Часлав КУЗМАНОВИЋ | 21.09.2012
Сва привредна будућност Србије би се могла симболички сажети у најврелију тему протекле године – у израз „развојна банка”. А зашто је Србији таква банка хитно потребна?
Зато што у Србији развоја одавно нема.
На ово се осврнуо и нови председник Републике Србије, Томислав Николић, када је са такође новим председником Европске банке за обнову и развој (ЕБРД), Сумом Чакрабартијем, обишао фабрику “Сојапротеин” у Бечеју (1. септембар 2012).
Тада је председник Николић поручио да би руководства пословних банака „требало да се ману спекулација на тржишту хартијама од вредности, новцем и финансирањем сумњивих или непостојећих пројеката”. Казао је и да је потребна развојна банка из које “неће партијски другови или чланови породице да добијају кредите, већ ће их добијати они којима је то потребно, они који ће кредите вратити и Србију подизати даље”.
Сетимо се: успешне развојне банке постоје у нормалним земљама. Баве се подстицањем развоја и конкурентности привреде, одобравањем дугорочних кредита, заштитом извоза од политичких и комерцијалних ризика, издавањем гаранција и пословним саветовањем. Ту је и припрема извоза, кредитирање инфраструктуре, али и малих и средњих предузећа, предузетника-почетника, као и улагање у проналазаштво.
Ниједну од ових ствари Србија данас нема заиста решену.
Крајем маја прошле, 2011. године, штампа је објавила десет окаснелих циљева сада већ бивше, а ондашње безрезервно проевропске Владе Србије. Ти циљеви (већином прекопирани из програма опозиционог покрета „Двери”) су били: привлачење улагања, смањење јавне потрошње, већа улагања у пољопривреду, реформа јавних предузећа, ефикасније управљање инфраструктурним пројектима, прихватљиве цене, оснивање развојне банке, мере за повећање извоза, раст запослености и системска подршка малим и средњим предузећима. Неуспех у остварењу ових циљева узрок је заустављеног развоја, опоравка и модернизације српске привреде.Стално погоршање важних економских показатеља резултат је неоколонијалног економског програма натуреног Србији. Овај програм се остварује само у корист светске олигархије и крупног капитала. Њиме се простор постсоцијалистичких земаља третира пре свега као тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.
У зло доба, проатлантски србијански режим је најзад закључио да више није применљив модел привређивања који се заснивао на распродаји имовине, задуживању, увозу и потрошњи те осиромашењу грађана. Да смо далеко од развоја, тј. да се привреда и даље урушава показују суве чињенице. Сâм тадашњи режим је набројао петнаестак опустошених градова; Ниш, Лозница, Лесковац…
Када је дотеран народ до дувара, Тадићев режим је усвојио „Посткризни модел економског раста и развоја Србије од 2011. до 2020. године” у којем се први пут помиње и предлог о формирању Националне развојне банке.
Зашто Србија нема развојну банку?
Сетимо се, до 2000. године Србија је имала четири банке које су се бавиле развојем: „Инвестбанку”, „Југобанку”, „Беобанку” и „Београдску банку”. Оне су покривале 90% послова привреде и исто толико послова штедње становништва у Србији.
Чиниле су основ за привредни развој земље и извозну економску политику.
Преваранти транзиције са својим кризним штабовима, упали су у Народну банку Србије и поменуте четири банке. За годину дана завршена је операција „Дугим цевима и чекићем на банке”.
Залагањем тадашњих највиших државних званичника, почетком 2002, Народна банка Југославије гувернера Млађана Динкића покренула је стечај над поменутим банкама. Отпуштено је 8.000 запослених.
Убијање главних српских банка направило је брисан простор и омогућило несметан улазак страних банака (са Запада) и лако преузимање комплетних послова.
Борка Вучић, српски банкар светског угледа, заступала је идеју заустављања стечаја над ове четири банке, спајање њиховог капитала са здравим државним и мешовитим банкама и формирање две јаке домаће развојне банке. Једне окренуте подстицању извоза, а друге окренуте кредитирању пољопривреде.
Да је ова идеја била озбиљна и остварљива говори и податак да су укупна потраживања ове четири банке износила 6,72 милијарде евра, скоро четири пута више од дуга који су имале када су бачене у стечај. Да је ова дама била опасна за „транзиционе” планове можда сугерише и трагичан крај Борке Вучић.
22 милијарде евра на име камата!
Од 2001. године до данас привреда Србије је банкама исплатила чудовишних 22 милијарде евра на име камата. Преостао је дуг од око 20 милијарди евра.
У производном сектору посао је изгубило 933.000 радника. Грађани и привреда постали су „неплаћени статисти чији је задатак да обезбеде профит банкама и владајућој елити” – поручују из Асоцијације за развој малих и средњих предузећа.
Каматне стопе на инвестиционе кредите привреди и на стамбене кредите становништву убедљиво су највише у Србији, у поређењу са земљама зоне евра.
Цео банкарски сектор Србије је расцепкан и састоји се од преко 30 банака које су по величини као две банке у Хрватској.
Штедња на кратак рок и у туђој валути суштински показују неповерење грађана према гаранцијама државе, банкама и економској будућности земље.
Доказивали су да може постојати јак новац у држави у којој је пословање замрло, а незапосленост достигла ненормалне размере. – истакао је Јован Б. Душанић. А управо прецењена вредност динара отвара врата скупом и разарајућем туђем шпекулативном капиталу који у крајњем има за резултат драстичан одлив домаћег капитала из земље.
Иако мала, Србија као и све друге земље има могућности да на унутрашњем тржишту коригује правила глобалне конкуренције у сопственом националном интересу. Да задржи своја природна богатства, искористи и развије своје предности као што су географски положај и поднебље.
Национална развојна банка је једно од битних и незаменљивих оруђа за остварење истинског, одрживог, привредног и друштвеног развоја.
Бежање од чистих рачуна
Још у мају 2010. учесници округлог стола „Развојна банка – могућности и перспективе” у Привредној комори Србије закључили су да привредници вапе за јефтинијим и дугорочнијим кредитима од оних које нуде пословне (комерцијалне) банке и да је Србији нужно потребна развојна банка. У првих неколико година капитал банке би био ограничен и ослоњен искључиво на капитал државе, који се сада троши неефикасно, немилице и неконтролисано.
Почетком прошле године парадржавни лист Политика објављује, напокон „по мигу одозго”, индикативни темат о оснивању развојне банке у Србији.
„Нешто без чега се не може” огласио је лист, разговарајући са Видосавом Џагић, потпредседницом Привредне коморе Србије. Она је оправдано тврдила да не може бити одрживог развоја Србије и пројектованог раста, по ма ком моделу, без јасних механизама финансијске подршке и управљања.
Развојна банка би обезбедила професионалније и ефикасније управљање државним средствима од постојећег модела финансирања који се остварује преко мноштва установа, агенција, фондова и министарстава.
Госпођа Џагић је тада истакла да главни разлог десетогодишњег политичког ћутања и оклевања режима јесте то што неки у елити не желе чисте рачуне. Надрифинансијске установе успешно су избегавале контролу трошења новца. Начин финансирања је одговарао прозападном режиму, посебно у предизборним кампањама.
Будућа развојна банка мора бити у државном власништву, а њен почетни капитал не би требао да буде мањи од милијарду евра. Он се може обезбедити из државног буџета.
„Учешће страног капитала у нашем банкарском сектору износи око 90%. Практично, држава је без могућности да битније утиче на пословну политику банака, посебно када су у питању национални интереси. (…) Мере које предузима Влада у банкарству показују дарежим још не исказује свој интерес о оснивању развојне банке.” – опоменуо је тада и др Милан Вујовић, члан Одбора за економске науке САНУ.
Др Вујовић се залагао за ефикасније управљање јавним приходима, који се налазе у буџету Србије и одговарајућим фондовима. Подсетио је и да се само за Национални инвестициони план (НИП) из буџета државе издвајало годишње преко милијарду евра, што је представљало 3,5% БДП. Иако се радило о огромном новцу пореских обвезника, грађани су били веома мало упознати о њиховој намени, употреби и делотворности.
Противници развојне банке
Посебно је важна Вујовићева дијагноза где је лежало ометање: „И даље су веома снажни отпори промени монополског одлучивања о коришћењу фондовских средстава на нивоу државе, а тиме и у градовима и општинама. Иза тога се крију интереси разних група, високих активиста парламентарних политичких партија и др.”
За разлику од ових стручњака, у претходном (Динкићевом) Министарству економије су били мишљења да није потребно стварати развојну банку, када већ постоји Фонд за развој.
У сумрак Цветковићеве владе, над Србијом је лебдео и Економски меморандум Светске банке са саветима који нису били обавезујући али… Странци су израчунали да на сваких 100 евра донација, инвестиција и кредита, 40 евра буде опљачкано. Тај резултат бившег српског режима ставио га је у светски врх корупције.
Питање развојне банке, као једно од средишњих питања и макроекономије и политике, напокон је довело и до изјашњавањапроатлантске владе, после деценије вакуума. Сада већ бивши премијер Мирко Цветковић је 16. марта 2011. најавио оснивање Развојне банке. Средином априла исте године проф. Живковић се јавно заложио за што скорије оснивање НРБ, напомињући да ће даље чекање однети још 500.000 радних места.
Нових пола милиона људи без хлеба у малој земљи попут Србије!
У међувремену су многи од њих заиста доживели судбину незапослених, као што је Живковић и пророковао. Нова власт у Србији – Томислав Николић и Ивица Дачић (и Динкић) – се сада суочавају са оним што је Тадићева-Цветковићева (и Динкићева) власт морала (прекасно) да призна.
И шта сад?
Данас је Србија у ситуацији да јој је национална развојна банка још нужнија, јер су сви макроекономски показатељи данас далеко гори него кад се замисао о развојној банци јавила.Уз то, одлив капитала преко западних банака у Србији се захуктава упоредо са дужничком кризом у еврозони и износи око милијарду и по евра изнетог новца само од почетка прошле године. Јасно је да финансијском тржишту Србије хитно недостају и развојна и друге крупне инвестиционе банке, које ће – пре свега, привреди – понудити стабилне, дугорочне и повољније изворе средства од постојећих банака. Само тако Србија не би поново дошла у садашњу ситуацију да јој Европска банка за обнову и развој буде не само кредитор већ и сувласник (?!) најпрофитабилнијих домаћих производних комплекса.
Фонд Стратешке Културе
