Шошкић: Србија међу најсиромашнијим земљама Европе

Председник Србије Александар Вучић неретко нас уверава у то да је Србија економски тигар и да нема бољих од нас. Ипак, има оних и економски заиста поткованих који не подржавају такву слику наше стварности и не верују у њу. Један од њих је професор Економског факултета и некадашњи гувернер Дејан Шошкић. Он на суочава са не тако блиставом сликом српске економије и тврди да је Србија на вру Европе, али по сиромаштву.

Kако бисмо неком обичном човеку могли да опишемо – каква је тренутно економска позиција Србије, да ли смо заиста „економски тигар“?

– Србија је нажалост једна од најсиромашнијих земаља Европе и са једном од најстагнантнијих привреда Европе, нарочито у последњих 10ак година. Србија је у периоду од 2012 до 2016 имала најниже стопе привредног раста међу сличним земљама Европе, а у годинама које су биле релативно добре по питању привредног раста (2018 и 2019) били смо слабији од просека централне и источне европе и наставили смо своје заостајање за том групом земаља. Прошле године смо имали мањи пад економске активности од многих других земаља, али то нашу земљу на жалост не чини било каквим „економским тигром“, јер иако се реализују оптимистичне прогнозе наших званичника о привредном расту ове године (од 6%), то ће у просеку за две године бити тек око 2,5% на годишњем нивоу.

Оптимистични коментари званичника на бази тзв. „флеш пројекција“ о кретању БДПа у Србији у првом кварталу од преко 1% су погрешни по више основа. Прво, тзв. „флеш пројекције“ су још незванични и непрецизни подаци које се, по правилу, не износе у јавност. Друго, закључивање на основу кварталних података о кретању БДПа је непрецизно и озбиљни економски аналитичари избегавају било какве чврсте закључке на бази таквих података, а њихово истицање и величање може се ставити у раван пропаганде и дезинформисања. Треће, по истим таквим кварталним подацима САД имају преко 6% раста, а Kина преко 18% раста БДПа, а, по правилу, као велике економије требало би да имају мање стопе раста од малих економија каква је Србија, што јасно говори да теза о Србији као „економском тигру“ нипошто не стоји. Уз то, изјаве на тему о „кумулативном расту БДПа у Србији исказано у еврима од преко 50% од 2012 до 2021“ су са стручне стране гледишта потпуно неозбиљне и нетачне. Оне не укључују најмање три елемента стандарда статистичког поређења. Прво, кумулативна стопа раста базира се на геометријској прогресији и отуда мора да се рачуна као геометријска стопа раста а не као аритметичка. Друго, БДП се мора рачунати у валути у којој се ствара, а стопе раста се морају рачунати као стопе раста реалног БДП (са искљученом инфлацијом). Ако се ова правила не поштују, као што је по свој прилици случај у датим наводима у јавности, онда инфлација и кретање девизног курса могу потпуно обесмислити било какво поређење тако датих номиналних података о БДПу израженом у еврима. Таква поређења су стога нестручна и нетачна.

Треће, ако се пореде подаци о нивоу БДП данас, са оним нивоом из 2012, потребно је и да се обухвате и методолошке промене које су имплементиране током 2018 године због којих је дошло до подизања вредности номиналног БДПа без економског раста. Лоши привредни резултати Србије лако се могу доказати и релативно ниским укупним инвестицијама у нашој земљи последњих година (у просеку око 18% БДПа) које су често испод просека нашег региона, а далеко испод нивоа који обезбеђује убрзање привредног раста (преко 25% БДПа). Укратко, наводи у јавности о „одличним“ привредним разултатима наше земље и о томе да је Србија „економски тигар“ нестручни су и нетачни.

Да ли ће нас сва буџетска давања, (100 евра, 30 евра… )за време короне коштати, одакле тај новац и да ли ћемо морати да га враћамо?

-Ми се додатно задужујемо и то чинимо још више него што је потребно управо због оваквих линеарних давања. Дакле, тај исплаћени новац ћемо опет сви ми као порески обвезници морати да враћамо и то са каматом. Kада приходи грађана у земљи расту, а када не расте економска активност, онда то није добро и није одрживо на дужи рок. Ако истовремено имате и фиксни девизни курс, исход је унапред јасан: пад конкурентности домаће привреде. Тај пад конкурентности у нашем случају се јасно види кроз више стопе раста увоза од стопи раста извоза последњих година и то је оно што ће отплату нашег дуга у будућности чинити још тежом.

Да ли Србији прети било какво дужничко ропство?

– Ми се понашамо неозбиљно у врло озбиљној ситуацији. Србија тренутно ниске камате које плаћа на свој јавни дуг нема да захвали себи, него монетарној политици великих економских сила у свету и то се може променити. Истовремено, наш БДП је сада, од 2018 године, за преко 5% виши само због промене статистичке методологије његовог обрачуна а не због раста наше економске снаге, а у условима прецењеног динара и девизни дуг се чини мањим. Отуда морамо бити свесни да се креира на први поглед повољнија слика него што она реално јесте. Због тога је потребан нарочит опрез, посебно у домену буџетских давања која не утичу позитивно на привредни раст.

Шта би у овом тренутку био ваш потез када бисте управљали буџетом и финансијама Србије?

ДШ: Начелно мислим да свака влада у земљи попут наше треба да издваја више на инфраструктуру, образовање, науку и укупно јачање институционалног оквира (посебно правосуђа) и уз много већу транспарентност у јавним набавкама на свим нивоима и отуда значајне уштеде у том домену.

Пројекат Рио Тинто и ископавања литијума нам се представља као велика и исплатива инвестиција, да ли је то реално и колико заиста економски можемо да добијемо од такве инвестиције?

– То је једно озбиљно и стручно питање које захтева темељну анализу и пуну информисаност грађана пре доношења било какве одлуке. Једно је питање вредности промета које могу очекивати компаније укључене у овакве послове, друго је питање користи које од тога имају држава и грађани, а треће је питање штете и ризика које такве инвестиције могу имати на природну околину и здравље људи. Оно што би у случају експлоатације било каквих великих природних налазишта требало имати као стандард су праксе најразвијенијих и добро уређених земаља у овој области, а то је да се евентуална експлоатација уз навише еколошке стандарде повери државним компанијама, а да ове остварене профите прослеђују у државне фондове од којих корист имају директно грађани (пензиони фонд, фонд здравствене заштите, фонд за образовање и стипендирање талентоване школске деце и сл.). Тако то ради Норвешка а сличне механизме имају и неке друге развијене земље. Овако, по моделу који се предлаже нама и сличним земљама, држава и грађани имају користи од рудне ренте (често симболично), нове запослености (често на тешким и недовољно плаћеним пословима) и од пореза на исказани профит правних лица и пореза и доприноса на исплаћене плате новозапослених. Праве користи најчешће лавовски има страни инвеститор, а праве ризике и дугорочну штету од загађења има локална држава и њени грађани.

Аутор:Бојана Миловановић, Нова.рс