Соколарство је уметност лова са птицом грабљивицом, што захтева много рада и велико умеће, али би могло да буде и уносан бизнис, објашњава Василије Дедеић, соколар из Бачког Доброг Поља код Врбаса
Врбас – Соко је величанствена птица. Он је симбол слободе, брзине и оштрог погледа, па је отуда опеван и у многим српским епским песмама. Веома је интелигентан и лак за дресуру, а њиме се лове дивљи голубови, препелице, фазани или патке. Кад се устреми на плен, нема да омаши… Тако о свом хобију и великој љубави – соколарству, коме већ пет година посвећује безмало све своје слободно време, прича Василије Дедеић, један од малобројних одгајивача ових птица у Србији.
У дворишту његове породичне куће у Бачком Добром Пољу код Врбаса, у засебном објекту, такозваној волијери, тренутно се шепуре два пара прелепих соколова (један сивих, други степских), сваки у својој одаји, наткривеној жичаним забраном, „да им је увек у видокругу бескрај небеских висина“. Иако су смештени у скученом простору, изгледом и кретањем изазивају дивљење и страхопоштовање, баш као у средњовековним, па и старијим причама, о племићима и витезовима, којима су одласци у лов били незамисливим без макар једног сокола на рамену. Василије своје љубимце негује ових дана с посебном пажњом, јер „све мора да им буде потаман“, будући да су управо сада у фази митарења (замене перја) и парења. Када им се то дешава нису ради никаквом друштву. Очекујући потомство, љубоморно чувају свој кутак, брижно пазе једно на друго, а ако било ко покуша да поремети њихову идилу умеју и да буду агресивни.
– У модерном соколарству, птице се држе у наменском, затвореном, простору, величине омање собе, понајвише ради контролисане оплодње и размножавања. Многи постављају питање да ли је хумано тако их изоловати од њиховог природног станишта. Али, ако се зна да соколови у природи живе свега шест до седам година, а у оваквим условима, уз квалитетну исхрану, одговарајућу ветеринарску негу и редовно тренирање за лов, њихов век прелази и две деценије, онда је јасно да им боравак у заточеништву не пада баш тешко – каже Василије Дедеић, уз напомену да соко доживљава човека који га је отхранио као своју врсту.
У Србији, сазнајемо од нашег саговорника, има свега педесетак активних соколара. То је прилично скуп хоби. Једна птица кошта од 500 до 2.000 евра, а неке ретке врсте и десетоструко више. Уз то подоста новца треба издвојити за исхрану соколова, здравствену заштиту и опрему за дресуру, као и пуно времена, знања и умешности у раду с њима. Проучавању стручне литературе и редовној размени искустава с колегама у земљи и иностранству наши соколари, такође, придају велики значај.
– Дефиниција соколарства подразумева умешност лова са птицом грабљивицом, односно да је човек научи да полети с његове руке, ухвати плен и с њим се врати. Приликом обуке сокола за такав задатак све се ради на темељима његовог условног рефлекса, уз коришћење посебне опреме, поступно и пажљиво, како би се с њим успоставио физички контакт и разбио страх од човека. При том, треба водити рачуна и о тежини птице, односно о исхрани, јер тек када осети глад спремна је за лов, а ако је сита одлети и више се не враћа. Јер, соко не лови због свог власника, већ зато што је гладан – објашњава Василије, који планира да прошири своје јато соколова, па, можда, и да овај хоби преточи и у бизнис. А то, вели овај младић, може да буде и веома уносно. Немачки одгајивачи, сазнајемо, годишње извезу 700 до 800 младих соколова, углавном у Уједињене Арапске Емирате, где су ове птице изузетно тражене. Међу велике извознике спадају и Аустрија, Енглеска и САД, док је тај посао код српских соколара тек у зачећу, будући да им домаћи прописи о извозу птица нису баш наклоњени.
Политика
Фото П. Копривица