Више од осамсто радника фабрике „Милан Благојевић – Наменска“ из Лучана пре два дана се окупило пред Основним судом у Ивањици, где је требало да почне суђење директору Радошу Миловановићу и двојици његових сарадника због трагедије у којој су 2017. године у овој фабрици животе изгубили Миломир Миливојевић и Милојко Игњатовић. Окупљени радници су, како преносе медији, пред суд дошли „спонтано“, како би исказали подршку директору. И како би, дакако, исто тако спонтано, пљунули на своје погинуле колеге и на њихове породице. Није згорег напоменути да је речена фабрика, макар формално, у државном власништву, те да поменутог дана више од осамсто њених радника није радило посао за који је плаћено? Или можда јесте? Уколико се, јакако, под послом не подразумева само рмбачење у необезбеђеној фабрици, већ и, више од тога, бестидно, бескрупулозно, срамотно и одвратно стајање у одбрану оних који им привилегију рмбачења могу укинути, чак и кад су исти ти оптужени да су директно или индиректно одговорни за смрт двојице радника „Наменске“. Тачније, НАЈМАЊЕ ДВОЈИЦЕ, с обзиром на то да је у протеклих неколико деценија (а Радош Миловановић директорује већ више од тридесет година) у истој фабрици страдао 21 радник. Према писању Инсајдера, највећа несрећа догодила се 1997, када је страдало осам запослених. „За тај случај“, пише Инсајдер, „тек 2012. суд у Чачку осудио је двојицу руководилаца на 12 и 14 месеци кућног притвора, док је директор Радош Миловановић ослобођен.“ У протекле две године и три месеца, колико је прошло од погибије Миливојевића и Игњатовића, и колико је требало да најзад почне суђење осумњиченима, у медијима су се појављивали бројни написи и извештаји у којима се, уз немали број доказа, тврдило да је смрт радника била безмало очекивана, те да је било само питање дана када ће се експлозија догодити, с обзиром на то да је фабричка процедура производње и чувања барута и опасних материја у добро познатој жељи за профитом малтене на „школски“ начин занемаривала и ниподаштавала једну тако неважну ствар као што је безбедност на раду.
Сценарио по коме ће, вероватно, за погибију у „Наменској“ бити окривљени настрадали радници већ нам је одавно познат, довољно је сетити се пилота чувеног хеликоптера. С тим у вези нам је унапред познато и то да ће директор бити највероватније у потпуности ослобођен сваке кривице и одговорности, као што је бивао ослобођен и за све претходне „инциденте“, погибије и повређивања, или ће, евентуално, бити „кажњен“ на онај волшебно-напредњачки начин који под казном подразумева ухлебљивање на каквој другој политикантско-финансијској државној функцији. Познато нам је, нажалост, и то да су људи у Србији уплашени, уцењени и покварени до сржи када треба сачувати сопствену шаку извесности, баш онако како су покварени били и они који су некоћ стали на страну извесног рмпалије Јутке. Радници „Наменске“, пак, њих више од осам стотина окупљених пред судом у Ивањици, од укупно око 1.300 колико их је у фабрици запослено, отишли су корак даље, корак дубље, корак гадније и одвратније. Стали су на страну оних који су осумњичени да су одговорни за смрт ЊИХОВИХ KОЛЕГА. Стали су на страну оних који, према спорадичним сведочењима, па и према сведочењу оца настрадалог Миломира, већ годинама и деценијама уназад купују туђе ћутање о несрећама тако што им нуде станове, паре или радна места за чланове породица. Притом, окупљени радници не презају ни од тога да, у својој жељи да сачувају посао и да се додворе руководству, извређају и чланове породица својих погинулих колега, баш онако како је то, за пример, ономад учинио и сам Александар Вучић када је на крајње осион, бахат, навијачки и диктаторски начин пред камерама понизио уплаканог оца Миломира Миливојевића. За разлику од Александра Вучића, коме је понижавање очигледно основни посао, „спонтано окупљени радници“ нису понизили никога осим себе самих. Сви до једног који су пред ивањичким судом на киши аплаудирали показали су своје полтронско лице, своју скрушеност, кукавичлук, снисходљивост, сервилност, улизиштво, додвориштво, сав свој јад, сву своју беду, сав одвратлук и гмизавост пред директорчићима и руководиоцима. Показали су и колико су далеко спремни да у својој нељудскости и себичлуку оду, заборављајући, изгледа, ону која вели да и пред њиховим вратима мечка може заиграти. Више од осамсто радника „Наменске“ показало је да нису ништа друго до гомилетина најсмрдљивије непрерађене канализације којој ниједан пречистач не би помогао да мање смрди. Јер им је тај смрад у вене урезан, јер су од тог смрада саткани, јер тај смрад преносе на своје потомство, јер без тог смрада не би умели да дишу. Управо тим смрадом, захваљујући њима и њима сличнима, и то је више него сигурно, читава Србија смрди последњих тридесет и кусур издајничких и смрдљивих година. Оно што је сигурно јесте и то да су, када погледамо поменутих „више од осамсто“ ЈАДНИKА „Наменске“, у животу остали погрешни. Слика би, факат, била далеко трагичнија, али и далеко ЉУДСKИЈА, да су се пре два дана пред ивањичким судом „спонтано окупила“ двојица погинулих радника носећи фотографије „више од осамсто“ својих настрадалих колега, у жељи да им укажу част и да се изборе за правду. Нажалост, продукти канализације и даље настављају да пливају у својим говњиво малим животима. А у својој унесрећеној глупости и злоби не знају чак ни то да им мечка већ увелико у кући игра.
