Замислите Србију у којој се на једној страни налазе арапски богаташи, на другој муслиманска сиротиња, а између њих главињају српски домороци који раде за сваког ко нуди €200 месечно. Да ли вам то личи на „европску” земљу какву нам предочава стандардна атлантистичка пропаганда?
Die Presse je oбјавио, a српски медији су пренели (овде), да „Беч преговара са Београдом о сабирном центру за мигранте које ЕУ неће”.
Наиме, реч је о успостављању „кампова за протеривање особа које буду добиле негативан одговор на захтев за добијање азила, а које су дошле преко балканске руте”.
Та лица требало би да буду привремено „паркирана” у некој, за мигранте „мање атрактивној земљи”. Пројекат, како истиче „Пресе”, бар када је реч о земљама ЕУ, директно подржавају Данска и Холандија.
Проблем је у томе што је:
- само 2015. године кроз Србију прошло више од 600.000 муслиманских миграната (овде), а после тога још десетине хиљада (наше власти не објављују податке);
- што су блискоисточни и остали мигранти, од свих европских земаља, баш у Србији први пут регистровани;
- то значи, према Споразуму о реадмисији који је Србија склопила са ЕУ (2007), да се мигранти који не добију азил у било којој земљи ЕУ враћају у „сигурну” земљу у којој су регистровани;
- у овом случају, то је једино Србија.
Не верујете? Мислите да је реч о „опозиционом спиновању”?
Најпре је УНХЦР у извештају од 21. августа 2015. године (овде) прогласило Македонију „несигурном трећом земљом” у коју се, дакле, не могу враћати избеглице које су доспеле у ЕУ. А претходно је и Грчка, одлуком Европског суда за људска права, проглашена „несигурном земљом”. Отуда за државе ЕУ не постоји могућност депортација миграната ни у Грчку, нити у Македонију.
Србија је, с друге стране, закључила 2007. године са ЕУ Споразум о реадмисији (овде). У њему стоји (чл. 3) да ће „Србија прихватити, на захтев државе чланице (ЕУ) било ког држављанина треће земље који не испуњава услове за боравак на територији државе чланице (ЕУ), уколико је на основу поднетих prima facie доказа могуће веродостојно претпоставити да је у питању лице које је у време уласка поседовало важећу дозволу боравка издату од стране Србије”.
Требало би знати да ниједна земља на избегличкој рути није регистровала мигранте пре Србије. Управо смо ми свиммигрантима нудили да изаберу који ће од два папира да потпишу: „за транзит, или за азил” (овде). Огромна већина потписала је „за транзит”. То, међутим, значи да се они који буду одбијени у Немачкој или Шведској аутоматски враћају у Србију (овде).
Чак и ако мигранти немају српски папир, „prima facie доказ (из Споразума о реадмисији) еуфемизам је за необориву правну фикцију према којој претпоставка могућности постојања чињенице формално фигурира као доказ” (овде). Прошли су кроз Србију која је једина издавала папире – дакле, имају српске папире!
Наравно да ЕУ бирократија ове ствари озбиљно схвата. Портпаролка Европске комисије Наташа Берто изјавила је још 2015. да ће ЕУ по основу Споразума о реадмисији вратити у Србију све имигранте који не буду добили уточиште у земљама ЕУ (овде). Исто је потврдио и комесар за људска права Савета Европе Нилс Муижниекс: Немачка ће нежељене мигранте да врати Мађарској, а ова онда Србији (овде).
У пракси то значи да, као у случају једне ирачке породице коју је Немачка одбила, Србија постаје коначно одредиште депортације (уколико имигрант не жели повратак у земљу порекла). „Немачка дакле, као некаква туристичка агенција, нуди територију Србије за насељавање миграната са Блиског истока” (овде).
С друге пак стране, Момир Стојановић, својевремени председник Одбора за безбедност Скупштине Србије, још 2015. наговестио је императив изградње смештаја за 400.000 „миграната” на територији Србије (овде). И Александар Вучић је тада мигрантима поручио: „Увек сте добродошли у нашу земљу. Они који се одлуче да остану, добродошли су и ми са тим немамо проблем” (овде).
Пет дана доцније, тадашња Повереница за заштиту равноправности открила је и могуће локације за насељавање блискоисточних избеглица у Србији. „Њима би се могла понудити опција да остану у деловима Србије који су пусти”, рекла је она (овде). На то се надовезала посланица Љиљана Малушић (СНС), члан скупштинских одбора за спољне послове и за људска и мањинска права која је изјавила да је у Србији „на десетине хиљада кућа празно“ и да је „хумано“ по тим кућама распоредити мигранте (овде).
Српско друштво демографски убрзано пропада. Сваке године Србија, због негативног природног прираштаја, губи око 35.000 становника (толико више умре него што се роди). Такође, Србију сваке године напусти око 15.000 људи. Србија је у последњих 10 година изгубила 500.000 становника, а до 2050. године, по неким демографским пројекцијама, наша земља ће имати два милиона душа мање (овде).
И баш како је приметила Повереница, у Србији је 1600 села празно, а у селима где још има ратара најуспешније напредују – гробља (овде и овде). И управо ту треба населити Арапе?
Србију, иначе, Брисел и Берлин гурају у ћошак који се зове Западни Балкан, „мала Југославија”, као у бесцаринску зону у којој, кад предамо Косово, треба да почнемо да градимо путеве за Албанију и да мирно чекамо да нам се евробирократија смилује и позове нас у ЕУ.
А Вучићев Србин-гласач, баш као какав Кунта-Кинте који се продаје за чешаљ и огледалце, некако и даље верује да ће Србија, после свега, бити равноправан члан ЕУ и да ће, одмах по пријему, управо он имати 3.000 евра плату?
Но, не могу а да се не запитам – да ли и тај сироти, српски, евро-ентузијаста може да поверује да ће Србију као депонију блискоисточних миграната Берлин или Париз икада примити у ЕУ?
И баш ме занима шта ће на то каже наш компрадорски шљам који већ годинама распреда причу о томе како је Србија „најбоље место за провод” младих Немаца и Британаца – мислећи притом на јефтин смештај, јефтино пиће и јефтине српске девојке, чији врхунац, ваљда, треба да буде „Београд на води”.
Управо ових дана је измештена железничка станица из центра Београда, како би се направио простор за нове луксузне станове, нове хајклас хотеле, марину за приватне јахте и највећи тржни центар на Балкану. Као главне муштерије очекују се арапски шеици и други оријентални бизнисмени, који ће се, како замишља СНС елита, разбашкарити на десној обали Саве.
И сад, замислите Србију у којој се на једној страни налазе арапски богаташи, на другој муслиманска сиротиња („фукара“), а између њих главињају српски домороци који раде за сваког ко нуди €200 месечно. Да ли вам то личи на „европску” земљу – какву нам предочава стандардна атлантистичка пропаганда?
Не, то је типична држава „полупериферије” која служи као спремиште „резервне радне снаге” потребне за повремене периоде економског бума у центру европског транс-националног капитализма. А ми и наши будући сустанари – Арапи – требало би да имамо функцију управо те немачке „резервне радне снаге”.
Тако се још једном показује да губитак суверености не може бити „на парче”. Народ који због обећавања бољег стандарда пристане на губитак макар дела суверености, убрзо добија колонијалну управу која је равнодушна не само према његовом све лошијем стандарду него и према замени тог истог „десуверенизованог” народа неким другим народом.
И без обзира на то где, колики и какви буду „мигрантски кампови за реадмисију” у Србији, они остају показатељ статуса наше земље.
За нас нема „европског” пута. Има само пута у све дубљу ЕУ колонију.
Слободан Антонић, Стање ствари
