6.06.2011. – Бисер Рашке области и читаве Србије
Манастир Сопоћани, задужбина Уроша I, један је од бисера Рашке области и читаве Србије.
Када је српски краљ Урош Први средином XIII века тражио погодно место на коме би себи и свом народу саградио богомољу, одабрао је једну питому планинску падину на самом извору (сопоту) реке Рашке. Недалеко од данашњег Новог Пазара, а у непосредној близини Старог Раса, тадашње престонице српске државе.
У старословенском језику речсопот значила је извор. Па како је на самом изворишту Рашке подигнут нови манастир, народ овог краја дао му је име Сопоћани.Манастирски храм је, иначе, посвећен имену Свете Тројице. У њему је краљ Урош сахрањен, такође и његова мајка Ана, као и свети Јоаникије I – четврти архиепископ после светога Саве.
За њега отац Сергије, протосинђел и духовник у сопоћанском манастиру, каже да је био нераздвојни пријатељ и сарадник краљу Урошу при подизању овог храма.Сопоћански храм спада у групу средњовековних манастира рашке школе уметности. Зидан је са свим карактеристикама и одликама византијско-рашког стила: уписани крст, полукружна олтарска апсида, масивна купола, високи звоник на западној страни итд.
Величина и значај
Величина и значај овог манастира, кажу стручњаци, огледа се у његовој архитектури, а још више у његовим предивним фрескама које су познате и цењене широм света. Уметници који су осликавали те фреске нашим савременицима су још непознати, али се претпоставља да су их стварали најбољи мајстори из византијско-комнинске школе зидног сликарства у Цариграду.
Међу мноштвом насликаних композиција, портрета и различитих мотива, који се одликују лепотом боја, складношћу и снагом ликова, као посебно вредне издвајају се фреске у централном делу храма. Тако се композиција Успенија пресвете Богородице сврстава у највеће домете не само српске и византијске, већ средњовековне уметности уопште.
Уз ова ремек-дела српског средњовековног сликарства, пуну пажњу, наравно, заслужују стари неимари, протомајстори манастирског здања, као и сам ктитор, оснивач манастира. Пошто се у владарској династији Немањића нека имена понављају, подсетићемо да је краљ Урош Први (1243-1276) далеки предак цара Уроша (1355-1371). Син је Стефана Првовенчаног и унук Немањин.
Урошеви синови – Драгутин и Милутин – тако|е су били краљеви и за свог живота подигли су многе цркве и манастире широм Србије, све до Јерусалима и Цариграда.
Рестаурација манастира
Иако деценијама угрожаване водом, влагом, мразом и разорним дјеловањем леда у зимском периоду, сопоћанске фреске су одолевале тим разорним утицајима захваљујући првенствено квалитету њихове израде. На иницијативу краља Александра I Карађорђевића, током 1927. и 1928. године организована је целовита обнова манастирског комплекса.
У Сопоћане су доведени најбољи мајстори, архитекте, сликари-конзерватори и други стручњаци. Међутим, само 13-14 година касније, током Другог светског рата, вандали су поново рушили и палили Сопоћане.
Отац Сергије наглашава да им ни то није било довољно, па су ,,овај Божији храм непријатељи крста једно време били претворили у коњушницу. Монахиње које су ту живеле морале су да беже, а неке су и пострадале”…
Девастација учињена током рата отклоњена је поновним рестаураторским радовима,започетим 1948. године и настављеним у краћим или дужим раздобљима касније.То је допринело да се архитектура Сопоћана консолидује на начин и у облику какав је био и пре седам и по векова.
Године 1996. у Сопоћанима је обовљен монашки живот. Храм посвећен Светој тројици проглашен је ,,мушким општежитељним манастиром” са посебним духовно-мисионарским значајем.Данас његово братство броји 25 чланова (монаха). У храму се свакодневно служи литургија и обављају друге прописане монашке активности.
Током читаве године Сопоћане походи велики број поклоника крста Христовог учења, као и мноштво туриста и путника-намерника са разних страна. Долазе овде, на само извориште Рашке, да непосредно виде и упознају ремек-дела српске културе и уметности, насталих у средњем веку.
Фреске
Основну вредност Сопоћана представљају фреске. Оне су врхунац српског средњовековног сликарства, а по мишљењу многих стручњака, и врхунац византијског сликарства уопште.
Након успешне презентације сопоћанских фресака у Паризу 1961. године, истакнути француски историчар уметности Ели Фор написао је да фреске у Сопоћанима, гледано са становишта њиховог квалитета, треба сматрати као равне хеленским делима из времена које је претходило Фидији и да их, по својим духовним својствима, чак и надмашују.
Те фреске су равне највећим надахнућима Дуча и Ђота, а можда их и превазилазе, јер имају у себи више ширине, тежине и достојанства…” Тако ласкаве оцене о Сопоћанима исказивали су угледни познаваоци ликовне уметности у више наврата.
Извор: dverisrpske.com
