Слободан Рељић: Косово – кост у грлу Империје

Криви су Срби, нема сумње. Јер нису успели себе да убеде да им је најбоље да заврше као Индијанци. Додуше, процес убеђивања још није окончан…

Лобистичка послуга у Београду се усталасала. Рука што држи конце на које су накачени локални „радници на терену“ вуче све нестрпљивије. И онда се са српских екрана разлеже рафална паљба, сад сасвим неусклађена са ставовима званичног Београда. Чега доскора није бивало.

НОВА ТЕОРИЈА РЕЛАТИВИТЕТА Добар део тог света се крсти политички коректним именом – опозиција. Истина, иако је под све већим притиском, Србија је ипак почаствована поверењем Запада, јер јој прозападна опозиција није наоружана дугим цевима и минобацачима као у Сирији. Али заиста је домишљатост те „опозиције“ изванредна. „Чланство Косова у УН није признање независности“, могло би се узети као мото „опозиционих“ радова. Или, оно шћекићевско бисерје: Хоћемо ли да нас буде више или мање? Та мудра глава је пронашла да ако будемо мање за своју ствар – биће нас више. Звучи као нова теорија релативитета.

А онда ваља слушати таласе „великих мисли“ из деведесетих. Тешко је замислити Србина на кога деловање „крлетовског маркетинга“ утиче. Истини за вољу, ни тако бедан маркетинг нема више на шта да се ослони. Узорити Запад је поништио све своје вредности из времена пада Берлинског зида, а којима су причешћени „борци за демократију“ на палом Истоку.

УХАПСИТЕ РТ Прво, на рушевинама Берлинског зида као гљиве после кише ничу зидови широм тзв. цивилизованог света – од Газе, преко мађарске Паноније до америчке границе према Мексику. А тако је узвишено звучало: Рушимо зидове, једном заувек! Друго велико начело о „слободном кретању људи, роба и идеја“ претворило се у смехотресну карикатуру. Европа и Америка барикадама, оклопним транспортерима и бодљикавом жицом дочекују људе који беже из пакла који је плод инжењеринга Пентагона, ЦИА и „Си-Ен-Ена“. Треће, санкције, санкције, санкције као покушај спасавања западних монопола постају једини одговор на робу и услуге са Истока. Главна полуга америчког председника за подизање „Америке пре свега“ је настојање да се направи штета Кини, Русији и инима. На своја достигнућа Запад више не рачуна. И четврто, у судару с новим идејама данашњи Запад показује све карактеристике Совјетског Савеза пред коначно унутрашње исцрпљивање. И шта ту може маркетинг, ма много бољи од крлетовског.

Чувени виц са Истока „ухапсите тог Ројтерса“ сада се претворио у вест – РТ се избацује из земље „слободног света“ као „страни агент“. При томе се верује да „Глас Америке“ и „Си-Ен-Ен“ не заслужују исту судбину. Јер они нису „страни агенти“ пошто америчка „ароганција моћи“ себе доживљава као домаћина у читавом свету. Међутим, с том америчком вољом данас су сагласни само амерички НВО-лобисти.

Свет се бесповратно променио.

КИСИНЏЕРОВО УПОЗОРЕЊЕ Данас, извесно је, живимо у „новом светском нереду“. Додуше, то се много сликовитије види у енглеском: алудирајући на поремећај у New World Order-у „Њузвик“ је објавио наслов New World Disorder. И изгледало је то тог 31. маја 1999. као пророчанство. Конкретно о поводу писаше: „Лоше промишљен рат на Косову поткопао је везе с Кином и Русијом и увео НАТО у ризик“, писао је Хенри Кисинџер.

Сад је и лобистима у Србији јасно да тада на Западу није имао ко да чује ниједног од најпромишљенијих зналаца међународних односа. А и слепе вође виде Кину и Русију на другој обали: недокучиви за америчку силу и знак да је Pax Americana још само нашминкани мртвац. А већ је у употреби и појам НАТО-Exit, откако је Ердоган код Путина пазарио С-400 да би могао да се заштити од својих савезника.

Над америчком „кућом на брегу“ надвила се сенка а њена мисија непожељна је у сваком делу планете. Сем у Приштини. Један пажљиви блогер је почетком ове деценије утврдио да је од свог настанка 1776. године – од 235 календарских година трајања – Америка ратовала 214 година. Ништа се није променило од те 2011. И данас „водећа земља слободног света“ има разаслатих бар 240.000 активних војника у 172 државе и територије. Више од шеснаест година је заглављена у Авганистану, „гробници империја“. Најава за излазак вазда има, а изаћи ће се кад и последња кућа буде претворена у рушевину а крв мртве деце толико зацрвени екране да на њима неће бити места за храбре маринце који обезбеђују крвави мир и уводе смртоносну демократију.

То „дело“, иначе, нема цену. Кад је новинарка „Си-Би-Еса“ питала Мадлен Олбрајт да ли је вредело уводити демократију у Ирак кад је то значило пола милиона смрти деце, чуле су се речи које су запрепастиле разуман свет. „Мислим да је то био врло тежак избор“, филозофирала је Мадленка, „али мислим да је вредно, вредно је тога“. Ваљало би темељно претражити Хитлерову биографију, али тешко да би се нашла мисао оваквог достигнућа. И показује се далековидним уочавање Жоржа Клеменсоа, с почетка прошлог века, да је „Америка једина нација у историји која је чудотворно из варварства прешла у декаденцију, а без уобичајеног периода цивилизације“.

СРБИ КАО ИНДИЈАНЦИ Српска велика историјска непогода настаје из трагичног неопреза америчке империје да „клизне у косовски конфликт без адекватних промишљања о његовим импликацијама“, превиђајући – што је Кисинџеру јасно 1999. године – да ће „све нације света бити против нове НАТО доктрине хуманитарних интервенција“. Вашингтон је, објашњава Кисинџер, пре НАТО бомбардовања држао да је чињеница о „историјској везаности Србије за Косово прецењена“ и није се озбиљно разматрало питање: „Али шта ако Србија, земља која се борила против Турске и Аустријске империје и пркосила Хитлеру и Стаљину на врхунцу њихових моћи, не попусти?“ Рамбује, вели Кисинџер, „нису били преговори – како се то често тврди – него ултиматум“. Кад су се непромишљености покушавале исправити „поређењем Милошевића са Хитлером“, то није могло слудити Русију, а кад је бомбардер „грешком“ прелетео океан да би кинеску амбасаду на Новом Београду сравнио с земљом, и сумњичавост Кине се претворила у став. НАТО више никад и никоме није могао да заличи на организацију заинтересовану за мир у свету. А криви су Срби, нема сумње. Јер нису успели себе да убеде да им је најбоље да заврше као Индијанци. Додуше, процес убеђивања још није окончан.

И „добитак Косова“ и плаца за Бондстил срушио је један поредак, а НАТО је постао глобално страшило: „Ваздушни рат на Косову оцењиван је као успостављање принципа да ће међународна заједница – или макар НАТО – од сада кажњавати преступе влада против свог народа. Али ми то нисмо чинили у Алжиру, Судану, Сијера Леонеу, Хрватској, Руанди, на Кавказу, у курдским областима и многим другим регионима. И какав ће бити наш однос према извесним конфликтима у Азији, на пример у Индонезији или на Филипинима? Одговор је да ми чинимо где је то могуће без непотребног ризика, а не свуда. Али шта је онда критеријум разликовања?“ Без критеријума нема јасних норми за понашање. Чак и кад си спреман да све урадиш, не знаш тачно шта, а и ништа не гарантује да нећеш завршити као Индијанци. На таквим темељима не може се одржати никакав поредак. Изгледа као да је Pax Americana издахнула код Муратовог турбета на Газиместану. Тако ће гуслари и њихова дигитална деца, репери, имати лепе основе за велике алегоријске слике.

СМОКВИН ЛИСТ Тако један нормалан, а без сумње амерички, поглед на „косовски конфликт“ јасно показује да Србија нема шта да се договори с оваквом Америком. И шта има нелогично у потреби увређене Империје да Србе и Србију понижава и поништава? Која би се слепа сила одрекла „права“ на кажњавање малог непослушника? Па, ни Хитлер и Стаљин нису дигли руке док их отпор и околности нису увели у однос толерисања!

Деценију после Кисинџеровог упозорења и америчка администрација је разумела да се за косовску срамоту мора направити – смоквин лист. УНМИК, који се мора држати Резолуције 1244, замењен је ЕУЛЕКС-ом, хермафродитом задуженим да од локалне приштинске администрације направи државни механизам и тако бирократама из Брисела прибави аргументе за одржављење територије због које су НАТО и Запад толико забраздили.

ЕУЛЕКС је стигао на Косово с уверењем, на највишим местима у самопрозваној „међународној заједници, да је једини добар пут у том беспућу потпуно поништавање права Србије да се понаша као „сав нормалан свет“ и брани 15 одсто своје територије. И следиле су игре у којима чак ни Борис Тадић није могао да буде довољно дисциплиновани играч.

Сећам се да је новинаре из Србије ЕУ, пред лансирање спаситељске мисије, частила посетом престоном Бриселу. У Србији знана Дорис Пак, која је имала ту способност да уопште није могла да прикрива антипатије према Србима, причала је о том чеду Уније као о коначно пронађеном еликсиру који ће од Београда направити град без облика, става и воље да личи на себе. Џејми Шеј, који се такође постарао да објасни све благодети таблете за успављивање Срба, изгледао је према Паковој као добри Самарићанин. Он се чак мало и кајао што је за време НАТО бомбардовања српске жртве држао за „колатералну штету“, али енергична Немица је наступала као ваљак а то што је овенчана Редом кнеза Трпимира с огрлицом и Даницом „за изниман допринос неовисности, цјеловитости и међународном угледу Републике Хрватске, те изградње Хрватске и развитак њених односа с другим државама“ као да је било неупитни доказ њене неутралности и права да дели лекције. После ју је одликовала и Албанија.

НЕМАЧКА ЕФИКАСНОСТ Али, добро, Дорис Пак је чинила све као германски ратник који разумева зашто су се њени претходници у Србији држали принципа „сто за једног“. И мало који догађај је толико учинио за уједињену Немачку као „косовски конфликт“. Летели су немачки „торнади“ у НАТО јатима и то не као помоћно особље. У Алексинцу је немачки смисао за ефикасност 5. априла 1999. смрћу платило 17 цивила. Кад се испоставило да је жртва и једна изузетна девојка одрасла у Немачкој, то је групу немачких грађана потакло да туже своју државу за очигледан „злочиначки подухват“.

Немачки суд је без двоумљења заштитио своју војску, као што је имао разумевање и за потпоручника Давида Фрека који ће остати забележен у новијој немачкој историји као човек који је први после Другог светског рата издао наређење немачкој војсци да „пуца у месо“. Споменик том заумљу је на интернету: екипа РТС је 13. јуна 1999. у Призрену снимила – жута, полураспаднута „лада“ јури из зоне коју контролише УЧК и налеће на Немце који уводе мир. На „халт“, ауто стаје, па онда суочен са оружјем на готовс покреће се у рикверц и потпоручник процењује да је реч о тако опасном непријатељу да се мора пуцати. После је пребројано 220 куршума у телима Жарка Андријевића, портира у „Косововину“, и Славка Веселиновића Босанца, избеглице из Босне, радника Електродистрибуције у Призрену, и у олупини бедне „ладе“.

Тако почиње „славно војевање“ Немачке, а чије ће јединице имати важну улогу у одржавању (не)мира 17. марта 2004. кад су с наглашеним разумевањем мирно посматрали паљење Богородице Љевишке у Призрену и погром над људима и светињама Косова. У томе се нико ни из НАТО-а није могао упоредити с Немцима. У тим чиновима се јасно осликава однос Немачке према Србима. Увек ћете наћи озбиљних Немаца, од Гетеа до Петера Хандкеа, који ће срчано исказивати поштовање према делу и ставу Срба, али никад нећете наћи немачку државу која ће имати разумевање за стабилну и јаку српску државу.

С Американцима и Британцима је могуће и потписати пакт, док Немци од Срба увек очекују – капитулацију. Два светска рата су сведоци таквих односа. Сви преговори с Ангелом Меркел имају само тај ниво, без обзира на то колико се настојали представити – пријатељским. Јер ми смо реметилачки фактор на свакој пројекцији трасе Берлин–Багдад. Преко века траје и настојање Немаца да се послуже Албанцима за те циљеве. После Другог балканског рата, на Лондонској конференцији 1913. албанским племенима, несклоним државној организацији, дали су за монарха Вилхема од Вида, правог Немца. Та се епизода завршила неславно, али Немачка се не да збунити кад је њено интересовање за Балкан у питању.

Време за ново историјско НЕ

Завршена је игра: Косово за улазак у ЕУ. Истраживање српског јавног мњења марта ове године, иза кога је Институт за европске послове, показује да 81 одсто грађана не би подржало признавање косовске независности а да им се понуди улазак у ЕУ. То показује да се Косово и Метохија враћа међу Србе као питање чојства и нешто чиме се не може трговати

И да се вратимо у доба ово: како је утемељена Мисија владавине права ЕУ на Косову (какав циничан назив!), тако је и деловала.

НЕУСПЕХ ЕУЛЕКСА Приближава се крај прве деценије тог „европског напора“. Резултати су трагикомични. Личе на Дорис Пак. Западна штампа, колико год антисрпска, готово да није успела да састави пажње вредан извештај о Косову у ком акценат није на „криминализованим структурама“, „путевима дроге“, „трговини људским органима“. Хамбуршки „Шпигл“ јавља како је Еулекс „највећи и најскупљи програм у историји Европске уније“, да је утрошено више од милијарду евра, али да се мора признати да – мисија Еулекса није успела.

Детаљи су још јаснији сигнал о неуспеху. „У стварности, ми ни издалека не знамо шта се овде дешава“, приповеда немачки полицајац који је 10 година спроводио мисију. „Град Урошевац важи за највећи центар трговине дрогом на Балкану, али ту се готово никад не заплени већа количина наркотика. Треба само погледати колико је нових бензинских пумпи и тржних центара где нико не купује. Ту се намеће сумња да то служи, пре свега, за прање новца.“ Савршено снимљена ситуација на терену.

И? Шта се дешава? Чему служи утврђена истина? Реагује ли неко на та сазнања која су и део јавног мњења? Не. Запад има важнијих интереса од истине. Од истине се не живи. „Нико од одговорних из Еулекса не јавља истину у Брисел“, прича човек с терена репортеру једног од најутицајнијих недељника у свету. „Шаљу улепшане извештаје, што можда морају да раде, да би задржали свој посао у иностраној мисији. Али то неће помоћи Косову.“ Али кога стварно брига за Косово.

Како који чиновник оде с Косова, тако прича о реду, праву и држави престаје. Штампају се њихова сведочанства о хаосу, ликвидацијама, притисцима, уценама. А Брисел, глув и слеп, тражи од Србије да призна то као државу. И обећава тој карикатури „пут у Европску унију“. Још мало па ће им послати и легендарна поглавља на – испуњавање. Кад би ово неко причао људима у лудници, они би окренули леђа и сматрали то провокацијом. Овако, европско јавно мњење – судија најугледнијих старих демократија на свету – то мирно прима и чуди се што Срби „не разумеју“ шта им је логично чинити. С времена на време и прете.

МАФИЈАШКИ (НЕ)РЕД А како акционарско друштво кланова Харадинај–Тачи и други функционише, огледно је показао Реџеп Тајип Ердоган који је таквој „држави“ буквално отео турске држављане које он сумњичи за везе с Фетулахом Гуленом. Мисија владавине права ЕУ на Косову утрошила је деценију да створи судство, полицију и тајну службу које, наочиглед света, раде искључиво по закону политичког подземља. Тај ред се чак не може назвати ни мафијашким. Кад је бабо Ердоган, који је признао Косово одмах после Америке, узео шта је хтео, побунио се лик који за себе држи да је премијер јер га његов човек на месту шефа полиције није обавестио о том чину, али други који воли да се зове председником успротивио се идеји да шеф тајне службе, његов човек, буде смењен. Што би требало да значи да је он био обавештен. А онда се распомамљени Реџеп Тајип извикао на тзв. премијера као на ђака првака који се усудио да отвори буквар пре него што је учитељ дозволио.

Тешко је данас на Балканском полуострву, ако се искључи самоуверени Кипар, говорити о сувереним државама у дословном смислу речи, али оно што је Еулекс одржавио није упоредиво ни са једном другом творевином.

РАЗУМЕВАЊЕ ЗА ФРАНКЕНШТАЈНА Не треба одбацити ни чињеницу како је Еулекс асистирао у акцији својих питомаца Росу (тако се назива екипа маскираних људи који су интервенисали као специјална полицијска јединица 26. марта у Северној Митровици). Према речима функционера Србије тада је демонстрирано оно што је већ виђено кад су момци који су узели правду у своје руке третирали карикатуристе „Шарли ебдоа“ због кривљења лика пророка Мухамеда. Ред који уводи Росу – организација за примену силе са територије у којој није успела мисија Еулекса – и мора се свести на бруталну показну одмазду, додуше, засад без оверавања у главу.

Шта се сад противи здравом разуму, и свакој нормалној политици, да власти из Београда питају Еулекс где се то пролази таква обука а да се служи у устроју у коме не важе закони подземља? Јер, по дефиницији, „Еулекс Косово помаже косовским органима правосуђа и органима за спровођење закона у њиховом напретку у одрживости и одговорности, као и у даљем развоју и јачању независног, мултиетничког система правосуђа и мултиетничке полиције и царине“. Тако пише. Колико речи и какве конструкције, као да је све и прављено да не буде ништа. Међутим, Београд нема разлога да према том Франкенштајну показује разумевање.

И, заиста, после Северне Митровице, држава која држи до себе подржала би Харадинајеву љутњу против Европске уније. Пошто више нико у Европи не верује у успех мисије Еулекса после 10 година, нема више разлога да се држава Србија не захвали бриселској администрације на покушају. Деценија експеримента би требало да буде доста и за Демократску странку која је довела Еулекс, а која данас наступа у неколико колона.

ЗЛАТНО ПРАВИЛО Нема сумње да механизам који је створен на Косову и Метохији није нешто чему би иједна држава ЕУ, без уцењивања, предала своје грађана на уредовање. Ваљда Србија може да захтева толико, да се према Србима поступа онако како се поступа према грађанима Европе. Па, сви Европљани су за Кантов категорички императив, чак и ако нису читали Канта. „Делај само према оној максими за коју у исто време желиш да она постане један општи закон.“ Плус: „Поступај тако да ти човештво у својој личности, као и у личности сваког другог човека, употребљаваш у исто време као сврху, а никада само као средство“ (1788). Из тога је дестилисано Златно правило, а чија универзалност толико ољуђује филозофску „критику практичног ума“ да оно може бити и цитат неког српског домаћина из било ког времена: Односи се према људима тако како би волео да се они односе према теби! Или: Не чини другоме оно што не би волео да чине теби. Ето, само толико нам треба од цивилизоване Европе. Мрва, али без које је делање европске цивилизације дивљачко поништавање цивилизације.

Одсуство воље да се учини минимум бар за психолошко осећање Срба на Косову да постоје неке границе заштите њиховог животног простора, а што се назива Заједница српских општина, апсолутно је разлог да се све врати на тачку у којој је било пре одлуке Савета безбедности ОУН 26. новембра 2008. Подсетимо да је тада „ЕУ прихватила да мисија буде неутрална о питању статуса покрајине и у односу на њену једнострано проглашену независност, а заузврат, прихваћена је до српских власти и једногласно изгласана у Савету безбедности.“ Доста је било. Србија заиста не сме да пристане да буде експериментални миш све онеспособљеније Уније.

Еулекс се није држао мандата, па је зато и пропао. Са српске стране, ето, покушало се и то. Може се рећи да се веровало да је ЕУ заинтересована и способна да проблем бар умањи, али јасно је да – није. Плус, бирократија Уније, и поред тога што пет њених чланица није признало самопроглашавање Приштине, није се придржавала одређених надлежности и време је да се „косовски случај“ врати ОУН.

Ствари су отишле толико далеко да су земље које нису признале Косово, из пасивног чина прешле у активан – Шпанија, Кипар и Румунија одлучују да бојкотују конференцију ЕУ – Западни Балкан где Унија Косово „третира као државу“ и таквом какво је „обећава му се будућност европских интеграција“. Ни Грчка и Словачка нису без дилема. Ситуација се мења драстично. Цена западног проглашавања Косова државом постаје све виша. То сада нису само милијарде евра већ и подривање својих организација.

ЗАМРЗНУТИ КОНФЛИКТ И завршена је игра: Косово за улазак у ЕУ. Истраживање српског јавног мњења марта ове године, иза кога је Институт за европске послове, иначе, усмерен на „праћење преговора Србије са ЕУ и јачање капацитета свих укључених у процесу“ – свакако не евроскептична институција – показује да 81 одсто грађана не би подржало признавање косовске независности а да им се понуди улазак у ЕУ. То показује да се Косово и Метохија враћа међу Србе као питање чојства и нешто чиме се не може трговати. И председник државе, наглашено склон да се нађе решење сада, из „јавне дискусије“ коју је организовао извео је закључак да је већина за „замрзавање конфликта“.

Сам појам „замрзнути конфликт“ у ствари је неадекватан. Зашто је враћање Резолуцији 1244 у УН замрзавање? Напротив. То води могућности свеобухватног решавања проблема који свакако надилази Београд и Приштину. Евнушки напори Уније се тако превазилазе. А Американци добијају за саговорнике супарнике пред којима их је, опет смо код Кисинџера, „косовски конфликт“ оголио и представио као насилнике. И биће им логичније да воде разговоре са „себи равнима“. Решења одобрена, од свих, била би стабилна.

НОРМАЛИЗАЦИЈА ОДНОСА СА ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ С друге стране, преко Косова, Србија добија прилику да унормали односе са Европском унијом. Да учини крај самопоништавању и просјачењу. Пошто се више не тргује танте за кукурику, однос је питање уговора две стране. Две равноправне стране. Треба ли Унији од 28 чланова нормална Србија са специфичностима и интересима? Ако је пут у Унију посут немачким или иним ултиматумима да „Срби морају променити свест“, да Београд мора стрепети пред бандоглавошћу неког анонимног члана Бундестага који ће се појављивати као арбитар у односима према Русији, у политици према Ирану, према кинеским инвестицијама, ако се очекује да у Србији живе слепци којима је драго да Немачка себи доводи „Северни ток 2“ а пошто је нама бескрупулозно срушила „Јужни ток“ – онда ће бити најбоље да с Унијом живимо као суседи. Као добри суседи.

Уосталом, нисмо ваљда заборавили да је бирократија у Бриселу под притиском грађана европских држава прекинула ширење Уније, а да с нама преговара као да ће се однос грађана мењати. Али то све више личи на шарену лажу за незрелу децу. Ако су до јуче Европљани бар размишљали о ширењу, после мигрантске кризе и искуства с источноевропским чланицама Уније, изгледније је да ће бити против свим својим бићем. Коме ћемо да се жалимо кад се суочимо с тим годинама које су појели скакавци? Трампу, који шаље Националну гарду да пресреће дошљаке?

Уместо да се залуђујемо поглављима на којима трошимо читаве генерације, разарамо свој правни систем у самоубилачким хармонизацијама и демонтирамо економију и безумним приватизацијама, нормалније је да схватимо да нам је намењена улога Турске. Нови вечити чекачи пред вратима Уније.

И нема разлога ни да се понашамо другачије од Турака. Велико и скупо Министарство за европске интеграције би се разумно свело на једну канцеларију која ће пратити шта се збива, а ми ћемо се окренути животу, који данас преко читаве Земљине лопте тече на Исток. Ваљало би да се из наших преговарачких институција повуку људи који су већи про-Европљани него преговарачи с европске стране. Ваљало би имати тамо неког коме ће Божа Ђелић бити узор како се српски представник не сме понашати.

ЛОГИКА СИЛЕ И овакав Брисел, и надобудни брижници из Бундестага, пре ће нас разумети кад се будемо понашали као неко коме је стало до свог интереса. Ово јесте време за – ново историјско НЕ из Београда. Зар неко заиста мисли да је тоталитаризам који показује данашња Британија – кад тражи да протерујете руске дипломате, а нуди доказе да би примедбе имала и деца која се играју у парку – обзирнији према слободи неког народа од Стаљиновог притиска изнуђеног потребом да се сачува нарушено јединство радничког покрета? У чему се разликује безусловно климање главом данашњих „демократских влада“ на европском Истоку пред Немцима, од сагињања главе пред негдашњим командама црвеног Кремља? Светски играчи су се променили, али логика силе је вечно иста.

Ово је преломно време. И тешко. Али и оптимистичније за земљу на којој је Америка исправљала своје несмотрености после косовског помрачења њеног светског поретка. Не, ништа сада не треба замрзавати, управо ваља подићи главу и погледати око себе. Асад није завршио као Гадафи, а Тони Блер и Никола Саркози су у својим земљама проказани као хохштаплери и преваранти, у „царствујушчој Вијени“ је министар иностраних дела постао човек који се гласно не слаже с признањем Косова, грађански рат елита у Америци се заоштрава, доба кинеске обзирности се приводи крају…

И зашто би Србија, жртва ароганције америчке моћи, била та која ће платити њихову кардиналну грешку? То се може подвести само под принцип голе силе. Али принципом голе силе се нико неће хвалити. Па чак ни наша армија пробуђених отпораша спавача. Српска држава је последња која би на то смела пристати. Јер ризикује да после тога не буде српска.

Текст је објављен у „Печату“ у два дела (13. и 20. априла 2018)

(Биг портал)

Стање ствари

Фото: Милан Тимотић