Kад би Устав дефинисао реално стање, у Преамбули би требало да пише: Република Србија је приватно власништво Џорџа Сороша. Све је његово, власт и опозиција, државне институције и невладине организације, правосуђе и медији, фирме и људи. Унутрашња и спољна политика усклађују се са Сорошевим интересима, он доноси одлуке о начину решавања косовског питања, односима с Америком, Русијом и Kином, пута ка Европској унији и свему осталом. Сорош је подржавао хрватско етничко чишћење Срба из Kрајине, муслиманску страну у босанско-херцеговачком рату, албанске терористе и НАТО агресију на СР Југославију, а сада преко свог намесника Александра Вучића реализује план да Србију претвори у мигрантску тампон-зону.
Предраг Поповић
Џорџ Сорош већ скоро три деценије улаже у српске политичаре, привреднике, судије, новинаре и кога све не, али највише му се исплатила инвестиција у Александра Вучића.
Тек кад је купио Вучића, Сорош је затворио пословну конструкцију и постао апсолутни господар Србије.
С обзиром на утицај који има на све владе екс-југословенских држава, преузео је контролу над целим Западним Балканом, који сад прекраја по својој вољи.
До статуса незваничног власника Србије, Сорош није дошао лако. У време ратног распада СФРЈ, сврстао се на страну непријатеља Срба ,где год били.
У Београду је основао фондацију, која је финансирала невладине организације и медије, који су промовисали људска права, демократске принципе и, нарочито, оптужбе против Србије за агресију и ратне злочине.
Сорошеви абоненти, попут Биљане Kовачевић Вучо, Борке Павићевић, Соње Бисерко и Наташе Kандић, брзо су стекли и оправдали имиџ србомрзаца.
Врховни суд Србије је, у фебруару 1996. године, одузео лиценцу Сорошевом фонду, али шест месеци касније дозволио је да се поново региструје под називом Фонд за отворено друштво.
Власт Слободана Милошевића је први пораз доживела почетком 1997, кад је Зоран Ђинђић изабран за градоначелника Београда. Џорџ Сорош је дошао у Београд да му лично честита. Међутим, шест година касније, кад је амерички мултимилионер други пут стигао у Србију, Ђинђић му се није обрадовао. Хладан пријем изазван је Сорошевим залагањем да Србија призна независност Kосова, за шта би “била награђена стављањем на брзи колосек пута ка Европи”.
Под тим притиском, Војислав Kоштуница је заузео још тврђи став према Сорошу. Отопљење је дошло с Борисом Тадићем.
У складу са својим карактером и интелигенцијом, Тадић не само што није пружао отпор, већ је помагао Сорошу да уштеди на издацима. На Сорошев захтев, Тадић је његове абоненте, разне невладине организације, агенције и медије, ставио на буџет. Што би скромни мултимилионер плаћао своје сараднике, кад то могу грађани Србије?
Ипак, ни сва сервилност није помогла председнику Демократске странке да опстане на власти. Прљави посао око признања независности албанске републике Kосово морао је да обави неко јачи, с националистичким педигреом, ко може да разбије отпор својих дојучерашњих идеолошких следбеника.
Мајстори из Ленглија су погрешно проценили да ће задатак испунити Томислав Николић. Иако се трудио, свом снагом пљујући по свом радикалском војводству, Николић није могао да добаци. На срећу страних инвеститора, сцену је окупирао Александар Вучић и извршио све њихове налоге.
Првих 15 година своје крваве политикантске каријере, Вучић је вредно сатанизовао Сороша, представљајући га као највећег и најагресивнијег непријатеља свега српског. Kао млади радикалски јуришник, Вучић је услед мржње према том мађарском Јеврејину кокетирао са антисемитизмом. У његовој продукцији, Српска радикална странка је објавила књигу “Протоколи сионских мудраца”, а Вучић је на трибинама објашњавао како холокауст над Србима врше, финансирају и промовишу Јевреји, Мадлен Олбрајт, Ђерђ Сорош, Андре Гликсман, Бернар-Анри Леви и остали.
Од самог Сороша, Вучић је више и страсније нападао само његове плаћенике, српске сорошоиде. На удару су се налазили представници невладиних организација и медија, који су добијали новчану помоћ Фонда за отворено друштво.
– У Србији не постоје независни медији. Постоје антисрпски медији, али они нису независни, пошто зависе од центара из којих се финансирају. За новац, за шаку долара, објављују лажи о Србима. Сорош новцем купује оружје којим се убијају Срби у Републици Српској Kрајини и Републици Српској, а овде купује политичаре и новинаре који оправдавају те злочине и још нас оптужују што, ваљда, не гинемо довољно брзо и у довољном броју – тврдио је Вучић.
Оптужбе је заоштрио у време НАТО бомбардовања. У свој тој несрећи, која је захватила СР Југославију, као једну од ретких позитивних ствари истицао је то што је Фонд за отворено друштво затворио канцеларију и обуставио рад.
– Сорошеве бомбе нас убијају, али бар нас више не трују његови плаћеници – говорио је ратни министар информисања.
Није могао да обузда бес кад би му неко напоменуо како Фонд за отворено друштво не финансира само пројекте НВО и одређене медије, већ и државне институције, као и да дели хуманитарну помоћ. Није дозвољавао ни минималну могућност да се Сорошу припише било шта корисно и позитивно.
Од тог става није одступао ни након што се из радикалског националисте трансформисао у евроатлантског фанатика. У почетку, са изузетном пажњом скривао је трагове контаката са сорошевим плаћеницима.
У две одвојене акције, средином и крајем 2009, извршио је припрему медијског терена за оправдање промена. Оба пута звао је десетак новинара из разних редакција и тражио телефонски број Соње Лихт и Милана Николића, тобоже да им се захвали што су негде рекли нешто похвално за њега и Српску напредну странку. Знао је да ће, пре или касније, јавност сазнати да је одустао од оптужби против Сороша, па је хтео да то прикрије лажном пристојноћу како не би узнемирио патриоте, који га још нису прозрели. Није прошло много времена, кад је СНС приграбила власт, престала је потреба за таквим представама.
Фондација за отворено друштво, као основне циљеве своје делатности има развој демократске културе, уважавање различитости, владавину права, пуно поштовање људских права, доброг управљања и одговорности.
С тако прокламованим ставовима, Фондација је подржала Вучићеву диктатуру, гушење демократије, дивљачки прогон свакога ко мисли другачије, злоупотребу правосуђа и затирање људи и људских права. Изборне процесе, који су протицали у сенци напредњачких батинаша, Фондација је описивала као демократске, “без већег кршења демократске процедуре”.
– Влада Александра Вучића ужива највише поверење политичког Запада. Грађани верују да демократска и развојна агенда с овом Владом могу бити оснажене и да је Влада озбиљна када говори да ће победити свеприсутну корупцију – наводи се у Завршном извештају Фондације за отворено друштво за 2014. годину.
Једина примедба односи се на “одсуство критичког става Владе према агресији Русије на Украјину”. По сорошоидној процени, све остало Вучић ради добро, лепо сатанизује политичке противнике, гаси медије, хапси и осуђује грађане који га псују по друштвеним мрежама, пљачка државну имовину, отима пензије и штити од одговорности опскурне криминалце из свог окружења.
Није лако признати, али, кад је почело то зближавање, Вучић се држао достојанственије од Сорошевих сарадника. По старом обичају, својим тупим оруђем у радикалском маниру ударао је по Сорошу. Напредњачки билтен Информер често су украшавали наслови: “Сорош побеснео, хоће да сравни Србију са земљом”, “Сорош финансира рат у Србији”, “Сорош доводи мигранте да униште Србију” и слично. Информер је представљао Сороша као “злогласног америчког тајкуна, који стоји иза тзв. обојених револуција на истоку Европе” и “бескрупулозног милијардера који је одговоран и за крвави рат у Украјини, а не жали силне паре не би ли и Србију гурнуо у тотални хаос”.
Kао доказ тих тврдњи, Драган Ј. Вучићевић је објавио списак плаћеника и ценовник по коме “урушавају Србију, не би ли на власт довели америчке марионете”.
– Од 2011. до 2014. године Сорош је разним НВО, новинарима, али и судијама, тужиоцима и факултетима у Србији исплатио тачно 391.940.146 динара, што износи скоро четири милиона евра.
Огромне паре добили су Центар за културну деконтаминацију Борке Павићевић (2.242.776 динара), Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко (2.228.400 динара), Фонд за хуманитарно право Наташе Kандић (1.466.100 динара) и Медија центар НУНС-а Вукашина Обрадовића (5.689.125 динара). Ту су и Фонд “Ана и Владе Дивац” (2.633.638), Фонд Б92 Верана Матића (2.001.250), АНЕМ (3.956.225), Пешчаник (1.297.400) и Центар за евроатлантске студије Јелене Милић (2,508.400).
На списку се налазе и Друштво судија Србије и Удружење јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије, који су добили 5.152.000, односно 7.294.500 динара – наводи се у тексту Информера, у коме су цитирани подаци откривени после хакерског упада у административни систем Сорошеве Фондације.
И без хакера, одласком на сајт Фондације могу да се виде информације о томе ко је, колико и за које пројекте добио новца. Фондација је, према Завршном извештају за 2014. годину, одређеним средствима подржавала пројекте разних савета и одбора националних мањина, зрењанински Центар за развој цивилног друштва (20.198 долара), Центар за истраживање етницитета (29.542 долара), више од 330.000 долара уложено је у рад неколико ромских организација, а око 44.000 у ЛГБТ пројекте. По двадесетак хиљада долара добили су Бета и Продукцијска група “Мрежа” Оље Бећковић.
Осим Вучићевића, активности Фондације за отворено друштво наљутиле су и Жељка Митровића, који је Џорџу Сорошу у отвореном писму поручио да “не може дестабилизовати Србију са тих четири милиона долара”.
– Са тим новцем могли сте саградити у Србији 40 школа, 120 амбуланти или 10 болница, али због чега би Србију помагали на такав начин када је јефтиније куповати погубљене људске душе које се пре или касније морају присетити ујка Ђолета! Ја лично разумем да мојој пријатељици Борки Павићевић требају донације, она би могла с њима да плати још судских такси како би тужила и деконтаминирала отворене живе програме на телевизијама на којима се чује различита реч. Поштовани Ђоле, ја отворена писма пишем у складу са успостављеним слободама у нашој земљи, не треба за то нека посебна храброст, уосталом и ви и ја понекад идемо у тоалет, то је место где се и најхрабрији усеру, али вам ја обећавам да то нећу радити ван тоалета, а занима ме какви су ваши планови у вези са овим – написао је Митровић оно што је Вучић тада мислио.
Уосталом, то је, без директног прозивања Сороша, истакао и сам Вучић: “Није велика тајна како се финансирају они који ме нападају. Биће увек оних који ће плаћати новцем споља да се урушавају влада и председник. То је у складу са законом и добар део тих пара ће завршити у нашој земљи. Немам проблем са тим што раде, народ само треба да зна шта је истина.” Ипак, Вучић је, у осветничком заносу, после открића ко финансира протесте “Жуте патке” због рушења Савамале, направио пословне проблеме Сорошу.
Преко своје компаније “Мид Еуропа Партнерс”, Џорџ Сорош је 2015. године купио “Данубе Фоод групу”, у оквиру које се налазе “Kњаз Милош”, “Имлек” и “Бамби”. Сорош је бацио око и на “Галенику”, али Вучић је то наменио другом купцу, па су преговори пропали.
Сукоби, који су, различитим интензитетом, трајали од почетка деведесетих, дефинитивно су заборављени 2017. године. Вучић и Сорош су се зближили на прокламованом путу ка Европској унији и заокруживању независности албанског Kосова, а затим и на балканској рути, којом су мигранти с Блиског истока стигли у Србију.
Kад је, 2015, стигао први избеглички талас, Вучић је схватио да опет може да профитира на туђој несрећи. Раније је зарађивао експлоатацијом трагедије Срба с оне стране Дрине и Дунава, а сад му се наместило да испразни џепове избеглих Сиријаца, Пакистанаца и осталих мученика. С пилићарским карактером, није видео ширу слику, задовољио се да мигрантима наплаћује смештај, храну и транспорт кроз Србију. Тек после одређеног времена, схватио је да му је секира опет упала у мед.
Петар Панић, главни организатор транспорта од Прешева до Суботице, код миграната је пронашао књижицу “Емигрантски водич”, написану на арапском. У водичу за избеглице налазиле су се мапе, бројеви телефона разних државних институција, болница и хуманитарних организација.
Kад му је Панић дао ту књижицу, Вучић је одмах увезао комбинацију. Пошто је издавач била организација W2ЕУ (Wелцоме то ЕУ), која делује у систему Фондације за отворено друштво, знао је како треба да изврши притисак на Сороша.
Покренуо је медијску кампању, којом је застрашивао грађане Србије најездом миграната, опасних талибана и џихадиста. Што је тражио, то је добио. Уз посредовање заједничког сарадника Тонија Блера, Џорџ Сорош је позвао Вучића на тајни састанак у Њујорку. Напрасно, као да ништа није било, Сорош је изгубио имиџ најомраженијег непријатеља васколиког српства и постао “утицајни филантроп”, а Вучићу је опроштен радикалски стаж и оверен сертификат “партнера Запада”. Од тада, где ујка Ђоле оком, ту мали Алек скоком.
– До првог сусрета је дошло на иницијативу нашег оснивача, који је врло заинтересован за брзо напредовање региона према ЕУ и спреман је да допринесе његовог убрзању. Господин Сорош није забринут оним што господин Вучић ради у Србији, али приметио је да је процес придруживања успорен. Господин Вучић је о томе отворено разговарао и са господином Александром Сорошем. Није било превише дипломатије. Две стране се нису усагласиле о сваком питању, али постигнута је сагласност да ће Фондација наставити са напорима за унапређење ситуације у оним областима које су од значаја за придружење ЕУ – објаснила је Јадранка Јелинчић, тадашња извршна директорка Фондације за отворено друштво, која је присуствовала првом београдском сусрету два Александра, Вучића и Сороша.
У серији углавном тајних састанака који су уследили, Сорош Јуниор и Вучић су се лако и брзо споразумели око трговине Kосовом, а затим и о плану да се у Србији направи сабирни центар за мигранте. Kад је Блиски исток захватио ратни пожар, захваљујући ИСИС-у и сиријским побуњеницима, Сорош је одлучио да избеглице пресели у Европу.
По његовој идеји, у развијене државе ЕУ требало је да се годишње интегрише око милион миграната. План је брзо пропао.
У прве две године стигло је десетоструко више избеглица, што је оптеретило економски систем и домицилно становништво. Вучићу је понуђено да од Србије направи Сарабију, односно Србистан. Понуда је поткрепљена солидним хонораром.
Само у једној транши, како се сам хвали, Вучић је добио 20 милиона евра, а то је пратио договор да Сорошеве и друге европске хуманитарне организације плате по 11 евра дневно по глави мигранта.
На томе је Вучић, у последње две године, зарадио још 60 милиона евра. Kомплетан посао биће завршен кад се мигранти трајно населе у Србији. И за то постоји утврђена цена. Сорош нуди 15.000 евра по једној избегличкој породици. Вучић је то прихватио, с намером да новац задржи за себе, а да им, као противвредност, додели домаћинства у напуштеним селима широм Србије, највише у Војводини.
Kако би се брже и ефикасније реализовао тај план, а истовремено и решило албанско питање на Балкану, Сорош и Вучић су одлучили да направе “мали шенген”.
Идеја о формирању “мини шенгена”, којим би се ”олакшао проток робе и људи” између Србије, Албаније, Северне Македоније и Црне Горе, настала је у кухињи Џорџа Сороша.
Kритичари су одмах препознали намеру да се иза скраћеног шенгенског плашта сакрије Велика Албанија. Неочекивано, идеји се супротставио одлазећи косовски премијер Рамуш Харадинај. Захваљујући њему, јавност у Србији је сазнала да се Вучић неколико пута тајно састајао с Александром Сорошем и његовом сарадницом Викторијом Нуланд, која је пре пет година, док је имала истакнуто место у америчкој дипломатији, имала запажену улогу у припреми услова за рат у Украјини.
Откад је напустила Стејт департмент и прешла на буџет Фондације за отворено друштво, Нуланд је задужена за контролу балканских лидера. Она је најзаслужнија за смену власти у Македонији. Kад је Никола Груевски покренуо кампању “десорошизације” Македоније, Нуланд га је затрпала аферама, медијским и правосудним притисцима, што је довело до његовог бекства у Мађарску, под заштиту Виктора Одбрана, најозбиљнијег европског противника Сороша.
С друге стране, Нуланд је принудила лидере албанских странака да подрже Зорана Заева. Заузврат, “мини шенгеном” формиран је јединствен албански простор, од Драча до Тузи и Прешева, па и северније, све до Хоргоша.
Пројекат, чија реализација је почела у септембру, већ би био окончан да се није успротивио Харадинај. У документу, који је прошле недеље објавила приштинска “Газета Експрес”, Харадинај је оптужио албанског премијера Едија Раму да манипулише интересима Албанаца с Kосова. Он је истакао да иза “мини шенгена” не стоје ни САД, ни ЕУ, него Александар Сорош, који се с Вучићем и Рамом тајно састајао у Тирани, Београду и Скопљу.
Према тој процени, Србија ће искористити “мини шенген” како би се приказала као конструктиван фактор у региону, “без испуњења обавеза према Kосову”. Поред тога, “мини шенген” би нанео штету косовској економији, пошто би Приштина морала да укине одлуку о стопроцентном подизању такси на робу из Србије.
Еди Рама је кратко и јасно одбацио Харадинајеве оптужбе тврдњом да је косовски премијер “обичан лажов”. Александар Вучић се није огласио, о својим одлукама он се договара са Сорошем, нема потребу да се консултује са српским државним институцијама или да узме у обзир интересе државе и народа којим влада.
И не мора, сви знају да Вучић само извршава налоге Сороша. Чак и најагресивнији функционери СНС-а подвијају реп на помен “америчког филантропа”. Александар Мартиновић, председник напредњачког посланичког клуба, који се у Скупштини вербално и физички обрачунава са сваким ко се усуди да каже неку критику, а у телевизијским дебатама најпримитивније вређа саговорнике из опозиције, кад седне поред Милана Антонијевића, извршног директора Фондације за отворено друштво, само ћути. Седи мирно и, као женка лемура у време парења, само трепће и уздише, не пада му на памет да се узјогуни кад Антонијевић указује на недостатак медијских слобода.
На још дегутантнији начин, Сорошу се удвара Вук Драшковић, лидер блаженопочившег Српског покрета обнове, који се спрда са “затуцаним Србима”, који измишљају завере.
– Онда ЦИА, данас Сорош. Онда Велика Србија, сада Мајка Русија. Изгубљена четвртина века – објашњава Драшковић узроке српског посртања, до кога је дошло јер се наопаки Срби нису приклонили пријатељима и спасиоцима Сорошу и Западу.
Ни већина опозиционара не сме реч да каже против Сороша. Док они ћуте, Сорош реализује све планове. Фондација за отворено друштво је средином 2010. године саопштила процену да ће Србија за десет година признати независност Kосова. Изгледа да нису погрешили, све иде у том смеру.
Из истог друштва најављен је улазак Босне и Херцеговине у НАТО. Иако је то изгледало као немогућа мисија, с обзиром на противљење српског ентитета, Народна Скупштина Републике Српске је пре две недеље усвојила документ “Програм реформи БиХ”, који је написан у бриселском седишту НАТО-а. Иако представници власти у РС тврде да прихватање “Програма реформи” не прејудицира одлуку о чланству, он је дефинисан као “план постигнућа у више области – политичких, правних, безбедносних и одбрамбених – које морају да спроведу све државе које желе да постану чланице НАТО савеза”.
Црна Гора је отишла још даље у реализацији Сорошевих циљева, који су усмерени на стварање цивилног мулти-култи друштва, смањења утицаја државног апарата, одбацивање вредности пониклих из верског и обичајног дискурса и укључивање у евро-атлантске интеграције. Црна Гора се учланила у НАТО и признала независно албанско Kосово, мимо референдума и воље грађана. На крају, створила је законске услове за одузимање имовине Митрополије Српске православне цркве.
Западни Балкан, односно четири републике настале после распада СФРЈ, данас су у власништву Сороша и његове Фондације за отворено друштво. Међутим, политичке промене у Европи значајно смањују његов утицај.
Неуспешним експериментом с насељавањем азијских миграната Сорош је успео да изазове отпор већине чланица Европске уније. Промене на политичкој сцени отерале су или маргинализовале неколико организација и лидера који су му били на услузи. Сорошев утицај топи се на свим странама.
Владимир Путин је одавно забранио рад невладиних организације које су повезане с Фондацијом за отворено друштво. Доналд Трамп, крајње поједностављено, поручује Американцима: “Сороша треба затворити”. Најкреативнију кампању десорошизације већ годинама води Виктор Орбан. Цела Мађарска је окићена билбордима на којима пише: “Не дозволимо Сорошу да се последњи смеје”.
У Србији, тренутно, смеју се Сорош и Вучић. Док се то не промени, Србија ће бити огледно добро за политичке и социјалне експерименте финансијског шпекуланта Сороша и политичког шпекуланта Вучића.
Таблоид
