Тек што се мало стишала драма због неочекиваног и по много чему контроверзног избора Ане Брнабић за председника владе Србије, избила је нова, још већа, поводом, такорећи, првог јавног наступа нове премијерке.
Али као што смо овде много пута рекли и показали – ђаво се обично крије у детаљима, нарочито оним подразумеваним или прећутаним. Премијерка јесте генерално била на линији онога што је већ много пута речено и поновљено као званични став Србије (ЕУ као „стратешко спољнополитичко опредељење“ и, истовремено, „најбољи односи са Москвом“), али је ипак извукла и одређену, у основи, логичну консеквенцу из официјелне политичке мантре („Ми имамо емотивне везе са Русијом због традиције, културе и вере – али наш стратешки пут је ЕУ…ЕУ је тамо где ми идемо“). А „Блумберг“ је то прочитао и насловио као: „Уколико буде принуђена да бира између ближих веза са Москвом и чланства у ЕУ, Србија ће изабрати ово друго“. А онда је отишао још корак даље и извукао наредну консеквенцу – ако је већ тако, ако је ЕУ главни спољнополитички приоритет, зар се онда логично не отвара и питање увођења санкција Москви, када и уколико то намећу и буду захтевали императиви „заједничке европске спољне политике“?
Но, истини за вољу, док је Блумберговом наслову донекле и сама кумовала, на питање о санкцијама Москви премијерка није рекла дословно ништа, односно буквално је ескивирала одговор („Не могу то сада да коментаришем, јер је на Балкану веома тешко посветити се било чему. То је тежак регион”). Али очигледно није рекла ни оно уобичајено и ритуално: „никада“, „не долази у обзир“ итд.
Можда је управо то изврдавање конкретног одговора било разлог што је пословично уздржани и према актуелној власти прилично наклоњени „Спутњик“ нашао за сходно да овај пут мало директније проблематизује и премијеркине одговоре и, посредно, спољнополитички курс српских власти, уз прилично трезвен и реалистичан закључак да „када се анализирају Брнабићкине поруке и одговори на директна новинарска питања о односу Србије према Бриселу и Москви, наслов који је дао „Блумберг“, заправо, и није потпуно погрешан“.
Посебан део ове летње геополитичке бурлеске јесу коментари са евроатлантског дела српског медијског и политичког спектра (Чеда Јовановић, Ненад Чанак, Весна Пешић), који су у Брнабићкином гесту, односно помало трапавом покушају накнадног „вађења“ код руске стране и показивању амбасадору Чепурину транскрипта интервјуа, препознали „највеће понижење у новијој историји“ и одједном се „страховито забринули“ за национално достојанство и државни суверенитет?! А што, најблаже речено, делује врло комично, поготово када долази са тих евроатлантских страна.
Додуше, ова последња чаша жучи Брнабићки заиста јесте сервирана из московске дипломатске кухиње, из које су, случајно или не, „процурели“ детаљи (са све сликом) извештаја о премијеркином одласку на Каносу у руску амбасаду. Али остаје чињеница да многа од питања у вези руско-српских односа, која су, посредством Спутњика“, овога пута јавно постављена Ани Брнабић, руска страна годинама пропушта или избегава да на сличан начин (дакле, јавно) упути на неке много релевантније београдске адресе – пре свега, Александру Вучићу и Ивици Дачићу. Него су, штавише, у свакој прилици и преко сваке мере, изражавали задовољство политиком и позицијом званичног Београда. Чини се да су у Москви, у последње време, почели мало озбиљније да узимају упозорења да би им се и у Србији могла поновити невесела прича коју су на Балкану већ прошли са Ђукановићем и Црном Гором. Наредни дани и месеци ће показати да ли је то заиста тако и да ли ће руска политика на Балкану коначно престати да се врти у зачараном кругу неразумевања, немара, немоћи, корупције и мазохизма.
Да закључимо. Нема сумње да је америчка агенција малчице „препевала“, то јест, у извесној мери учитала вишак садржаја у Брнабићкину изјаву. Нема сумње ни да та изјава новопечене премијерке није била баш највештије срочена и да је оставила могућност и такве интерпретације за коју су се, свако са своје стране и из својих разлога, ухватили и Блумберг и Спутњик. Али је исто тако више него јасно да, у суштини, овде проблем није ни у Аниној „неспретности“, нити Блумберговој „непрофесионалности“ (нити Спутњиковој, тј. руској „преосетљивости“). Проблем је што актуелна власт, бесомучно вртећи мантру о „европском путу као стратешком опредељењу“, не само својим грађанима и бирачима него, изгледа, чак ни самој себи напросто не жели јасно да каже и положи рачун о последицама и импликацијама тог свог опредељења. Али то већ није проблем ни Брнабићке, ни Спутњика, ни Блумберга, већ, пре свега, онога ко је Брнабићку на ово место поставио и ко је, по свему судећи, владама које Спутњик и Блумберг оличавају давао и даје сасвим опречне изјаве и обећања о свом и нашем спољнополитичком курсу. А несрећан случај премијерке Ане Б. и њене, наводно, „неспретне изјаве“ само је ту очигледну конфузију и то готово шибицарско спољнополитичко петљање „транспарентно“ обелоданио и обзнанио.
Дакле, ако нам је истински до колико-толико државотворне политике, или макар до какве-такве друштвене и институционалне нормалности, престанимо да се бавимо дилемама типа „Шта је Ана хтела да каже“, или да кабалистички трагамо за „нашим“, „патриотским“, „руским“ или „западним“ људима и министрима у Вучићевој влади. Јер су сви они, укључујући ту и новопечену „премијерку“ (нарочито њу!), потпуно и савршено небитни шрафови. Односно замењиве марионете које за рачун „Господара“ и његових пословних партнера, кумова и другара (а, разуме се, и зарад сопственог ћара) послушно играју своје задате им „министарске“, „патриотске“ или „европејске“ улоге.
(краћа верзија овог текста објављена је у „Политици“)
Ђорђе Вукадиновић, НСПМ
