Словенци покуповали српске пекаре

Криза је променила слику индустријског пекарства код нас. Велики су постали мањи, мали већи, а готово ниоткуда појавили су се неки потпуно нови играчи који сада „владају” нашим тржиштем хлеба и пецива.

Највећи „пекар” у Србији је словеначки „Дон Дон”, познат по свом бренду „твојих пет минута”. Овом чињеницом није се похвалила сама компанија, већ то тврде њихови конкуренти. Ова фирма на српском тржишту послује од 2008. године, а у свом власништву, као и у закупу, има десетак већих индустријских пекара. Закупци су „Фиделинке” из Суботице, „Житопродукта” из Зрењанина, имају погон у Пударцима надомак Београда, хлеб и пециво производе у Јакову, Крагујевцу, краљевачком „Пекарству”, нишком „Житопеку”, Сврљигу, у „Добром Пеку” у Врњачкој Бањи, „Златном Пеку” у Лесковцу. Речју, „покрили” су територијално целу Србију. Према подацима са њиховог сајта дневно произведу 250.000 векни хлеба. Према величини производње, броју производних погона и покривености тржишта постали су број један.

Успутни посматрач овог тржишта вероватно живи у уверењу да је, можда, највећи пекар у Србији и даље београдски „Клас” удружен с некада још већом „Београдском пекарском индустријом”. Обе фирме је својевремено приватизовао бизнисмен Зоран Дракулић, а овом систему придодао је куповином још и друге пекаре по Србији. На пример, и нишки „Житопек” је раније био у саставу „Класа”, а сада је у саставу „Дон Дона”. Дракулић је купио и градске пекаре у Ваљеву, Параћину, Бачкој Паланци. Међутим, почетком кризе власништво над њима морао је да уступи америчким инвестиционим фондовима код којих се задуживао. Нови газда није следио његову политику и уследила је продаја свих купљених погона изузев београдских.

Прецизних података о томе колико је чији удео на тржишту нема, јер таква истраживања власници великих индустријских, пекарских система не наручују, али упућени тврде да је „Клас” у међувремену пао на треће место, а да је на другом мало позната индустријска пекара „Ас Браћа Станковић” настала 2002. године чији је почетак био, подразумева се, у занатској радњи.

Одговор на питање – како је дошло до тога да се тржиште хлеба „препакује” или промени у последњих неколико година вероватно треба потражити у нашим приватизационим турбуленцијама. Неки нови власници приватизованих фабрика нису се сналазили, па су оне попут познате „Фиделинке” и неких других отишле у стечај. До дефинисања коначног статуса, што ће рећи тражења власника, уз то да не престане производња и фабрика не постане само гробље гвожђа, пут је водио преко закупа капацитета што је „Дон Дон” и искористио.

Момир Лазић, некадашњи директор „Класа”, а сада то исто у пекари „Ас Браћа Станковић”, каже да су разлог за промену слике власништва у пекарству последњих година заслужни и криза и приватизација.

– То што је неко купио индустријску пекару не значи нужно и да зна како функционише ово тржиште. Криза је то и показала. Тржиште се није повећало, већ напротив – смањило. Сви се ми боримо за истог купца чија је куповна моћ смањена. Хлеб је јевтин. Цена му је можда нижа само у Македонији. Конкуренција је велика, тржиште уситњено, а нема развоја, нових технологија. Због борбе за купца оптерећују нас високи трошкови дистрибуције. Очекујемо тешку годину – каже Лазић.

За истог купца се туку и велике индустријске и мање, занатске пекаре и, по нашем саговорнику, сада тржиште хлеба деле на „равне части”. Некада су велике пекаре покривале две трећине тржишта хлеба и пецива.

Да је словеначка компанија „Дон Дон” највећи пекар у Србији тврди и Сима Матић из удружења „Житовојводина”.

– Питате ме – како је дошло до тога. Има ту свега, од прича о нашим приватизацијама, лошим кадровима, до великог удела сиве економије у нашем пекарству и млинарству због чега су они који су легално пословали изгубили битку на тржишту. Држава нема стратегију. Погледајте колико је криминала у Робним резервама. „Дон Дон” је дошао с јасним планом и знају шта желе – каже Матић.

По њему, а његова сазнања су, ограничава се, само с војвођанског тржишта, велике индустријске пекаре су много више изгубиле тржишну трку и сада заузимају тек петнаестак одсто тржишта хлеба.