Шоу Владимира Путина

Било је то шармантно, духовито, помирљиво и врло толерантно обраћање председника Русије домаћој и светској јавности. Разговор на телевизији Владимира Владимировича Путина са новинарима, писцима и гледаоцима заправо је тек делимично открио духовну позадину „путинизма”, показао је како је он од руског Џејмса Бонда постао државник, али је још остао и загонетка за Запад. Наиме, несумњиво је да је Путин творац нове, стабилне и јаке руске државе. Јер, он Русима даје оно што им је потребно: стабилност и предвидљивост, повратак националног поноса, и лидера којем могу да се диве. То што на Западу процењују „да што је руска држава јача, то је руска демократија слабија”, и да је „Путин националиста-модерниста”, те да је данашња Русија „неоауторитарни режим заснован на државном капитализму у спрези с владајућом бирократијом и окружен једним још незрелим цивилним друштвом”, управо је страховање Запада од јаке руске државе са Путином на челу.

ТВ шоу је показао да Путин не размишља о тешњим везама са Западом, као идеолошкој неопходности, већ искључиво као доприносу економској модернизацији Русије. Руски председник не верује да ће Запад бити од истинске и искрене помоћи на путу развоја његове земље. Страни инвеститори јесу добродошли у Русију, али је опште мишљење да Русија данас може да се ослони на домаћи капитал. Полазећи од принципа да САД поштују само војно јаке партнере, Русија убрзано модернизује све сегменте своје националне моћи. При томе је за Москву веома важно да избегава сваку конфронтацију с Вашингтоном где год се то може, но тамо где су угрожени витални интереси безбедности Русија неће оклевати да се и директно супротстави САД.

Крим и Украјина су најбољи пример такве руске стратегије. Владимир Путин је у свом обраћању подсетио на сва обећања Запада дата у предвечерје уједињења две Немачке и уочи распада Варшавског пакта, да: ,,НАТО снаге никада неће ући на територију Источне Немачке, да НАТО неће градити своју инфраструктуру на територијама држава бивших чланица Варшавског уговора, да НАТО неће те земље звати у своје чланство, да НАТО неће примити у савез ни нове државе, иначе бивше републике СССР-а”. Сва та обећања нису испуњена, а НАТО је из Брисела седам дана пре Путиновог наступа на телевизији (добро су претпоставили шта ће Путин рећи) саопштили: „можда смо све то некада и обећали, али ништа на папиру нисмо потписали”. Ипак, када је реч о потписаним споразумима, уговор о антибалистичкој одбрани АБМ из 1972. САД су потписале, па су га касније једнострано прекршиле.

Пре неколико година НАТО је покушао заједничке војне вежбе с украјинском армијом на Криму. Амерички маринци су кренули да се искрцавају на Криму, али је народ изашао на обалу и блокирао их. Дошло је и до физичких обрачуна песницама, вежба је одмах отказана, али су у Москви били свесни да је само питање времена када ће власти у Кијеву позвати НАТО да се и трајно инсталира на Криму. У замену за кредите ММФ-а посрнулој украјинској привреди.

То Русија није могла да дозволи, јер Крим је света руска територија, то је место руске историје и војничке славе. Онај ко војно контролише Крим, контролише и Црно море, јер Крим је копнени носач авиона.

Владимир Путин се осврнуо и на ширење НАТО до граница Русије, као и на амерички ракетни штит у Европи. Чему подизање америчких и НАТО база тако близу руских граница? Да ли те базе поспешују развој демократије? Шта мисле у Бриселу и Вашингтону како руски политички и војни врх доживљава модернизацију војних аеродрома у балтичким државама да би ти аеродроми могли да приме и америчке стратешке бомбардере с нуклеарним оружјем? Против кога би полетали ти бомбардери са атомским бомбама?

Напросто су смешна НАТО и америчка објашњења Москви да све те базе „нису уперене против Русије”. Амерички ракетни штит у Европи био је првобитно од стране САД објашњаван потребом пресретања севернокорејских ракета. Онда је неко у Вашингтону ипак закључио да нису у свету сви идиоти, и да постоје географске карте и глобус, да се може лако установити где је Северна Кореја, где су САД, а где су Румунија и Пољска као локације за амерички ракетни штит. Одмах је престало спомињање Северне Кореје, јер се ваљда и велики вођа Ким Џонг Ун грохотом смејао како ће његове ракете бити обаране америчким ракетама које полећу из Пољске и Румуније.

Затим су кренуле приче о иранским ракетама због којих се наводно поставља ракетни штит. Руси су предложили, ако је Иран у питању, да се заједнички користе руске радарске станице на југу, као и радарске станице у Азербејџану и Јерменији. Вашингтон је то одбио. Москва је онда предложила да и руски официри буду у базама штита у Румунији и Пољској. НАТО и Вашингтон су то одбили. Затим је Москва затражила да се потпише уговор да све то није уперено против Русије. Одбијено…