Социјална (не)правда: Како је Вучићев режим сиромашнима у Србији одузео право на лечење

Вучићев режим служи се одлуком бивше министарке здравља, Славице Ђукић Дејановић којом је сиромашнима одузето право на лечење

Загарантовано право на смрт

Број корисника социјалне помоћи у Србији се из године у годину рапидно повећава. Пре само неколико година, тај број је износио нешто више од 400 хиљада људи, али како је држава упадала у све већу рецесију, број сиромашних грађана растао је великом брзином, те данас достиже драматичну цифру од скоро 800.000 корисника! Током 2014. године, месечна надокнада за социјална давања износила је 7. 270 динара по особи. Држава је проценила да се овом цифром могу покрити најосновнији трошкови – храна, комуналије, одећа, средства за хигијену и др. То је само део чињеница до којих су дошли Милица Јеремић и Иван Ерцеговчевић, након шестомесечног трагања за одговорима на питање: коме и зашто Републички фонд за здравствено осигурање одбија да овери здравствену књижице.

Уставом републике Србије који у одељку који се тиче људских и мањинских права јасно је гарантовано следеће: Свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља. Деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом. Здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују се Грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства. Међутим, у пракси није тако…

Грађани који живе ван градских подручја, а корисници су социјалне помоћи, немају право на бесплатно лечење. Овакву одлуку од јула 2013. године спроводи Републички фонд за здравствено осигурање, по инструкцијама које су добили од Министарства здравља, тачније тадашње министарке Славице Ђукић Дејановић. Све нелогичности и кршење Устава, закона и људских права можда и не би прошле тако незапажено, да неко није одлучио да се о овоме не прича јавно. Наиме, службеници запослени у Фонду за здравствено осигурање скоро две године одбијају да овере здравствене књижице корисницима социјалне заштите који живе у сеоским подручјима, а као разлог наводе да имају обавезујуће инструкције да поступају на такав начин.

Социјално угрожени се зато потом упућују у Фонд за пензијско осигурање како би извршили одјаву са обавезног пољопривредног пензијског осигурања што је, заправо, услов за оверу здравствене књижице.

Међутим, Закон о пензијском осигурању предвиђа пољопривредну пензију као обавезну и сваки грађанин који није у радном односу, а стално је насељен у сеоском подручју, дужан је лично да уплаћује доприносе за пензију. Ово се односи и на пољопривреднике – кориснике социјалне помоћи, без обзира што живе на рубу сиромаштва. Овим законом такође је предвиђено да се појединац може одјавити са обавезног пољопривредног пензијског осигурања у одређеним случајевима (посебно се наводи – ‘када смрт наступи’), док је обавезно да бар један члан домаћинства плаћа доприносе за пољопривредну пензију. Шестомесечно истраживање овог случаја отпочели смо 7. јула 2014. године када Републичком фонду за здравствено осигурање упућујемо захтев за приступ информацијама од јавног значаја у којем захтевамо одговоре на следећа питања: 1. На основу чега се оверава здравствена књижица пољопривредницима који су корисници социјалне новчане помоћи? 2. Да ли филијале РФЗО-а имају писмене или усмене наредбе, односно инструкције, да поменутим лицима не оверавају књижице уколико нису измирили дуговања према ПИО фонду?

Одговор од РФЗО стигао је 9. јула 2014. и у њему је стајало следеће: 1. „Пољопривредници корисници социјалне новчане помоћи обавезно здравствено осигурани су на основу те чињенице за период за који им је надлежни Центар за социјални рад признао та права и за тај временски период им се и не захтева доказ о уплати доприноса ради овере здравствене књижице, већ само решење о признатом праву на коришћење социјалне помоћи”. 2. „ Филијале РФЗО- а немају никакве инструкције да не оверавају здравствене књижице пољопривредницима корисницима социјалне помоћи”.

Одговор РФЗО-а сраман је из два разлога: здравствене књижице се не оверавају на основу потврде Центра за социјални рад којом се гарантује право на коришћење социјалне помоћи. Наш новинар се на терену лично уверио да се приликом овере књижице од корисника изричито захтева да претходно измири дуговања према ПИО фонду, која неретко достиже цифру и од милион динара! Филијалама РЗФО-а упућене су обавезујуће инструкције од стране Министарства здравља које се тичу овера здравствених књижица, а које су заведене под регистрационим бројем 011-00-53/2013-05 (донета 13. 02. 2013. године) и бројем 011-00- 53/2013-05 (донета 15. март 2013. године).

Узимајући ово у обзир, Министарству здравља смо 18. 11. 2014. године упутили званичан захтев за достављање копија горе наведених инструкција. На основу Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, копије су нам достављене у року од 10 дана и у њима се, између осталог, наводи: „Имајући у виду ситуацију, може се закључити да појединац, односно породица, којима је, у прописаном поступку, надлежни центар за социјални рад признао право на новчану социјалну помоћ, не могу имати статус осигураника из члана 17. тав 1. тачка 21. (пољопривредници старији од 18 година који обављају пољопривредну делатност) Закона о здравственом осигурању. У том случају утврђује им се други основ осигурања, сходно признатом праву на новчану социјалну помоћ, односно утврђује им се статус осигураника из члана 22.(лица у категорији социјално угроженог становништва) Закона о здравственом осигурању, па у складу са тако утврђеним статусом осигураника и оверава исправа о здравственом стању”.

Из одговора Министарства здравља јасно се закључује да пољопривредници – корисници социјалне помоћи морају да се одјаве са статуса пољопривредника који обављају пољопривредну делатност и да се пријаве на статус социјално угроженог становништва.

Али, као што смо већ напоменули, Закон о пензијском осигурању то не дозвољава. Поставља се питање зашто је тадашњој министарки здравља Славици Ђукић Дејановић било у интересу да донесе овакву препоруку којом је хиљадама људи у држави забрањено право на лечење. Ако је циљ био да се смање буџетска оптерећења, то је и постигнуто, али на штету најсиромашнијих грађана Србије, што је, по свему судећи, за надлежне било најлакше решење.

Подсећања ради, у једном од својих првих обраћања након изборне победе 2012. године, премијер Александар Вучић обећао је да ће сваки грађанин ове државе имати оверену здравствену књижицу, без обзира на пребивалиште, јер је то једно од најосновнијих људских права.

Дакле, ово је још један јасан доказ како у пракси завршавају сва обећања актуелне власти.

А 1. Министар за НИШТА!

У новембру прошле године обавестили смо Министарство за рад, социјална и борачка питања у веза са неправилностима у Републичком фонду за здравствено осигурање, са циљем да заштите социјално угрожене грађене од кршења основних људских права. Одговор који смо добили био је да то Министарство није надлежно за нашу представку коју смо упутили, већ Министарство здравља. Али и поред тога што тврде да нису надлежни, то није спречило ресорног министра Александра Вулина да предложи уредбу по којој че социјално угрожена лица морати да зараде новчана примања од 7. 270 динара. Начин на који је Александар Вулин тада јавно говорио о социјално угроженим људима био је, најблаже речено, понижавајући.

А 2. Заштитник грађана тврди: РФЗО крши права грађана

Заштитника грађана, Сашу Јанковића упитали смо да ли је упознат са чињеницом да РФЗО крши права грађана која су загарантована Уставом и Законима републике Србије. Одговор који смо добили гласио је овако: „Потврђујемо да је Заштитник грађана упознат са описаним проблемом, будући да је, сагледавајући релевантне правне прописе, уочио одређене могуће неправилности у поступању Републичког фонда за здравствено осигурање, односно његових филијала, а што може имати за последицу ускраћивање права грађанима на остваривање здравствене заштите у пуном облику…”. Према наводима већег броја притужби, Филијале, односно испоставе РФЗО, крше права грађана на здравствено осигурање тако што лицима који не обављају пољопривредну делатност утврђују својство пољопривредног осигураника и све то уз позивање на одређену “инструкцију”.

А 3. Куршумлија: уместо социјалне помоћи, диктатура бездушне директорке

Глад, смрзавање и смрт

Директорку Центра за Социјални рад у Куршумлији, Невену Драговић, на то место поставила је Српска напредна странка. Од стране ње и социјалних радника у том центру, сви трпимо ужасне ствари и неправде које могу бити кобне по све социјално угрожене становнике, каквих је овде веома пуно. У напуштеној школи у селу Жуч код Куршумлије, Драгосију Мијајловићу (85) претило је потпуно смрзавање, јер се куршумлијски Центар за социјални рад оглушио на многобројне позиве и вапаје мештана да му обезбеде адекватан смештај. Он је ове зиме уточиште пронашао у напуштеној сеоској школи без струје, грејања, хране и воде, а пронађен је у фази смрзавања.

Мештани који су у више наврата позивали и молили Центар за социјални рад у Куршумлији да му помогну, траже од министра за рад, запошљавање борачка и социјална питања Александра Вулина, да испита рад Центра за социјални рад у Куршумлији.

Али, уместо да га сместе у Дом за старе, у Центру за Социјални рад у Куршумлији нису уопште хтели да реагују. Мијаиловић је спашен смрзавања само привремено захваљујући директорки Дома здравља у Куршумлији др Уранији Петровић која је чим је чула за случај на терен упутила Хитну медицинску помоћ, која га је овом акцијом спасила смрзавања, обезбедила му топлу собу и оброк.

У учионици где је живео није било чак врата, ни прозора иако је реч о планинском селу где је око Нове године температура достизала и до – 20.

И ово није једини случај. Центар за социјални рад у Куршумлији на челу са бахатом, препотентном и нељубазном директорком из редова напредњака Невеном Драговић константно одбија да помогне онима којима је помоћ заиста неопходна како би преживели. Оглушава се она и о њихове молбе за помоћ која их законски следује, попут једнократне новчане помоћи, због чега грађани Куршумлије умиру гладни, жедни и од хладноће.

Тако је случај и са дететом које у девет квадрата собе живи са оцем насилником и више пута је избацивано на улицу. Дете нема дрва, храну…и већ се обраћало центру за Социјални рад у Куршумлији, али узалуд.

Пишу: Милица Јеремић и Иван Ерцеговчевић, Таблоид