Сместили 116 Обреновчана у касарну и оставили их да гладују већ други дан!

Још се не назире крај мукама евакуисаним Обреновчанима. Онима који су били смештени у ДИФ на Кошутњаку претила је зараза, а онда је прекјуче стигло нарађење градских власти да се њих 116 преместе у касарну “Милан Тепић” у Јакову, где их је сачекало ново изненађење, нехигијена и војна дисциплина. Речено им је да је кретање ограничено, а оно што их је посебно заболело, што је Црвени крст “заборавио” да треба да једу, па поред све муке већ други дан гладују.

Репортери “Вести” покушали су да разговарају у кругу касарне са овим невољницима али нам је забрањен улаз. На наше инсистирање и чекање на капији ипак је стигло одобрење из Министарства одбране, али за разговор са неколико Обреновчана изван касарне.

– Мало нас је природа нагрдила, па нам је требало још и ово премештање и гладовање! Срамота, као да смо у затвору, не можемо да се крећемо слободно! Немамо где да се окупамо. За дан и по, колико смо овде добили су мање од две конзерве хране – огорчена је Малина Јанићијевић (56) из насеља Рвати у Обреновцу, која је тог 15. маја једва живу главу спасла са супругом Иваном и сином Радојем бежећи у комшијину вишеспратницу.

– Ништа из куће нисам узела, ни личну карту ни пусту цркавицу, коју сам чувала злу не требало, па је вода однела ко зна где. Излетела сам из куће у папучама и ономе што сам имала на себи. Мој син и супруг, такође.

Вода је, каже, прво почела да избија из земље као нафта на филмовима, а онда да надолази са свих страна.

– Син је са комшијама пробао да копа одводне канале, али није било помоћи. Кућа је за трен ока била под водом до крова. Извукла нас је војска, трећег дана. Вода је била к’о море и по нас су дошли чамцима. У Кошутњаку, где су нас прво сместили окупали смо се и најели, а онда су нас и лекари прегледали. Било нам је мало лакше, после свега што смо преживели – прича Малина.

Колико-толико недељу дана су били мирни, а онда су им наредили да морају да се селе.
– Обећали су нам бољи смештај, а видите где су нас пребацили.

Ћутали смо, гладни, жедни… Кад су нас овде довели било је касно за “поправни”. Од кад бригу о евакуисанима води Црвени крст, не зна се ни ко пије, ни ко плаћа. Син је у Обреновцу, јавио ми је да од куће нема ништа! Где да идем, шта да радим, а за нови почетак је касно – јеца ова несрећна жена…

– Ко је крив природа, ил’ Чучковић, не знамо и никада, вероватно нећемо сазнати – укључује се у разговор уплакана Велинка Станковић (55) из насеља Уљарице и додаје да су њен невенчани супруг Драгољуб Миличевић (53) и она одлучили да се врате у Обреновац.

– Шта буде, нек’ буде! Идемо кући. Потопљена је и у њој је вода још око метар и по, али сместићемо се у комшилуку. Не могу да живим у касарни к’о затвореник. Ограничено кретање нас све иритира, а већ смо сви довољно нервозни и бесни.

Тужно је, додаје, да помиње глад, немар Црвеног крста и то што немају где ни да се окупају.

Где је та силна помоћ?

– Где је та власт, где је та влада, која нас је спасавала’ Зашто су нас спасавали, ако сада не помажу. Ми смо болесни, гладни и нервозни! Где је та силна хуманитарна помоћ која свакодневно стиже из свих крајева света, као то да не долази код нас? Где и код кога завршава новац који људи шаљу, када ћемо то да сазнамо, јер ипак смо ми остали без кућа, а не они на чије име помоћ стиже – пита се Малина Јанићијевић!

– Већина нас је из овог привремног центра без икаквих прихода и после свега умрећемо к’о бескућници. Годинама не радим. Фирма у којој сам радила је пропала. Живели смо од социјалне помоћи и тога што сам црнчила по туђим кућама. Драгољуб је такође остао без посла и плате, поломио и оперисао кук, ја сам тежак срчани болесник – жали се Велинка.

Више Обреновчана муку мучи и са стомачним проблемима, па готово не могу да се одвоје од тоалета. Проблем је, међутим, што је заузет нон-стоп.
– Што сам бежао од водурине, где ми је памет била?! Боље да нас је све прогутала. Од овога не може да буде горе – каже Драгољуб и пита се хоће ли ико икада одговарати што је толики народ преко ноћи остао без игде ичега.

Чучковић славио уочи потопа

– Слушам свих ових дана како онај преварант Мирослав Чучковић прича да је сирена за узбуну свирала, мада је нико није чуо. Нико из обреновачке власти није дошао да нас обиђе по прихватним центрима. У четвртак увече 15. маја, на локалној телевизији МАГ слушали смо како наш вајни председник општине говори да нема опасности од поплаве, а ни загађења пијаће воде, а ми ујутру – поплављени! Он и његова клика из Барича после емисије су у кафани славили. Шта су славили – потапање Обреновца – пита се Драгољуб.

Вести