Државотворна и уставобранитељска политичка позиција, несклона волунтаристичко – револуционарним експериментима, налаже залагање за дијалог власти и опозиције у Србији, да би се спречиле турбуленције у нашем, од превратништва одавно уморном, друштву. Скоро сваки покушај дијалога власти и опозиције може бити корак у добром правцу, али дијалог који организује Сорош није корак у добром правцу. Зашто?
Разговори о изборним условима и поштеном страначком надметању не могу се одвијати у просторијама Београдског Универзитета, чија аутономија сама по себи спречава било какав уплив дневне политике. Неопходан је дијалог у институцијама државе Србије, а не на ФПН или било ком другом факултету. Место за праве разговоре власти и опозиције о условима за слободне и поштене изборе може бити баш простор Владе Републике Србије, у коме се доносе предлози закона, или Народна скупштина, носилац законодавне власти. Уосталом, ова места су одређена уставним начелом поделе власти и надлежношћу појединих органа у уставном поретку Србије. КО ВЕРУЈЕ СОРОШУ?
Посредник у вођењу разговора мора имати поверење обе преговарачке стране, али и бирачког тела, да би резултати дијалога могли бити уведени у систем правне државе и постати основа за будуће поштене изборе. Избори се организују са циљем да на њима изражена воља бирача буде основа државне политике, а никако не смеју имати криптополитички карактер који скрива интересе било које заинтересоване стране, макар се она представљала као неутрална невладина организација. Медијатор ових разговора не улива поверење баш кад је неутралност у питању јер иза њега, озбиљна истраживања то одавно показују, стоји приватни интерес оснивача „посредничке“ НВО, Фонда за отворено друштво, који је у рукама познатог финансијера „обојених револуција“. Квазидемократска реторика и дијалошки ритуали без садржине не могу бити покриће за искључивање најшире јавности из преговарачаког процеса.
Или, укратко, и баш јасно: Сорош је либерално – капиталистичка битанга, верни градитељ западне Империје зла, човек који нема никакве везе са демократијом и људским правима. То, у овом, тренутку знају и птице на грани, а потписник ових редова је писао о дотичном још далеке 2010. године. Присуство Небојше Стефановића као „преговарача“ са опозицијом је својеврсна провокација. Дотични је, наиме, под основаном сумњом да је фалсификатор јавне исправе ( факултетске дипломе ), што га лишава моралног права да преговара о условима за поштене изборе, основу сваке будућности Србије. Треба се, наравно, сетити да су поштени само они избори на којима се поштује воља бирача. Али, наравно, Вучићу је све дозвољено. Западни ментори су му дали одрешене руке, јер је Србија за њих само резерват пун Индијанаца достојних истребљења.
ШТА ЈЕ У ПИТАЊУ?
НАТО Империји се жури да Вучић хитно призна Косово као „независну државу“. Зато је потребно „одрадити“ још једне изборе, који ће га легитимизовати за завршни чин. Вучић је више него кооперативан играч, спреман на све услуге које му газде затраже. И то од почетка свог „напредниковања“.
Зато Запад Вучићу даје већ поменуте одрешене руке. Видело се то кад је дошао Макрон. Види се и сад, кад амерички играч Метју Палмер каже да се нада да опозиција неће бојкотовати изборе. Укључивање Сороша, још једног од Вучићевих „подржавалаца“(4) у преговоре између србијанске власти и опозиције јасан је знак да се светском мраку жури да отме Србима Свету Земљу. Ал` не рече Туре:“Ако Бог да!“
ИМА ЛИ ЧЕГА ОХРАБРУЈУЋЕГ?
Једино што даје извесну наду („Надо моја, ниси пена ваљда?“, рекао би песник ) је став опозиционог Савеза за Србију да округли сто на ФПН није ни „п“ од преговора са влашћу, и да прави преговори тек предстоје, а ако их не буде – биће бојкота избора. И то активног.(6) То је, у овом и сваком будућем тренутку, са Вучићем који држи руке у бирачким кутијама, глас разума. Надајмо се да ће разум превладати.
Владимир Димитријевић, Србин.инфо
