Смртност у Србији као у Африци

Мишљење које влада у српској дијаспори да је боље разболети се у Африци где постоје међународне здравствене мисије него у Србији, координатор невладине организације Доктори против корупције др Драшко Карађиновић поткрепљује званичним податком да је Србија је са стопом опште смртности од 14 промила у рангу афричких земаља.

Зашто заостајемо за земаљама Европе ако грађани Србије издвајају више новца него становници већине тих држава?
– Приче да је немаштина узрок лошег стања у здравству су вечити алиби за нерешавање проблема, а ако процентуално погледамо укупна издвајања, Србија је са 10,6 одсто бруто друштвеног производа међу земљама које највише дају за здравство. Код нас се троши скоро двоструко у односу на Румунију или Бугарску и знатно више од Македоније и Хрватске, а те су земље по здравственим показатељима испред Србије.

Због чега је такво стање у Србији?
– Због дезорганизованог система, неодговорности и јавашлука, јер и са постојећим средствима може да се уради много више само када би постојала јасна реформска визија и одговорност за учињено. Када се зна да је искоришћеност креветског фонда у болницама око 60 одсто, или да је близу трећине чиновничког особља запослено у здравству, док је у Европи тај просек 12 одсто, јасно је колико се расипа здравствени динар.

Да ли је тачно да здравство има огромне дугове?
– Јесте оптерећено огромним дуговањима, али је то зачарани круг дужника где највише новца произвођачима и добављачима лекова дугују здравствене установе које добијају средства од Републичког фонда здравственог осигурања. Прошлог месеца дуг веледрогеријама достигао је чак 3,2 милијарде динара. Са друге стране, и Фонд трпи због дужника који не плаћају обавезне доприносе здравственог осигурања.

Ваша НВО указује да системски закони у области здравства имају коруптивне одредбе.
– Та пошаст се проширила због коруптивних одредби и легализованог конфликта интереса у системским законима из 2005. године. Ситна корупција је подстицана и штићена системском корупцијом у руководећим структурама при јавним набавкама у Министарству здравља. Институционална корупција доводи до тога да су приоритети подређени интересним групама, на пример код трансфузије, набавке апарата за зрачења, али и низа других. Да корупција има институционални карактер, пример је афера “Диазепам” где служба Министарства здравља годинама прикрива нестанак 162 килограма ове психоактивне супстанце која се може користити и за прозводњу хемијских дрога. Испада да нарко-мафија утиче на рад државне управе!

Због чега се ти закони не мењају?
– Очито нема политичке воље за борбу против корупције у здравству, па тако ни промене системских закона. Најбољи доказ је што се и даље врши институционални прогон лекара узбуњивача који су указали на најтеже коруптивне афере са тешким, масовним последицама по живот и здравље хиљаде пацијента. Ту пре свега мислим на трговину листама чекања на Институту за онкологију Војводине, на трговину запослених у Хитној помоћи Београда са погребним предузећима, коришћење опасног раствора за дијализу бубрежних болесника у болници у Краљеву… Лекари који су на то указали због храбрости би требало да буду промовисани и награђени, а они доживљавају најгори прогон и одмазду. Ако такви људи нису заштићени, онда је бесмислена свака прича о борби против корупције.

На шта се најчешће жале српски пацијенти?
– Већ годинама су проблеми исти, а то су првенствено листе чекања у државним болницама. Рецимо, на операцију катаракте се чека пуне две године. Потпуно су побркани приоритети, па масовно умиремо од хроничних болести. У Србији кардиоваскуларна и малигна обољења бележе више од 70 одсто смртности. Трошимо оскудне ресурсе на секундарне приоритете и ретке патологије. На пример, већ годинама имамо 12 апарата за зрачење рака на 7,3 милиона становника, а стандард је један на 250.000 становника. Тако у Србији две трећине оболелих од рака умре, а у Европи две трећине живи још пет година! Само у једној години због тога умре 10.000 људи.

Да ли омбудсмани здравствених установа помажу пацијентима у заштити њихових права?
– Права пацијената се неефикасно штите због велике бирократизације система. Осим заштитника сада имамо и саветника у локалној самоуправи. Показује се да што је више чиновника, мање је права пацијената, а што је више папирологије, мање је лечења људи.