Сорош на нишану Државне безбедности

Филиповић препричава једну, јавности потпуно непознату операцију српске Службе која је током бомбардовања Србије 1999. планирала убиство познатог србомрсца и озлоглашеног произвођача „обојених револуција“ Џорџа Сороша.

Почетак НАТО агресије на Југославију затекао ме је на функцији специјалног саветника начелника Службе државне безбедности за извођење тајних операција у иностранству. Процена је била да би се Сорошевим уклањањем дестабилизовала најјача глобалистичка мрежа на Балкану, а тиме значајно умањила и моћ политичког и пропагандног утицаја алијансе у овом делу света. У време када се интензивно одвијала НАТО агресија, чији је Сорош био иницијатор, оправданост радикалног наступа према њему није довођена у питање.

Као атентатора на Сороша, српски безбедњаци су одредили Мунгоса, искусног припадника резервног састава ЈСО. Он је савршено познавао језик и културу земље у чији је туристички центар Сорош планирао да оде на одмор.

Мунгос је границу прешао илегално и чим је стигао до првог насељеног места, пријавио се властима као „војни дезертер“. Тај статус му је легализовао даље кретање, а добио је и формулар са листом адреса „невладиних хуманитарних организација“ којима је могао да се обрати за помоћ. Туристичка сезона је већ почела, почели су да пристижу и сезонски радници, па је и његов долазак прошао незапажено.

Изнајмио је стан са погледом на објекат где је требало да одседне Сорош, као и једну гаражу која је требало да му послужи за склањање и евакуацију после извршене акције. Да би избегао сваку сумњу, за изнајмљивање стана платио је две године унапред, јер је наводно имао намеру да започне неки приватни посао. Сорош је требало да стигне тек за месец дана, па је Мунгос искористио прилику да се зближи са локалним становништвом, па чак и са једним од Сорошевих домаћина.

Међутим, и поред брижљиво планиране операције, Сорош је долазак у монденски туристички центар одложио најпре за месец дана, а касније и за два. У међувремену, завршено је и НАТО бомбардовање Србије, па је тадашњи начелник РДБ-а Раде Марковић наредио да се обуставе све акције које би у новим условима биле политички контрапродуктивне. Мунгос је, међутим, инсистирао да се акција обави до краја, на шта је Марковић одговорио да Служба не може стајати иза „приватног рата са Американцима“.

Са Мунгосом сам се убрзо и сам. Рекао ми је да ће сам финансирати акцију и да ће посао урадити до краја. Подржао сам га. Међутим, убрзо је успешно завршена једна од раније започетих акција, што је у Европи изазвало велику пометњу. Као потенцијални извршиоци, између осталих, осумњичени су и Срби, што је допринело правој хајци и појачаном контролом југословенских држављана. Тимови ангажовани на другим акцијама морали су убрзано да се евакуишу. Иако ме је Мунгос убеђивао да се и даље осећа безбедно, наредио сам му да се врати. Када се данас тога сетим, мислим да сам погрешио.

Пише: пуковник Драган М. Филиповић – оперативац Државне безбедности, један од оснивача ЈСО

Црвене беретке