Коначно се десило да демократија уистину сиђе међ’ народ, онај демос из првог дела речи, да му се обрати на његовом језику и да с њим разговара о битним политичким те криминалним и осталим питањима која су ионако учинила да држава не постоји, тако да је сада заиста свеједно хоћемо ли анализирати догађаје (насилно приморани да то гледамо) пратећи Фарму, вести, конференције министара… Дакле, имамо демократију, немамо државу, немамо ни анархију (још увек) и српска политика је са својим медијима коначно сведена на ону меру која јој одавно приличи. Фарма. Животињска. Свеједно каква, на крају крајева јер се тамо ништа не производи, улоге су подељене с другом наменом, кад се склоне кулисе тог бизарног програма остаје згариште. И то је нормално.
Јавност је, после само једно 378907000 наступа иначе забрањеног, Војислава Шешеља, и прегледаних клипова у милионским цифрама, почела да се пита „а да није ово нека превара, па он стално хвали Вучића“. То је лепо. И морало је да се деси на Фарми. Што је такође лепо. Онда дође Голубовић, човек криминалац који се преобратио (милији је Оцу један преобраћен него 1000 праведника) и ствар се претвори у полицијску аферу, толико озбиљну да се сазове конференција за штампу, да се Бојан Пајтић – који тврди да је прислушкиван (што је такође шокантно и ко би рек’о да то полиција ради) – испита, како сме тако нешто да каже. Да буде саслушан заједно с Голубовићем који је изјавио (на Фарми) да му је наручивало да убије Шешеља.
То је уједно и прва, ударна и најдужа вест дана 30. септембра 2015. лета господњег. Као неупоредиво мање битно, гледалац ће негде након 20 минута овога чути да је Русија започела ваздушну интервенцију против Исламске републике. Дакле ушла је у рат. Али током ових 20 минута Фарме и шта је рекао Шешељ а ко слуша Пајтића а кога је требало, али није, да убије Голубовић – кога занимају неки велики ратови? Наша јавност не може да, уз најбољу вољу, разуме ни „мигрантску кризу“, улогу Хрватске или Мађарске у свему томе, не може да схвати ни улогу Србије као покушаја да се од ње направи принудни прихватни центар, не схвата да смо то потписали, да смо управо узели неке милионе за то, да смо пола деценије раније потписали закон о реадмисији… Не, ми смо пали у хистерију мржње према Хрватима, бавимо се – као и они – небитностима типа ко је шта имао да изјави и шта сматра неки званичник (мајку му усташку); народ се веселио, могао је да себи да мало одушка и сети се каква су то ђубрад и чак је дошло до једне занимљиве носталгије према оним временима када су једне друге избеглице ишле, у много већим колонама и неупоредиво сиромашније, преко те исте границе с Хрватском само у контрасмеру.
Ми смо жртве медија, коначно нас је приморало да гледамо Фарму (а било вам гадно, а?) и да се одатле информишемо о томе шта је, рецимо, приморало министра полиције да одржи конференцију за штампу коју жив човек није могао да разуме осим што су људи гледали, мислећи да прате вести из неке луднице.
У том лудилу има система, наравно. Озбиљне систематичности у потпуној идиотизацији грађана, има и изругивања и све подсећа на ситуацију где неки мрзитељ, али врло добро научен како да руши све пред собом, узме па се свети. Нико не зна зашто је тачно Нерон спалио Рим али га је спалио. Тумачења су разна и не много битна.
Поводом навода које је у ријалитију Фарма изнео Кристијан Голубовић о наручивању убиства као и да је ломио кости и пуцао, на конференцији за новинаре у Палати Србије огласио се 30. септембра и министар полиције Небојша Стефановић: „Полиција ће покренути истрагу против Голубовића”
Нит су српски медији Рим (лакше их је спалити а и нису били чему) нити је Србија царство, али ово рушитељство које се види у сваком сегменту, које иде дотле да те натера – е гледаћеш Фарму мајчин сине и има да се информишеш гледајући и све да чекаш шта ће ко од веома релевантних мислилаца да изјави, јер су они твоја будућност… то рушитељство је мртво озбиљно у својој бизарности.
То није само обесмишљење свега, мада је неналажење смисла вероватно најопасније стање једне нације, човека, шта год; то је рушилаштво које сатире и медије и оне који још увек покушавају да их прате, што даље значи – то је онемогућавање човека да схвати где живи, шта му се дешава, да разазна разлику између небитног и битног, да се све сведе на једну морбидну спрдњу. Гротескну вртешку од које некима позли а неке забавља, и то није питање укуса нити елитизма – Фарма као симбол кича, простаклука, пропалица које тамо седе; мада јесте у некој вези са мржњом према том укусу, мери. То је срозавање достојанства. Укус јесте карактер (човека, друштва, групе…), карактер у битној мери одређује његову судбину и овим није речено ништа ново. Тим пре је као уклесано у камену, то је аксиом. Дакле ако је такав карактер, изникао из укуса једне Фарме, оно што је наша судбина – а по свој прилици јесте – ми немамо посла са неким лудацима који су, ето, мало припрости. Ми имамо посла са рушитељима чије су намере веома озбиљне, који имају све алатке за то рушење, веома су добро упућени колико смо, на дневном нивоу, све беднији у сваком смислу од ког – намеће се – најопасније делује духовна пропаст.
Било је време када су елитисти (често се испоставе горим простацима од оних које нападају) кукали на таблоиде. У тим таблоидима било је, међутим, уредника и текстописаца који су били у стању да продају новине. Дакле, да нешто произведу. Људи од заната, најчешће писмени.
Сада – а можда и у том чуду има неке промисли и суровог хумора – нема таблоида које би човек примислио да купи ако није принуђен (таки му пос’о) али је зато приморан да гледа једну, на крају чак досадну, оргију где се ментални болесници, оцвале певачице и други блудници заједно са некаквим политичарима и криминалцима баве државним питањима о чему касније слушамо на конференцијама за штампу.
Да, ово јесте лудило. Не, медији никад нису били јаднији. И потпуно је извесно, ово је све само не случајност. Болесна игра разиграних рушитеља. Ето, то је оно што морамо да пратимо.
Што би рекао актуелни председник пре неких десетак година: „Лаку ноћ“.
Ана Радмиловић, Балкан магазин
