Слободан Антонић: Тај ум је колонизован

Нисам унапред био против Вучићеве инаугурације 2.0.

Истина, сметало ми је претеривање са 6 000 званица, шест тона меса и 17 римских царева (овде и овде). Изгледало ми је то неприлично за једну сиромашну земљу, а поготово за политичара који је претходно исповедао протестантску штедљивост и смањивао плате и пензије (о томе на ФСК овде).

Били су ми одбојни и сви ти знаци паганштине у једној, номинално, хришћанској земљи – и то усред Петровског поста. „Шта нама, уопште, дођу тих 17 римских царева“, мислио сам, „деда-стричеви“? „И чему кило меса по званици, ко уопште толико може да поједе? А све сам мрс – суџук и пеглана кобасица (овде). Зар то једе српска елита, зар тиме да послуже Патријарха? А оно што остане, коме ће да дају? Или ће да баце у контејнер?“.

Но, оно што ми се чинило добрим била је жеља да се ојача ауторитет наше државе преко симболичког снажења ауторитета највише политичке функције. „Остали смо без самопоуздања после свих изгубљених ратова“, мислио сам. „Не ценимо више ни себе као народ, ни своју државу. Добро је ако бар и симболички оснажимо самопоштовање и веру у сопствене могућности“.

Међутим,  када сам саслушао Председников говор (интегрални текст овде), био сам шокиран. У њему су се нашли готово сви негативни стереотипи о Србима. Добиле су ту своје место и најгоре неистине о нама, на којима  инсистира пропаганда колонијалних метропола. А поновио их је, нико други до Председник Србије, најмоћнији човек наше земље – наш лидер.

Вучић је о нама говорио првенствено као о Балканцима, а њих је представио буквално као дивљаке који су једини кривци за сво зло које их је у историји снашло.

Ево реченица у којима смо приказани као лудаци и насилници који су, заправо, сами себе уништили:

– „волимо и мрзимо истим интензитетом, често не правећи никакву разлику и не знајући шта, у том тренутку, тачно радимо“ (ако ово није опис умоболника, онда не знам шта је);

– „ми смо најстарији, највиши, најлепши, најбољи, изабрани, посебни, јединствени, а да буквално ништа од тога немамо“ (мада конфузно и стилски рђаво, садржи јасну оцену да смо умишљене будале).

– „(тврдимо да) можемо да померимо планине, али се у свакој равници уплашимо и не мрдамо“ (поврх тога смо хвалисавци и кукавице).

– „своју несрећу волимо толико дубоко да срећу често не желимо ни да тражимо“ (уз то смо и мазохисти и депресивци).

„историју у много чему и немамо, али нам је те историје и превише“ (заправо лажемо о својој историји – коју уистину и „немамо“, а оно што имамо и није права историја већ пуко насиље).

– „митови су нам стварност у толикој мери да нам будућност изгледа као нешто сасвим непотребно“, због чега нам је „`сутра` најстрашнија реч, јер бисмо заувек живели у оном јуче“ (живимо у прошлости јер смо заправо кукавице и лењивци).

– „овде се нове генерације стварају из крви и из костију (претходних генерација)“ (а за то смо сами криви јер, наравно, нико никада није долазио да нас осваја, поробљава и сатире).

„има нас, све заједно, мало, зато што смо толико често хтели да будемо велики“ (а не зато што су нас управо ти велики вековима таманили – рецимо, Турска, Аустроугарска или Немачка).

„увек смо спремни да узмемо од других, не схватајући да откидамо од себе“ (ми смо жртве сопствене грабежљивости и агресивности, а никако и никада империјализма великих и „цивилизованих“).

„Балкан је пун провалија које смо затрпавали сопственим костима и пунили сопственом крвљу, утапајући у њој сваку наду“ (јер смо лудаци и дивљаци).

– „ми смо генерација којој није преостало ништа друго него да престане да ратује и када не мора, и да почне да учи да ради“ (а раније генерације баш су волеле да ратују и када нису морале – рецимо, 1389, 1804, 1914. или 1999, пошто никада ништа нисмо радили, само смо маштали с ким бисмо могли да ратујемо).

„ми хоћемо, смемо и умемо да направимо тај важан корак којим се из митологије прелази у будућност, из несреће у срећу“ (треба и хоћемо да постанемо другачији од предака, тих агресивних лудака).

„Србија у коју сте данас дошли престала је да се нада смрти и почела је да жели живот“ (док су наши преци били спремни да погину за Србију – будале!, ми ћемо сад лепо да се смиримо, да слушамо паметније од себе и да уживамо – хојла, хојла).

„Србија не сања више о непријатељима, него ствара пријатељства“ (заправо нисмо ни имали непријатеље већ смо их измишљали – Турци су нам пријатељски дошли 1389, Аустријанци 1914, а Немци 1941; зато сад дочекујемо званичнике НАТО-а хлебом и сољу (овде) – браво за нас!).

Уопште није утешно што се наведени Вучићеви (ауто)колонијални стереотипи не односе само на Србе, већ и на друге Балканце. Оно што је проблем јесте слика о нама као дивљацима и нерадницима, али и представа о нашим атлантистичким колонизаторима као о врхунцу цивилизованости. Када Вучић каже: „Налазимо се, нашом одлуком, на европском путу, јер желимо да припадамо друштву уређених земаља“, он тиме заправо оснажује типичну колонијалну дихотомију: „уређено/дивље“, „цивилизовано/урођеничко“, „метропола/колонија“.

Није утешно ни то што овим манихејским стереотипима Вучић позива на братство и јединство „нас и свих наших комшија на Западном Балкану“, тврдећи да уједињени можемо све („ми Срби и ви, Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Албанци и Македонци, заједно можемо планине да померамо“). Иако је помпезност и амбициозност од петка многе подсетила на Тита, Брозова СФРЈ, уз све мане, бар је била суверена земља. Ова пак Западна Балканија прави се као типичан колонијални пројекат Берлина и Вашингтона (опширније овде и овде).

Тито никада није говорио о нама („Југословенима“) као о дивљацима и лудацима зато што, наравно, такав народ не може бити суверен. Али, уколико сте део пројекта пацификације и колонизације неке територије, промовисаћете поруку: „Не будимо више дивљаци, узмимо се у памет и слушајмо шта нам се каже“. Отуда сви ти негативни стереотипи о „Балканцима“. И отуда сва та шангри-ла обећања „европске будућности“ – само ако се Срби коначно „узму у памет“.

Не сумњам да су многе присутне званице биле одушевљене Вучићевим говором: Соња Бисерко, Соња Лихт, Јелена Милић, Чедомир Јовановић, Ненад Чанак, Вук Драшковић… (овде и овде).  Но, свако ко стварно жели добро Србији, само може бити забринут.

Овакав говор не слути на добро. Он је, очигледно, више био намењен странцима него Србима, више Берлину и Вашингтону него Нишу и Србобрану. А једина политика, која из овог говора може да следи, бојим се, јесте – аутоколонијална.

„У Србији је на делу борба за колонизацију ума“, недавно је уочено на ФСК (овде). Плашим се да је један ум, нажалост, већ колонизован.

Његов.

Слободан Антонић, Фонд стратешке културе