Хвалоспев усташком диригенту у београдском листу „Политика” представљао би много већи скандал да му последњих недеља и месеци нису претходила много озбиљнија огрешења о Србе пострадале у НДХ почињена у Београду.
На више од пола странице у „културном додатку” најстаријег дневног листа на Балкану, београдске Политике, од прошле суботе имали смо прилику да прочитамо величанствени омаж једном пуковнику оружаних снага НДХ и врховном војном капелнику усташке творевине, диригенту Ловру фон (племенитом) Матачићу.
Да ствар буде још гора, у целом тексту под насловом „Маестрални маестро Ловро Матачић” ниједном речју није поменута његова свесрдна подршка једном канибалистичком режиму какав је био онај усташки, у чијој је униформи дириговао и у чијој је пропаганди учествовао. Попут усташа које су се бориле и пошто је Трећи рајх већ увелико капитулирао, и Матачић је дириговао када је његов нацистички пандан Херберт фон Kарајан већ увелико био на принудном одмору – последњи концерт под словом „У” одржао је 23. априла 1945, свега две недеље пре него што су партизанске јединице ослободиле Загреб.
Док је партизанска одмазда према српским уметницима који су свој посао радили и у време окупације била сурова и многе коштала главе, Титов режим је према пуковнику НДХ био више него благонаклон – осуђен је на пет година затвора, али је помилован већ после годину дана и дозвољено му је да настави каријеру, и то међународну. Једино у Београду никада више није био добродошао, све до прошле суботе, постхумно.
Хвалоспев усташком диригенту у Политици представљао би много већи скандал да му последњих недеља и месеци нису претходила много озбиљнија огрешења о Србе пострадале у НДХ почињена у Београду, у медијској, али и „научној” сфери. Овако, то је само још једна цртица у посрнућу наших институција. Релативизација и ревизија усташког злочина добила је у последње време такве размере да је пре свега три недеље група српских историчара, чланова САНУ и универзитетских професора написала протестно писмо због кампање порицања геноцида и умањивања броја жртава логора смрти Јасеновац у српским установама и медијима.
„Протеклих дана на најутицајнијим медијима у Србији, у јавним наступима директора Музеја жртава геноцида Дејана Ристића и хрватског историчара Иве Голдштајна, настављена је кампања умањивања броја српских жртава у логору смрти Јасеновац. То се одавно догађа у хрватском јавном мњењу. Но, први пут РТС Србије, Политика и Тањуг, јавно и без зазора, без дијалога са непристрасним стручњацима, учествују у бесрамној лицитацији бројем зверски убијених Срба и последичном релативизовању хрватског геноцида над српским народом у Другом светском рату”, навели су они.
Већ је и само постављење једног историчарског циркусанта какав је Дејан Ристић на чело Музеја жртава геноцида понављање злочина над тим жртвама, а камоли оно што је он наставио да ради преузимајући кормило те институције која би требало да буде најзначајнија за српски народ, као што је Јад Вашем за Јевреје. Уосталом, неки од људи који учествују у ревизији броја Срба убијених у овом злочину позивају се управо на Јад Вашем. Можете ли, на пример, да замислите једног рабина који тврди да у Холокаусту није убијено шест милиона Јевреја и да је та број нереалан? Ја не могу, иако се тај податак из многих разлога може оспоравати. Још нам кажу да је оспоравање броја од 700.000 убијених у српском интересу. А у чијем би једино интересу могло бити оспоравање броја пострадалих Јевреја? Чак не ни у немачком него само нацистичком.
Није довољно више омаловажавати и деградирати „просрпске” изворе попут Србољуба Живановића, или Гидеона Грајфа, него је потребно потпуно уништити и кредибилитет оних који су били недвосмислено антисрпски, попут високих нацистичких официра, али су износили податке који се не уклапају у слику о геноциду коју желе да нам створе чланови ове „екипе”. Тако је Ристићев претходник на челу Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина написао и на сајту Музеја објавио текст у којем на невешт начин оспорава сведочења која су у време рата давали генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, специјални опуномоћеник Немачког Рајха у НДХ, и Херман Нојбахер, специјални изасланик Јоакима фон Рибентропа и Адолфа Хитлера.
И Фон Хорстенау и Нојбахер у извештајима Берлину говоре о ужасним покољима и наводе стравичне бројеве убијених Срба – до јесени 1941. године 200.000, а до краја 1943. око 750.000. Ово је нашим „чуварима” сећања на геноцид неприхватљиво. Због тога, „Туђманов следбеник”, како Мишину назива академик Василије Kрестић, мора како зна и уме (а не уме) да дискредитује њихова сведочанства. Иако пише да „по природи посла који је обављао Хорстенау је морао да буде добро обавештен о збивањима у НДХ” и прецизира да је имао „свој штаб кога су чинили професионалци не само у војној ствари већ и у пратећим службама”, Мишина наводи да је Хорстенау информације о покољу над Србима могао добити од пијаних усташа који су преувеличавали своја недела, и помиње пример Макса Лубурића који је рекао да су „усташе за годину дана побиле више Срба него Турци за пет векова”.
Мишина верује да је један озбиљан нацистички генерал, какав је Хорстенау несумњиво био, поверовао у ово и на основу тога се обратио свом фиреру. Па то не би урадио ни продавац купуса из Футога. Па је ли био добро обавештен, или није? Или је у свему био добро обавештен, а само у ономе у чему се Мишина с њим не слаже је био, што би се рекло, „веверица”?
Нојбахерови и Фон Хорстенауови подаци су, зачудо, доста слични с оним које је изнео бугарски дипломата Дочу Христов непосредно после сусрета с Павелићем у априлу 1942. који му је рекао да је до тог тренутка убијено 400.000 Срба и да треба да се побије још толико. Павелић, ваљда, тада није био пијан.
злоцининадсрбима.цом
