Смутна времена и цивилизацијско питање

Срамно путешествије којим Мило Ђукановић води Црну Гору не оставља простора за било какве загонетке. Све је врло очигледно. У уторак 24. децембра, на Бадњи дан римокатолика, Предлог закона о отимању имовине Српској правословној цркви ушао је у скупштинску процедуру. Божић су испоштавали као нерадни дан, да би одмах сутрадан као поклон изгласали дискриминаторан и неуставан Закон о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница, претходно одбивши три амандмана, које је преко посланика Демократског фронта доставила Митрополија црногорско-приморска. Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске православне цркве су имале још низ примедби на предлог закона, на које им никад није одговорено. Достављени амандмани су представљали минимум минимума који је Влади и Скупштини понуђен од Цркве, како би се допринело смиривању друштвених тензија и предупредиле тешке последице које могу проистећи доношењем оваквог закона.

Закон о одузимању црквене имовине, иронично назван „Закон о слободи вероисповести“ усвојен је у неслободној атмосфери линча, батина и страха. Узалуд су били протести целог свештенства које је изашло на улице, верујућег народа, разговора у парламенту са митрополитом Амфилохијем на дан усвајања закона да се расправа о њему, као и евентуално усвајање одложе до после Божића, како би се најрадоснији хришћански празник провео у миру и како би подигнуте тензије спласнуле.

ВРХУНАЦ БЕШЧАШЋА

Узалуд су били напори митрополита да (покуша да) пробуди савест Ћукановићевим тастер посланицима – поруком да не дозволе „тај стид и срам“ од закона. Узалуд је била и чврста одлука опозиционих српских посланика да и физички спрече изгласавања „легалног“ отимања имовине Српској православној цркви у Црној Гори. Ништа од набројаног није вредело и све је било џабе. Судбина СПЦ остала је ипак у рукама „стида и срама“, оних који су, након што су похапсили све опозиционе посланике одводећи их из Скуштине у полицијску станицу, 27. децембра ујутру у 02.35 изгласали Закон о „слободи“ вероисповести, чија слобода је означила национализацију имовине Српске Православне Цркве у Црној Гори.

У ноћи између 26. и 27. децембра, цела Црна Гора била је блокирана, што побуњеним народом са свештенством на улицама, што полицијом. Поред похапшених опозиционара, ту ноћ су лисице на руке стављане и грађанима, док су неки и тешко испребијани. Врхунац бешчашћа полиције господара Црне Горе било је брутално пребијање владике диоклијског Методија – који се на путу за Београд затекао на мосту на Ђурђевића Тари, који су под блокадом држали  грађани у протесту.

Око цркве као најкрупнијег залогаја нема које све сатанско коло  нису играли у последње готово три деценије. Упадали у храмове, шетали распопе – од Абрамовића до Дедеића – обучене у свете владичанске одоре српских владика и митрополита, варали, лагали, кривотворили, измишљали аутокефалност некаквој њиховој самозваној цркви. Ово својеврсно насиље и безочност само су потврдили Ђукановићеву чврсту одлуку да отму –али „легално“ – имовину СПЦ и исту прекрсте у такозвану Црногорску православну цркву (ЦПЦ ) коју су црногорски комунисти, а тадашњи либерали на челу са Славком Перовићем основали 1993. године на Цетињу, а регистровали као НВО 2000. године, и то у полицијској станици.

НАЈТУЖНИЈИ БОЖИЋ

Усвајањем овог закона имовином СПЦ у Црној Гори располагаће држава, која ће, позивајући се на правни основ, као следећи корак моћи да прибегне избацивању из цркава и манастира свештенства СПЦ, и увођење „свештеника“ и распопа Мираша Дедеића. Тиме би са својом монтенегринском црквом заокружили и свој нови, монтенегрински идентитет у новој монтенегринској држави. Као што је то чинио и претходних, већ преко 20 година, господар је од српског правио црногорско, отимао, преименовао, аминовао својом већином у Скупштини, стављао у параграфе, регистровао, прослављао аплаузима и стављајући тачку ударао на следеће.

Црногорски режим је одбијањем ових амандмана, који су представљали часни излаз за све у овој нечасној работи, у суштини одбио да се о својинско-правним односима расправља пред судовима Црне Горе, у редовним поступцима, у складу са препорукама Венецијанске комисије. На тај начин су јасно потврђене сумње Цркве да се овај закон пре и изнад свега доноси не да би се обезбедила слобода вере, већ да би се приступило отимачини имовине Православне цркве и тиме започела реализација циља из програма владајуће партије, који је прокламовао председник те партије и председник Црне Горе – стварању нове, државне и режиму послушне „аутокефалне Црногорске православне цркве“.

Сву одговорност за последице доношења оваквог Закона сносе директно посланици који су гласали за његово усвајање, Влада Црне Горе са премијером Душком Марковићем, која га је предложила, и коначно Мило Ђукановић, председник Црне Горе. Они су овиме – нарочито хапшењем опозиционих посланика и насиљем према окупљеним грађанима широм земље – изазвали наставак и продубљивање ионако присутних деобе и мржње широм земље, уводећи тако Црну Гору у опасну ситуацију која никоме не може донети добра. Услед свега овога, православни верници у Црној Гори дочекују један од најтужнијих Божића у новијој историји.

ЈУНСКА НАЈАВА

„Ми имао задатак да обновимо Црногорску православну цркву“ – ову мантру још од летос понављао је Мило Ђукановић. Последњег дана новембра она је и званично ушла у нови програм владајућег ДПС-а. Стога не треба бити посебно проницљив да би прозрели да је  Закон о слободи вероисповести одређен као главно средство за испуњење прокламованог циља. Ово ће бити вероватно први пример у историји да цркву у секуларној држави „обнавља“ некрштени атеиста и његова политичка партија.

За оне који нису (били) довољно информисани и за оне који су на намере ДПС-а гледали по систему „неће ваљда”, ваља се само подсетити обраћања Мила Ђукановића на изборној конференцији своје партије јуна месеца ове године у Подгорици. Тај његов говор представљао је уџбенички пример реторике тоталитаризма, говора мржње, изазивања раздора и најаве прогона, тензија и свега онога што се дешава ових дана.

Он је тада у том говору уперио прстом у СПЦ одредивши је као мету. Оптужио је и пресудио јој да угрожава стабилност државе, а потом сугерисао да држава крене у обрачун са Црквом. Ако неко, ко живи ван ван Црне Горе, проналази апсурд у томе да председник државе, који је по Уставу председник свих грађана, овако удара на већину  грађана, а Цркву која у тој држави има стотине хиљада верника назива „темпираном бомбом у темељима државе“ – нека се не чуди. Црна Гора је земља у којој не постоји демократска традиција, а у 21. веку предводи је исти човек који је на власт дошао 1989.године, са истом реториком мржње и стварања раздора у односу на оне који нису за њега. Једина разлика је та што је тада био на другој идеолошкој страни, док је све остало исто.

СПОРНЕ ОДРЕДБЕ

Кључне одредбе по свему спорног закона треба да створе правни основ за подржављење имовине Српске православне цркве у Црној Гори. Са исламском верском заједницом и католичком црквом државне власти Црне Горе уназад неколико година потписале су посебне споразуме којима се гарантује неповредивост имовине.

По слову овог срамног закона, цркве, манастири, као и други верски објекти саграђени пре 1920. године могу постати државна имовина. Основ за подржављење налазе у одредбама закона и подзаконских аката важећим у време Књажевине и Краљевине Црне Горе, а по којима је држава имала обавезу да новчано помаже и одржава црквене објекте. Ова премиса апсурдна је по више основа. Значајни делови садашње територије Црне Горе, као Бока Которска и град Будва, никада нису били у саставу црногорске књажевине и краљевине. Такође, крајеви северно од Мојковца у саставу Црне Горе нашли су се тек након балканских ратова, дакле свега неколико година пре рока који је законодавац предвидео.

Фалсификована историја „обновитеља“ онога што никада није постојало, а која се намеће сличним инструментима као што се то ради у Украјини, тврди да је Србија два пута „окупирала“ Црну Гору, други пут 1918. године, а први пут у 12. веку када српска династија Немањићи овом простору поред окупације насилно намеће и православље. По сили спорног закона, држава Црна Гора имаће право да конфискује и задужбине Немањића „окупатора“, међу којим су манастир Морача и Петрова црква у Бијелом Пољу, место чувеног настанка Мирослављевог јеванђеља, најстаријег ћириличног рукописа на старословенском језику.

О томе колико усвојени закон у себи носи спорних и апсурдних одредби могло би се рећи још много. Ипак, посебно треба истаћи одредбу везану за процедуру прекњижбе имовине са цркве на државу. Да би се тај процес максимално упростио и убрзао, закон је за њега прописао управни поступак. Уместо судова, црквену имовину конфисковаће државна администрација, тачније Управа за некретнине. На први поглед се види да Закон о слободи вероисповести Мило Ђукановић планира да корисити у дефинитивном обрачуну са Српском православном црквом у Црној Гори.

УЛОГА СЕМА БРАУНБЕКА

Током своје дуге тродеценијске политичке каријере Мило Ђукановић је дефинитивно показао да је олако спреман да промени страну на којој је до тада био, идеологију, па чак и национални идентитет. Врло је индикативан тренутак када је читава прича око закона и његовог усвајања избила у први план, и то донекле чуди. До парламентарних избора остало је највише 10 месеци, а спорни закон не само да владајућој странци не може донети ниједан нови глас, већ напротив, може озбиљно угрозити и њихов постојећи рејтинг.Због чега се политичком прагматичару Ђукановићу, а он то свакако јесте, толико журило са усвајањем овог закона? Да није можда реч о јаком спољњем притиску?

Пре равно месец дана Црну Гору посетила је можда и кључна фигура, способна да са стране притисне црногорску власт по верским питањима. Реч је о Сему Браунбеку, бившем сенатору и гувернеру државе Канзас, а од 1. фебруара 2018. године амбасадору за међународне верске слободе САД. Управо после Браунбековог напуштања Подгорице, спорни закон долази на дневни ред, пролази све парламентарне одборе и бива изгласан. Подсећања ради, о овом закону први пут је јавна расправа отворена још 2015. године, да би се 2019. у јуну месецу напрасно одустало од најављеног увођења закона у парламентарну процедуру. Не без разлога, Закон о слободи вероисповести долази на дневни ред Скупштине Црне Горе непосредно након посете високог америчког званичника.

Ваља такође подсетити и на чињеницу да је лобирање Сема Браунбека у Цариграду било веома важно приликом прошлогодишње ескалације црквеног раскола у Украјини. Дакле, изазивање хаоса унутар православне цркве терен је који дотични познаје веома добро. Реторика амбасадора Браунбека са елементима уравнотежености оставила је позитиван утисак и на митрополита Амфилохија, посебно амбасадоров став изречен на конференцији за штампу у Подгорици: „Потребан је дијалог, а не само да се изгура закон“. Међутим догађаји који су уследили, везано за упућивање спорног закона у парламент, показали су да је изјава лако могла бити плод пословичног америчког спољнополитичког лицемерја. Свеж и близак пример је био случај када су се званичници САД тобож противили таксама Рамуша Харадинаја на робу из Србије, а са друге стране нису урадили ништа како би се примена тих такси обуставила.

Главни добитак који САД могу да добију од усвајања Закона о слободи вероисповести у Црној Гори је обезбеђивање формалног повода будућој влади тзв. Косова да, позивајући се на црногорску праксу, усвоји сличан закон и тако конфискује Дечане, Девич, Грачаницу, Пећку патријаршију, Богородицу Љевишку и друге српске средњовековне манастире на територији Косова и Метохије. С обзиром да се у Србији на пролеће спремају парламентарни избори, тај косовски закон можда баш дође на дневни ред током предизборне кампање у Србији, па се баш зато можда толико журило са усвајањем спорног закона у Црној Гори.

Свој став о Закону о слободи вероисповести православни верници у Црној Гори показали су масовним присуством на два велика црквено-народна сабора, у Подгорици пред храмом Христовог Васкрсења летос, и у Никшићу пред црквом Светог Василија Острошког, недељу дана пре изгласавања закона. Упркос временским неприликама које су оба сабора пратиле, у Подгорици се на тропској врелини од преко 40 степени окупило 15.000, а у Никшићу на децембарској киши и олуји готово 20.000. верника. Међутим, бројност народа и ове две снажне поруке, испоставиће се, нису успеле поколебати власт у њиховом науму.

„МИР“ КАО СПЕЦИЈАЛНИ РАТ

Многе у Црној Гори изненадио је апел митрополита Амфилохија да посланици опозиције на дан када се буде расправљало и гласало о Закону о слободи вероисповести напусте парламент. Атмосфера у Скупштини Црне Горе била је последњих дана усијана као никада раније. Из опозиционог Демократског фронта било је чак и директних најава да ни по коју цену неће дозволити да се гласање спроведе. Изласком опозиционих посланика из парламента, на молбу митрополита Амфилохија, евентуални грађански протест изгубио би сваки смисао, чему би у прилог ишла и чињеница да православна црква тада не би позвала вернике на ново организовано окупљање.

Митрополит Амфилохије је свакако личност која се својим подвигом на Косову и Метохији након повлачења наше војске и полиције 1999. године златним словима уписала у историју српског народа. Међутим, остаће запамћено и да је 1996. године у Београду подржао протесте Коалиције Заједно које су предводили Вук Драшковић, Зоран Ђинђић и Весна Пешић. Годину дана потом, у јесен 1997. даје дискретну подршку Милу Ђукановићу, који уз помоћ бруталне крађе односи тесну победу на председничким изборима над данас покојним Момиром Булатовићем. Православним верницима у Црној Гори остаје нада да позивом на одустајање од активног отпора усвајању Закона о слободи вероисповести митрополит Амфилохије није направио трећу озбиљну погрешну процену.

Наша обавеза као народa је да данас никако не ћутимо, већ да дигнемо глас, да се окупимо, саберемо, организујемо и станемо на браник српских националних интереса, у миру, као да смо у рату. Јер стање мира у коме живимо је стање специјалног рата. Наш народ у Црној Гори требао би да присуствује молебанима, црквеним скуповима, разним трибинама, састанцима, књижевним манифестацијама, свим облицима нормалног, демократског сабирања које има за циљ јачање и оснаживање појединачне и колективне енергије. Свако у складу са својим обавезама и могућностима. Јер отуђеност људи доводи до тога да лако постају плен малодушности, а то је погодно тле за свакојаке штетне сумње у све и у свакога. Потребно је комуницирати са својим духовницима, браћом, пријатељима, најближима, више и чешће. Сигурно је да постоје времена када треба послушати своје унутрашње страхове, али исто тако постоје и изазови који захтевају да се не обазиремо на страх.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКО ПИТАЊЕ

Није неважно да се скрене пажња и на реторику ДПС-а, који у својим саопштењима показује да близу 70 одсто грађана своје државе (православних верника) сматра „ретроградним и агресивним“. Оне које нису питали да ли су за признавање независности Косова и Метохије, које нису питали да ли желе да Црна Гора буде чланица НАТО-а, као ни да ли подржавају срамни и дискриминациони закон о слободи вероисповести. Они желе да у све унесу сумњу, раздор, неслогу, да читаву проблематику релативизују и да суштину разводне, јер они тако опстају и владају.

Покушаваће и покушавају преко разних пропагандиста и идеолога да окрену једне против других. У Црној Гори је данас активирана једна врста теорије хаоса, где су сви у стању немира и стрепње и сви се питају да ли ће тензије кулминирати неким сукобом. Не сме се дозволити да удари брат на брата, јер шта год мислили о онима који су сада на различитим странама, ради се о једнородној и истокрвној браћи. Ма како се ко изјашњавао, не сме се дозволити избијање сукоба, јер у случају сукоба било чија победа била би несрећна и злокобна.

Много и често се ових дана помињала и могла прочитати реч Спарта. Потребно је показати спартанску чврстину, истрајност, уверење. Менталну снагу, јаку вољу и јаку веру. И ослонити се на реч предака. Будимо достојни својих предака и схватимо да се за слободу морамо изборити сами, не попуштајући и не преговарајући око оног око чега нема преговора. Ту нашу одлучност поштоваће и наши пријатељи и наши непријатељи. У временима смутним.

Нећемо заборавити, нећемо се предати, нећемо одустати, нећемо дати! Ствар одбране Острога, Превлаке, Ступова, Мораче и других светиња није политичко, већ цивилизацијско питање. Да ли смо људи или не. Ако данас ћутке пређемо преко те чињенице, немојмо се чудити ако нам сутра исти идеолози и стратези упадну у Грачаницу и Пећку патријаршију.

Ћераћемо се још!

Остоја Војиновић

Остоја Војиновић је историчар, независни истраживач и публициста. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: mitropolija.com

Извор Нови Стандард