Ако је Вучић нешто фантастично одрадио, онда је то наметање резона да је он, заправо – мање зло?!
Независно удружење новинара Србије (НУНС) једна је од не баш бројних организација у Србији која се не либи да отворено говори о бројним аномалијама у медијској и комплементарним сферама нашег друштва. И да их, наравно, критикује, без калкулација. Стога се налази и под константним притисцима Вучићевог режима, који се – ако се не варамо – у протеклом периоду и појачавају.
Разговарамо са Славишом Лекићем (на слици испод), председником НУНС-а, мало о политици, мало о медијима, мало о криминалу, а безмало о психијатријском обољењу од државе у којој живимо.
Можете ли нам у неколико реченица објаснити ко данас влада Србијом, ко су те структуре, видљиве и невидљиве, које креирају нашу стварност и одређују нам судбину? И зашто побогу раде то што раде?
– Ономад, док је ДОС-овска власт у тек освојеном политичком комфору покушавала да збије редове, њихову лењост искористиле су поражане снаге које су чинили сви они који су се опирали раскиду са тоталитарним наслеђем Милошевићеве Србије: челници народњачког и клерикалног јавног фолклора, идеолози „антихашког лобија“, првоборци „косовског питања“ и чланови разних групација које су на приближавање Европи гледали као на национални пораз. Управо тај сој људи који су себе сврставали у патриотски блок, чијим је интересима штетило стварање демократских институција, појачани знаменитим представницима организованог криминала, данас воде државу.
Ако смо игде напредовали од пада Милошевића, то је – криминал. Данас криминал није шверц наркотика или дувана, мада ни под Милошевићем скоро да није ни био. Данас се криминал шири и тендерима и јавним набавкама, данас је криминал уграђен у километре ауто-пута, данас је криминал засађен у хектаре пољопривредног земљишта, данас је криминал подразумевајући сегмент инфраструктурних објеката…! Криминал је толико ушао у све поре система да се крије и у набавци пишљиве новогодишње јелке. Просто речено – криминал нас је појео и кад подвучете црту, ви у збиру јасно можете видети да је Српска напредна странка, која координира власт на свим њеним нивоима, фактички политичко крило тог организованог криминала!
А питање – зашто раде то што раде, сматрам реторичком подметачином!
А када говоримо о медијима, ко су људи који управљају њима, а како описати оне који те наредбе спроводе у дело? И куда све то води?
– Мислим да јавност, генерално, нема дилеме око тога ко је одговоран кад су у питању медији који су, уличним језиком речено – разваљени. Реч је, наравно, о човеку кога питају за све и који има одговоре на све. Без обзира што одговори, заправо, немају никакве суштинске везе са питањима која су у фокусу: кад Вучића питате о бабама, он вам прича о жабама, поставиту му питање о рехабилитацији четништва, он ће оплести по партизанима, помените му сјај звезда у ноћи он ће да оплете по пакленом сунцу… и у све ће те “одговоре”, о бабама, жабама, четништву, партизанима, сјају звезда или пакленом сунцу, уплести акцизе, БДП, сецикесе, проценте, плаћенике, просечну плату и Косово! Чак кад се умилостиви да проговори нешто што може личити на одговор, његови ће медији у хедовима и на насловним извући сегменте о о бабама, жабама, четништву, партизанима, сјају звезда или пакленом сунцу.
Данас ни људи око самог Вучића немају појма колико медија контролишу. Не због чињенице да се број нових медија увећава, већ сурове стварности да медији, силом или милом, “прелазе” на ту страну. Његови људи контролишу медијско тржиште, контролишу тржиште оглашавања, контролишу буџетски новац чији се минорни проценат опредељује за суфинансирање медијских пројеката, контролишу тендере и јавне набавке, контролишу радне, пореске и остале инспекције… и ајде сад ти, мајчин сине, остани неосмуђен од врућег даха толике моћи сконцентрисане око једног човека.
Додамо ли томе улогу уредника, а све више и менаџера у већини медија, од којих један део није поткупљив, али јесте ћутљив, на концу и новинара који се у страху не усуђују да раде свој основни посао – да питају, онда не можете очекивати ништа друго од медија сем да буду – разваљени!
На дворцима султана, ономад, постојали су посебни “службеници”, чији је једини посао био да климају главама током султановог јавног размишљања о било каквој теми. Њих су звали – еветефендије и били су екстремно плаћени. Наш данашњи султан, без обзира на моћ коју поседује, не располаже толиком количином новца да покрије расходе за толики број овдашњих еветефендија. Плаћене су само врхунске еветефендије, или боље рећи “обереветефендије”: нешто као обер курве, особе посебно ниског морала. Људи из медија нису међу обереветефендијама: није им мрско да волонтирају, само да преживе ово невреме, све верујући да је овде у питању временска непогода, која буде и прође. Како се само грдно варају!
Да ли се и вама чини да се полако приближава тренутак када власт, после шест година, неће више моћи да купује време и одлаже важне одлуке, односно да ће морати да се напокон определи куда ова земља иде? Узгред, куда иде, по теби?
– Куда ова земља иде, најсвежији је и најбољи пример Центар београдских фестивала који је добио новог директора – Дамира Хандановића, музичког уредника телевизије Пинк и аутора бројних хитова новокомпоноване музике. То није, како стручна јавност сматра ругање у лице фестивалској публици и оснивачима највећих културних манифестација у Србији, већ слика и прилика Србије. Само су оптимисти изненађени именовањем Дамира Хандановића за функцију директора ЦЕБЕФ-а. Нема овде дна!
Мој комшија, некадашњи музичар, који је упознао разне екипе људи, од спадала, до академика, убеђен је да није далеко дан кад ће се у Вучићу пробудити исконски радикал који ће, кад схвати да је предао Косову, овом преобученом Вучићу налупати шамаре и натерати га тако осрамоћеног да се повуче из јавног живота бегом у Хиландар или Грачаницу, свеједно!
“А ко да га замени, Вулин, рецимо?”, питам га изазивачки.
“Ух, јебем ти, то никако не би ваљало!”
Вучићева оставштина после ових шест година претумбације Србије управо је поразно сазнање да ти више не видиш ко би могао заиста да води ову земљу. Опозиција је збрисана са лица земље, грађански фронт је на издисају, медији су изгубили своју функцију, институције урушене… само још фали да ти Вулин води државу.
Ако је Вучић нешто фантастично одрадио, онда је то наметање резона да је он, заправо – мање зло?! Оне паметније је намирио и склонио из јавног живота, окружио се горима око себе, јер и таквих има, мегафоне је умонтирао у говорне апарате свакојаког олоша, невидљиво руско оружје у руке разних птова и хуља, тако да је он сам оличење – спаситеља који левитира на ивици провалије!
Е, сад, посебно је питање шта је за њега провалија? Загрљај руског међеда или улазак у ЕУ? Искрено, мислим да никад формално нећемо ући у ЕУ и врло верујем да се он томе искрено нада. Јер, њему само оваква позиција, политичке кокете са Русијом и ЕУ, осигурава опстанак на дужи рок. Па, док издржи да не рашири ноге.
Он шест година одлаже важне одлуке и купује време, а популарност му из године у годину расте. Зарад опстанка на власт, даће и Косово, а зарад мира у кући, да не кажем и опстанка на власт, даће и обећање да је то привремено решење и да ће то Косово лично вратити. Обећање више или мање, шта то њега кошта?! А ко је у ситуацији да то Косово врати? Па, наравно, само човек кога у овом часу формалном партијском припадношћу следи 10 одсто популације у Србији. Ни Јединствена Русија Владимира Путина не може на црту напредњацима: са својих око два милиона чланова чланови Јединствене Русије чине тек 1,4 одсто од око укупно 144 милиона становника Русије.
СЛУЧАЈ АЛО
Јавност је ових дана “узбуђена” због насловне странице листа АЛО, можете ли се и на то осврнути?
– Ево доказа да медији у Србији напредују. Крајем прошле деценије није било летњег месеца да у хлебу није пронађен миш или у пиву гуштер или у кутији прашка за веш, мања цигла…Давно смо то превазишли. Пре неколико година, фамозни “Курир”, истинска претеча сваког таблоидног зла на овим просторима, објавио је причу: “Јебао јежа, али СТВАРНО”! Месец дана је медијска и не само медијска заједница расправљала о нискости “професионалаца” који су осмислили такву насловну. Данас се више не могу сетити каква је афера прикривана том зоофилијском сагом. АЛО причу о сексигејту са троножном пријатељицом гура већ други дан. Друштвене мреже “горе”, што би рекли ови из тог таблоидног смећа, о томе се прича на послу, у превозу, на улици, тако да је неспретно јавно размишљање председника државе како “на Косову немамо ништа” некако пало у други план. Ја не знам да ли је то био циљ уредника АЛО-а али видим да нигде у јавном животу нема питања типа: ако на Косову немамо ништа, можемо ли онда референдумом из ничега добити нешто?!
Маја Леђенац, аутономија.инфо
