Има нечег мрачног и политички перверзног у коалицији с Харадинајем. То осећају сви, чак и они који ову коалицију покушавају да бране.
Истина, било је Срба и међу усташама, од кољача до генерала (од 93 генерала 13 су били Срби; овде). Миле Васић је у Јасеновцу полетно, ножем и маљем, убијао своје сународнике (овде), а члан председништва Хрватског сабора Сава Бесаровић толико је поунутрио режим коме је служио да је, пре но што су га партизани стрељали, узвикнуо: „Част ми је што сам био министар НДХ! Живио Анте Павелић!“ (исто).
Већ замишљам неког од „српских“ министара код Харадинаја како сутра, на суђењу за колаборацију, узвикује: „Част ми је што сам био министар Републике Косово! Живео Рамуш Харадинај!“.
То је политичка стрма раван: започиње изласком на општинске „косоварске“ изборе, наставља се учешћем на „парламентарним“ изборима по „Уставу Косова“, затим следи улазак у Тачијеву владу и заклињање на тај „устав“, ево, сад је ту и учешће у Харадинајевом кабинету, а завршава се суманутим клицањем џелату сопственог народа.
Има индиција да је улазак Српске листе (СЛ) у Харадинај-Тачијеву владу можда још одраније договорен. После избора један пријатељ с Косова написао ми је да су му неки Албанци рекли како је један број њихових сународника гласао за СЛ како би се, међу зајемчених 10 српских мандата у скупштини Косова, нашло што више посланика управо „косовског СНС“.
Погледао сам званични изборни извештај (овде) и видео да заиста постоје чудна неслагања броја Срба и броја гласова које је добила СЛ. У општини Исток има 540 Срба – укључив и млађе од 18 година (овде), а на изборима СЛ је добила 475 гласова (овде, стр. 12). У Гњилану Срба има 624 (овде), а СЛ је добила 1.291 глас (овде, стр. 8). У Клини има 94 Србина (овде), а за СЛ гласало је 248 бирача (исто, стр. 16) итд.
Не познајем баш најбоље косовске прилике пошто тамо не живим, а и подаци с Косова поприлично су непоузадни, па сам одлучио да ову индицију још некако проверим. Већ трећу годину водим дијалог на порталу КоССев с Фадиљем Љепајом (овде). Правило тог дијалога је да аутори сваки текст завршавају питањем за саговорника, на шта се онда одговара у наредном тексту. Тако сам и ја питао Љепају да ли је тачна прича да су и Албанци гласали за СЛ (овде), али на то питање, супротно правилима дијалога, он није одговорио (овде).
Но, и избегавање одговора свакако је неки одговор. Онда је Марко Јакшић (овде) упозорио на податак да су српске странке на „косоварским“ изборима добиле већи удео гласова од њиховог удела у становништву – готово 12%. Јакшић је ту појаву објаснио непоузданим подацима о броју Срба на Косову, чији је удео, судећи по изборним резултатима, већи него што се сматра.
Међутим, исти феномен могао би се, можда, објаснити и исправношћу сумње мог пријатеља с Косова да су за СЛ, по некаквом договору, гласали и Албанци: од 55.000 гласова које су добиле српске странке, сама СЛ имала је 45.000 (овде, стр. 2‒3), па је тако добила 9 од 10 места која су зајемчена Србима у „Скупштини“ Косова. А Харадинајева влада има већину од 2 (и словима: два) гласа.
Ако се ове индиције покажу као тачне, онда највероватније постоји некакав договор на релацији Вучић-Тачи који превазилази њихове формалне сусрете у Бриселу. Не можемо знати да ли је и тај ванбрислески договор под нечијим патронатом, али могли бисмо претпоставити да јесте.
Када је Вучић истакао своју председничку кандидатуру, могли смо да прочитамо да је Запад подржава. Преласком с места премијера на место председника, Вучић се формативно изједначава с Тачијем, па је тако могуће да два јака политичка лидера Срба и Албанаца склопе споразум о Косову који је могуће спровести. А за то ће бити награђени Нобеловом наградом за мир (овде).
Мени план Запада с Вучићем и Тачијем изгледа овако: притиснућемо Тачија, који има много путера на глави, да изабере хоће ли да одлети с власти право у затвор, ако преговори не успеју, или ће да остане на власти и добије Нобелову награду, ако се споразум направи; исто ћемо урадити и с Вучићем – и ето га the final solution to the Kosovo question.
Наравно, да би овај план успео, Вучић и Тачи морају да остану на власти. Отуда, на једној страни, подршка стварању Харадинај-Тачијеве владе, као и, на другој страни, гледање кроз прсте Вучићу због појединих ауторитарних „несташлука“.
Међутим, и таква врста подршке има своје границе. Један аутор добро је приметио (овде) да, када је у питању ауторитаризам, „постоје прецизне границе постављене у тзв. Мекалистеровом протоколу (Мекалистер је известилац ЕП за Србију – моја напомена) које су самом Вучићу врло добро познате, и које он не усуђује да пређе: новинар се може вређати, али се не сме пребити; опозициони лидер се може оптуживати за убиство, или његова жена за трговину дрогом, али се нико од њих не сме ликвидирати; политичком противнику се могу подметнути обележене новчанице, али се он не сме ухапсити само због изнетог мишљења; ботови на друштвеним мрежама могу бити фиктивно запослени у министарствима или јавним предузећима, али друштвене мреже се не смеју укинути“ итд.
Постојање „Мекалистеровог протокола“ можда је добра вест за опозицију – јер тиме добија безбедне нише у које се може повући, али је лоша вест за све нас: она показује до ког ступња је Србија постала колонија. Ни Милошевић није баш био шампион демократије, али код њега се ипак знало да се главне одлуке у српској политици доносе у Београду, као и ко их доноси. Сада се о главним питањима код нас одлучује бог зна где и од стране бог зна кога.
Данашња српска политика подсећа ме на вечерњи „збор грађана“ у неком сеоском дому културе. На позорници је човек, осветљен рефлектором, који се буса у груди и виче како нико њему неће да наређује и како ће једино он да се пита, а уколико би се круг светлости само мало раширио, видело би се да су за његову главу и удове прикачени конци који завршавају у мраку, у нечијим туђим рукама.
Невоља с тим управљачима из мрака је што они присутнима – који хипнотисано гледају у марионету – не желе добро. Бојим се да смо, ако се убрзо не тргнемо, сви у озбиљној опасности ‒ цело друштво, цео народ.
Јер, као што се види, границе мрака су све ближе…
Слободан Антонић, Фонд стратешке културе
