Један баук кружи Србијом, баук замрзнутог сукоба. Аутор тог баука је лично председник државе. У његовој режији, замрзнути сукоб је рат, међународна изолација, пропаст народа и државе баш када смо стали на пут просперитета и благостања
Питање из наслова имало би исти смисао као када бисмо га формулисали негативно: шта би се са Србијом десило када не би признала независност Косова? Влада Србије на челу са Александром Вучићем, која се обавезала да потпише акт о признању Косова, оправдава тај свој велеиздајнички чин катастрофичним предвиђањима. У последње време Вучић све чешће упозорава на рат као реални сценарио ако се избегне признање Косова. Пре тога, у центру упозорења био је прекид нашег пута у ЕУ и самим тим губитак перспективе чланства. У вези са тим, јавност је алармирана на прекид општег реформског процеса који је, како кажу, започео 2012, а нарочито се захуктао од 2014. године. Овим прекидом, разуме се, биле би заустављене стране инвестиције, које су последњих година незаустављиво похрлиле у земљу. Све то би, надаље, пореметило одличне добросуседске односе у региону, успостављене пре свега Вучићевим прегалаштвом. Коначно, наш међународни рејтинг, мерен учесталошћу ласкавих изјава западних политичара, жестоко би опао.
Укратко, како председник државе воли да резимира овај црни сценарио, упропастили бисмо (ваљда мислећи на своју владу) све оно што смо до сада постигли.
И ако би све ово било тачно, или бар извесно, Србија не би смела да призна независност Косова уколико хоће да буде држава. Државе могу да прихвате реалност окупираног дела територије и да се према тој реалности постављају овако или онако. Оно што не смеју да ураде јесте de iure признање творевине настале на оваквој реалности. Тиме би држава из фактичког стања прешла у правну чињеницу која би у међународном простору дефинитивно заокружила стање на терену до којег је дошло низом насилних аката.
Ако у случају Србије постоји нека специфичност, која је разликује од нормалног државног понашања, онда је то деловање владајућих државних актера од 2008. године наовамо. Они су од тада систематски поткопавали правне (унутрашње и међународне) гаранције територијалног интегритета Србије. Од Тадићевог прихватања ванправног ангажовања Еулекса до Вучићевог обећања западу да ће потписати акт о свеобухватном (дефинитивном) признању Косова, било је учињено деведесет и девет корака у том правцу. Стоти корак био би сȃмо потписивање признања и сада Вучић излуђује јавност катастрофичном претњом како би добио некакву подршку за тај фатални чин. Нису му довољни сви избори које је добијао (бар једном годишње), сва медијска средства у држави, сва подршка западних политичара, сва заглушујућа пропаганда о привредним успесима земље. Упркос свему томе, он изиграва усамљеног јахача-спасиоца, несхваћеног, одбаченог и напуштеног чак и од учесника симулираног „друштвеног дијалога“, који има месијански задатак да Србију, ни мање ни више, спасе од рата и поведе у вечни мир.
Али, један баук кружи Србијом, баук замрзнутог сукоба. Аутор тог баука је лично председник државе. У његовој режији, замрзнути сукоб је рат, међународна изолација, пропаст народа и државе баш када смо стали на пут просперитета и благостања.
Ако се пажљиво погледа, Србија је после осам година турбулентног развоја (од 2000. године) почела рапидно да назадује управо од 2008. године. Средином те године потписан је са ЕУ Споразум о стабилизацији и придруживању, а основни услов за то било је одрицање од Косова и Метохије. Данас, после десет година, тај споразум је са становишта развојних циљева Србије остао мртво слово на папиру, а држава је једино напредовала у остваривању оног основног услова. Тај услов је са становишта Уније био кључни смисао споразума, а да је Србија напредовала и по другим линијама – утолико боље. Али, није напредовала. То јест, назадовала је по свим показатељима чувених критеријума ЕУ из Копенхагена (1993) – економским, политичким и правним.
Посматрано са те тачке, решеност власти од 2008. надаље да постепено увлаче државу у признање Косова било је лишено очекиваних материјалних резултата. На страни присталица пута Србије у ЕУ остаје још једино спекулативни аргумент: да нису (власти) ишле тим путем, било би још горе. Ваљда би дошло до рата, изолације и опште пропасти народа и државе. Пре ће бити да Вучић, својим катастрофичним сценаријем накнадно осмишљава целокупну државну политику Србије од 2008. године.
Зато је разумно питање, шта би се десило да су власти Србије још тада, 2008. године примениле политику замрзнутог сукоба? То питање би, међутим, било непрактично ако га не повежемо са питањем – да ли је и данас, после деведесет и девет корака, начелно могуће увести и спровести политику замрзнутог сукоба?
У једној ствари та политика би свакако дала резултат: Србија не би правно признала Косово и тако би онемогућила тоталну албанизацију своје јужне покрајине. Тим чином би, надаље, бар отежала, а на средњи рок вероватно и спречила, општу албанску експанзију у региону – стварање велике („природне“) Албаније.
Али, како ствари стоје по линији Вучићевих претњи?
Ратни сценарио није вероватан, јер је данас Косово интернационализовано на други начин него крајем деведесетих. Наиме, оно није само вестернизовано него је стварно интернационализовано победом мултиполарне политике у свету. Запад сада има сасвим друге ратне приоритете.
Србија ни у ком случају не може бити чланица ЕУ, јер се она због својих унутрашњих структурних проблема неће више ширити. Србији ни политички, ни економски, ни безбедносно-стратешки не одговара улога спољне периферије Уније, јер је таква улога удаљује од сопственог утицаја на сопствени развој и положај.
Својом отвореном политиком према ЕУ, Србија може да успостави трајни партнерски однос са њом у сваком погледу који гарантује обострану корист. Зато треба напустити Споразум о стабилизацији и придруживању. Његова званична улога припреме Србије за чланство је изгубила свој циљ.
Једно су стране инвестиције у колонизованој диктатури а друго у независној земљи у којој постоји владавина права. Питање економски здравих страних инвестиција је питање унутрашњег уређења земље са модерним и стабилним законима, неполитизованим судством и рационалном јавном управом.
Србија ће постати регионални лидер тек када буде узор суседним земљама у погледу демократске владавине и на њој заснованог привредног развоја.
Ако неког политичара или неку политику непријатељ хвали, онда је јасно да нешто са њима није у реду. Хвала није исто што и поштовање, а оно се у политици тешко стиче и код пријатеља.
Укратко, све Вучићеве претње засноване су на погрешним политичким премисама.
Историјска Европа остаје узор Србији у погледу њених унутрашњих реформи. То је нешто сасвим друго у односу на провинцијално имитирање, преписивање и накалемљивање, у шта су се претвориле „европске интеграције“ Србије у последњих десет година.
Ето зашто би замрзнути сукоб са косметским Албанцима могао бити остварљив за Србију. Ако је остао само још један корак до дефинитивног признања Косова, тај корак је по тежини раван свим оним претходним заједно, макар их било и деведесет девет. Са становишта западне косовске политике ови многобројни кораци ништа не значе без овог последњег. Ако се тај корак не би учинио, оних деведесет и девет не би постигли свој прави циљ.
Слободан Самарџић
(Србија и свет, 28. 5. 2018)
Стање ствари
