Смрт села у Србији (1): Београд појео провинцију

Некадашња земља сељака ускоро би могла да остане без паора јер је од око 4.600 села колико их има у нашој земљи свако четврто на путу изумирања, у готово 2.000 нема ниједног становника, а последња истраживања кажу да ће у наредних 15 година нестати још око 1.200 села. За пола века, од 1950. до 2000, из српских села у градове прешло је чак осам милиона људи. У свету би за овај процес било потребно 120 до 150 година.

Сеобе су настављене и присилно у последњој деценији 20. века када је ратни вихор у Србију из Хрватске, Босне и Херцеговине и с Косова и Метохије донео још око 400.000 људи. И оно мало села у којима има живља, нема асфалта, телефона, канализације, па ни струје. Интернет и кабловска телевизија су у домену научне фантастике. Последице су видне, у селима у Војводини нестало је око 115.000 становника, док су Шумадија и западна Србија изгубиле више од 123.000.

Највећи пад је забележен на југу и истоку државе, где је за девет година изгубљено више од 11 одсто сеоског становништва, око 200.000 људи. Док се Србија полако гаси, Београд постаје држава у држави, у њему сви траже спас. Уместо спасења, налазе место на километарским листама бироа за незапослене. Постају један од око милион незапослених грађана. Истовремено, већ годинама је у банатским селима најтраженије занимање чобанин. Плата је минимум 500 евра, обезбеђена је храна, превоз до радног места и смештај. Само што заинтересованих нема.

До Другог светског рата Југославија била је аграрно, традиционално друштво. Више од 80 одсто становништва живело је на селу. Цео сељаков свет био је сведен на његов посед, газдинство и породицу, село у коме живи и цркву која је усмеравала његов духовни живот. После Другог светског рата, под утицајем светских процеса, изведена је индустријска револуција. Индустријализација је удео пољопривредног становништва у укупном становништву Југославије смањила са 73 одсто у 1948. години, на 19 одсто у 1981. години.

Индустријализована газдинства су се специјализовала, имала су и више капитала, знања и снаге од традиционалних газдинстава. Али, тежили су великим градовима. Резултат је њихова пренасељеност, и то људима без посла. То се нарочито показало лошим у време транзиције. Многе фабрике су затворене, а радници су остали на улици. А и они и држава занемарили су чињеницу да би од 10 радника који су остали без посла, више од половине могло да се запосли у руралним подручјима. Јер, Србија је данас спада међу сиромашне аграрне земље.

Ниску аграрну продуктивност потврђује и чињеница да један српски сељак производи хране за 15 људи, док у Немачкој он храни 152 особе, у Француској 77, Аустрији 56 и Словенији 25. Просек за Европску унију је између 50 и 80 становника. Без обзира на све могућности које село нуди, од њега и даље сви беже. Занимљив је податак да је приликом експропријације земљишта за градњу пута Ниш-Димитровград чак 90 одсто сељака прихватило паре, а не замену за њиве, што раније никада није био случај. Многа сеоска имања у Србији се већ годинама продају у бесцење. Нека се нуде и за мање од 1.000 евра, али купаца нема.

Српско село карактерише и све већа беда остарелих људи који су остали у њима. А ти стари људи углавном су и њихови последњи становници. Одавно су по српским селима једине парцеле које се шире постала гробља.

Последњих деценија дошло је и до промена у бројности сеоске породице. Брзином светлости се смањује наталитет, у неким крајевима влада и права бела куга. У 86 одсто српских села опада број становника, а само у 12 одсто бележи се раст. Истраживања показују да данас у српским селима живи око 260.000 момака који су се приближили 50. години живота а да нису засновали породице. Разлози овој појави су бројни, а последице катастрофалне. Сељак је у Србији сраман назив, па девојке нису хтеле за њих да се се удају и да живе на селу, да хране стоку и обрађују њиву. Радије су одлазиле у градове, удавале се за портире у фабрици и много сиромашније живеле. Очајни времешни сеоски момци зато последњих година младе доводе из Албаније, Украјине, Русије…

Једно од малобројних села у Србији које се одупрло нестајању јесте Остојићево у Банату. Ово је једно од ретких у Србији из којег млади не одлазе. Док је у многим војвођанским селима све више напуштених кућа, у Остојићеву се број становника увећава, а досељавају се и странци. Село је основано пре 800 година, данас има 3.000 становника и непрекидно се развија. Последњих година претворено је у једно велико градилиште. Асфалтирано је око 40 километара путева, изграђени су канали за кишну канализацију и канали за одводњавање пољопривредног земљишта, а у уређују се и атарски путеви. Завршена је реконструкција школе, у току је адаптација амбуланте, а урађен је и пројекат канализације. Са завидним бројем од 300 ученика, основна школа у Остојићеву, из које су поникла три академика, једна је од успешнијих у Војводини.

Без продавнице и апотеке

Студија Уједињених нација показала је да је житељима највећег броја места у Србији недоступна већина садржаја за иоле нормалан живот. О овоме најбоље сведочи и податак да становници око 400 насеља по основне производе морају на пут јер у њиховом месту не постоји чак ни продавница. Петина насеља нема ни основну школу, док је 61 одсто њих без вртића. Да ни пољопривреда, која је основни извор зараде, нема велику шансу показује и да две трећине села нема ветеринарску амбуланту, а да је свега нешто мање руралних насеља која немају чак ни биљну апотеку.

Ј. Јеловац – Вести