Смрт двогодишње девојчице Миле из Руме којој је позлило на Власинском језеру, а Хитна помоћ одбила да дође, потресла је читаву Србију и на површину избацила све тешке болести српског здравства: од скромних услова рада у неким деловима земље и невероватних процедура кобних у појединим случајевима, бега лекара из пасивних крајева југа Србије, као и масовног одласка у иностранство због малих плата, па све до забране запошљавања у државном сектору и озбиљног дефицита стручног кадра.
Дете је живот изгубило пошто су у Хитној помоћи у Црној Трави рекли да не могу да дођу, а у Сурдулици да „тренутно немају возило“, па су родитељи били принуђени да сами транспортују девојчицу која је у сурдуличком здравственом центру преминула.
Лекар није могао на терен, јер је према речима директорке Дома здравља у Власотинцу Милене Станковић Митровић, морао да испоштује званичну процедуру и да као једини у смени не напушта установу. Тачно је, казала је и да Хитна помоћ нема санитетско возило у које могу да ставе кисеоник, али има друго са носилом за транспорт пацијента.
Лекар Димитрије Стојановић је потврдио за Југмедиа да је добио позив око 20 сати, да дете има гушење, и саветовао родитеље да зову сурдуличку Хитну помоћ, јер није имао возило због другог хитног случаја.
– Да су поново звали и рекли да сурдуличка служба нема у близини возило, кренуо бих на терен – казао је лекар објашњавајући да је потом звао на регистровани број, али је био недоступан.
Све ће бити испитано, најавио је министар здравља Златибор Лончар и истакао да тај случај показује колико је било лоше увођење децентрализације у здравству због које се не зна да ли је за интервенцију надлежан дом здравља у Сурдулици или Власотинцу. Зато ће, каже, од 1. јануара сви домови здравља прећи на ниво Републике.
– Хитна помоћ је кренула из Сурдулице и нашли су се на пола пута. Покушали су све мере реанимације, али није успело. Сачекаћемо резултате обдукције – казао је Лончар који је родитељима преминуле девојчице изразио саучешће.
Похвалио се и да ће у Клиничком центру Србије бити више од 1.000 нових постеља, 20 операционих сала, на како је рекао на више од 130.000 квадрата, „попут највећег носача авиона на свету“.
Битни помаци у реновирању клиничких центара и изградњи установа су учињени, указује за „Вести“ др Мирослав Петровић из Удружења за заштиту права пацијената Право на здравље, али како каже, у суштини у изменама закона важних за заштиту права пацијената ништа није урађено.
– Наш здравствени систем је прегазило време јер се у законима не инсистира на правима пацијената, већ на објектима. Такође, још увек је уврежено мишљење да је Закон о заштити права пацијената оружје за сукоб лекар – пацијент, а у ствари је врло корисна алатка уз помоћ које министарство може да сагледа реално стање колико је здравствени систем користан за пацијенте. Реално, једина битна новина у закону је допунски рад, па је држава тиме показала да је не занима ни економски статус здравствених радника – коментарише Петровић за „Вести“.
Указује да је Закон о заштити права пацијената донет уз подршку и новац међународне заједнице, али се испоставило да на извештаје о поштовању тих права који пристижу из локалних самоуправа, држава односно Министарство здравља не мора да реагује.
На Власинском језеру једна амбуланта
Отац девојчице Мирослав Јанковић не криви лекаре за смрт детета. Каже, покушали су све што су могли, али је Мила већ била умрла. Он је тренутно с другом ћеркицом Леном, сестром близнакињом преминуле Миле, у болници у Врању, јер су је лекари задржали због упале плућа.
Иначе, Власинско језеро где је детету позлило је један од највећих туристичких центара на југу Србије, а има само једну амбуланту која не ради нон-стоп.
Бољи од бољих
Министар здравља Златибор Лончар је оценио да је Србија у области здравства остварила „највећи“ напредак.
– Ми 2013. и 2014. године нисмо могли да будемо ни последњи на европској листи, а данас смо испред 12 земаља ЕУ – похвалио се министар.
Д. Декић – Вести
Гро министара и високих службеника, почевши са Вучићем, па несретном Аном Брнабић, па ево сада и министар здравства, ваља исту жваку, о бољитку који су само они доласком на власт донели. Одвратна је прича о квадратима здравственог простора, ако је све друго у распаду, а јесте. Скоро смо у породици имали хитан случај, па смо се “ћерали” са хитном службом неколико сати, јер се пацијент стар четрдесетак година(ово дајем као орјентир, јер је на далеко познато, да Хитна служба не долази по старије пацијенте, њихов живот је у Божијим рукама) морао транспортовати у лежећем положају…. Пример о коме говорим је из престоног града… О шанси да обавите дијагностичке претраге пре него се упокојите не бих говорила. Од министровања Томице Милосављевића, па Ђукић Дејановић и њених шест саветника , до садашњег министра, здравство је ишло низбрдо. Колико је оно падало, расла је имовинска карта министара, па је чудо звано пацијент, протерано у приватне лабораторије и дијагностичке центре. Да будем прецизна ногу је повукла министарка грађевине када је особље дотичног министарства отишло на систематски у приватну болницу. Порука је том приликом послата, како ће је ко доживети зависи од много чега…. Тренд је дефинисан много чиме , министар је растерећен бриге о одговорности, па ко воли нек изволи….
Dr.zemunac,nas lekar i nadrilekar