Љутња Спасоја Јовановића није само разумљива и оправдана, већ је и високостручна: као дипломац чувене Прашке академије и магистар монтаже, па још деценијама запослен на „Радио-телевизији Србије“, Јовановић је јединствено поуздан сведок моралног и професионалног посртања Јавног сервиса под руководством Александра Тијанића. То несвакидашње сведочанство, опомињуће и застрашујуће, није више могао да држи у себи када је видео како се његова матична кућа опходи према недавном инциденту у Прагу, када је Мадлен Олбрајт извређала и групу тамошњих српских пријатеља и саму српску нацију. За Спасоја Јовановића, животно посвећеног српском питању – тренутно је заокупљен документарним филмом о Јасеновцу који, као косценариста и редитељ, завршава у сарадњи са академиком Србољубом Живановићем – то је била последња увреда у чаши одавно препуњеној лажима, проневерама, обманама и свеукупним штетним деловањем садашњег руководства националне телевизијске куће.
Kолико РТС лаже?
Много. Пошто сам радио за Чешку државну телевизију, у време њихове транзиције, а радио сам својевремено и на Јавном сервису у Шведској, могу да поредим. Свуда има интереса и уређивачке политике која нагиње тренутној власти, али то је тамо ипак у разумнијој мери. У Чешкој, на пример, власт поставља генералног директора, али не дира уредништво, па су уредници због тога много самосталнији него овде. Код нас је ситуација катастрофална.
Има ли цензуре?
Има, и те како. И опет могу да поредим са Чешком: много више цензуре има код нас, него тамо код њих. Добар пример може да буде документарни филм „Отето Косово“, који је радио Вацлав Дворжак, мој пријатељ још из времена студија на Прашкој академији, а ја сам му био нека врста супервизора. Било је проблема и на чешкој телевизији, било је покушаја да се филм цензурише, па и забрани, али су га на крају пустили у ударном термину и то интегралну верзију, у јулу 2008. године. А код нас, на РТС-у, више од пола године су га држали у бункеру. Више од пола године нису знали шта да раде са тим филмом, да ли да га прикажу или не. Пустили су га тек фебруара 2009, негде око прве годишњице једностраног проглашења косовске независности. И то су га пустили исеченог. Нема првог минута филма, из мени непознатих разлога. Исто, пред крај филма остало је непреведено нешто што је Дворжак ставио, а што подсећа Чехе на 1938. годину, када су они доживели све ово што ми преживљавамо већ 20 година, ту издају од стране Европе и Запада. Дакле, у филму пише да су земље које су потписале Минхенски уговор 1938, а то су Британија, Немачка, Француска, исте земље које су сада извршиле агресију на Србију, само још потпомогнуте Америком. Е, то је остало непреведено код нас. То је могао да чује и прочита само онај ко зна чешки.
Како је могуће да РТС има такав туђински однос према нечему чему је, у крајњем случају, кључно допринео један њихов радник, тј. ви?
Мене је Дворжак позвао 2005. године, када је почео да ради на том филму. Чим сам видео синопсис, који ми је показао да Дворжак намерава да прикаже истину, наравно да сам пристао. И Дворжак је дошао са екипом у Београд. Тражили су да се потпише уговор са неком кућом која има архивски материјал, како бисмо могли да се снабдевамо истим. Предложио сам да се тај уговор потпише са РТС-ом, јер РТС има богату архиву. У ствари, имао је, а изгледа да у последње време снимци као да нестају.
Где нестају? Како нестају?
Па лепо, нестају. Или неће да вам их дају. Али их нема, недоступни су. Виђам те снимке како их користе друге телевизије, рецимо Б92 или „Студио Б“, али када их ја тражим, онда их нема. Ево, године 2009. почели смо да припремамо документарни филм о Сребреници, али када сам тражио из архиве да узмем неке снимке само да их погледам, речено ми је да снимци више не постоје! Хтео сам, на пример, да дођем до чувеног снимка са краја 1993. на којем се види како украјински „плави шлемови“ и војници Републике Српске у конвоју, у конзервама сардина, налазе муницију за војску Насера Орића у Сребреници. Тај снимак је познат, он је обишао цео свет, али више га нема у архиви РТС-а, барем ја нисам могао да дођем до њега. Такође, нисам нашао ни снимак уласка Војске Републике Српске у Кравицу, у марту 1993, када је пронађена масовна гробница српских цивила, махом стараца, жена и деце, побијених те године на Божић. Ни тај снимак више није у архиви РТС-а.
Да се вратимо на Чехе…
Дакле, у то време, 2005. године, дошло је до смене главног уредника Информативног програма, одлазила је Гордана Суша, а долазио Ненад Љ. Стефановић. И долазећи уредник је потписао уговор о сарадњи, којим је договорено да ће РТС одобрити ауторима приступ нашој архиви, а заузврат ће филм бити достављен РТС-у за приказивање одмах после премијерног приказивања у Чешкој. И онда је кренуо рад на филму, лично ја сам пребацивао Чесима архивске снимке и филм је завршен. Онда су почеле перипетије са његовим приказивањем у Чешкој. Било је покушаја да се филм забрани. Ко зна да ли би и био приказан, да није било Јарослава Фолдине, социјалдемократског посланика, иначе Србина по мајци. Фолдина је платио израду 800 копија тог филма и поделио их свим посланицима Дводомног чешког парламента, као и свим чешким посланицима у Европском парламенту, члановима владе, председнику, и рекао им: „Овај филм хоће да забране“. После тога је филм пуштен код њих. Затим је послат и у Београд, а мени је једна Српкиња из Чешке послала превод. Сјајан превод, беспрекоран до најситнијих појединости. И тај превод сам доставио РТС-у. Кумио сам их и молио да тој жени дају хонорар. До дана данашњег динара јој нису исплатили, иако су били обећали да хоће.
А шта се дешава са филмом?
Мени су упорно говорили да ће ускоро да га пусте, али га никако нису приказивали. Од једног новинара, који је касније, нажалост, добио и отказ, у новембру 2008. сазнајем да је Ненад Љ. Стефановић рекао на колегијуму да тај филм не може да се пусти јер је једностран. Тај новинар је био присутан на том колегијуму, и причао ми је да је Стефановић рекао да филм представља „милошевићевско једноумље“!
Како сте реаговали?
Мене је то страшно погодило! Преко неких познанстава обавестио сам о томе Војислава Коштуницу и мислим да је он на крају издејствовао да филм буде приказан. На крају је и пуштен, 15. фебруара 2009, али цензурисан, без првог минута. Чак и такав, филм „Отето Косово“ био је најгледанији садржај на РТС-у у целој 2009. години, изузев сахране патријарха Павла, која је једина била гледанија. Дворжаков филм гледало је више од два и по милиона људи у Србији! А када је репризиран, 24. марта 2009, видело га је још 800.000 гледалаца. Дакле, укупно је више од три милиона гледало то „једноумље“ које је уредништву сметало. Али, уредништву не сметају неке друге ствари, које се врте по РТС-у.
На које ствари мислите?
Између осталог и на филм „Сребреничка поља смрти“ из 2010, који је летос поново приказан на Првом програму. Тај филм је невиђена лаж. Буквално од првог фрејма илити прве сличице, па све до последње, то су саме лажи и противсрпска пропаганда. Пошто ја са Дворжаком увелико радим исто филм о Сребреници, као косценариста и коредитељ, мени је физички било мучно да гледам тај филм који је пустио РТС. Нарочито ме боли када се сетим да смо и ми почели да радимо на свом филму 2009. и да смо понудили РТС-у да га снимимо са њима у сарадњи, али су они најпре прихватили, па се онда одједном предомислили и одустали, а на крају изашли у јавност са овим срамотним „Сребреничким пољима смрти“.
Познајете ли фамозну Слађану Зарић, која слови за аутора РТС-овог филма?
Не познајем је, али није она аутор. Она нигде није потписана као аутор филма.
По новинама је била најављена као таква…
Јесте, али у самом филму није потписана. Није потписан нико, једино на крају стоји „Реализација: РТС“. Што значи да РТС као кућа стоји ауторски иза тог филма. Дакле и ја! Па, то је увреда, и за мене, и за многе друге запослене на РТС-у који су били згрожени тим филмом. Господин генерални директор Александар Тијанић мора да одговара због таквог филма. А копије тог филма се продају у Поточарима, на улазу у вештачки спомен-парк, који су, иначе, Американци наредили да се подигне 2003. године, јер ни муслиманима то није било ни на крај памети. Е, на улазу у тај спомен-парк продају се копије „Сребреничких поља смрти“. И нико се са РТС-а не буни због тога, макар на име ауторских и продуцентских права! Нико ништа не предузима поводом тога!
Ако аутор филма није Слађана Зарић, ко га је урадио?
Кажу ми људи да је интервенисао Тијанић директно. Чак је и редитељ, који је руководио снимањем, искључен из пројекта или се сам искључио, када је видео на шта ће то да личи. Такође сам чуо да су скрајнути, тј. одстрањени и неки снимци, који су приказивали да је у Општини Сребреница било и српских жртава, да нису само муслимани страдали већ да је било и много побијених Срба цивила. Нигде се у том филму ни не помиње да се колона од 12.000 до зуба наоружаних муслиманских војника, са не само лаким већ и тешким наоружањем, пробијала из Сребренице до Тузле. Да не помињем да су чак и муслимани цензурисани, ако су причали нешто што би могло да иде у прилог Србима.
На кога мислите?
Првенствено на Хакију Мехољића, који је био командант милиције у Сребреници и пре рата, и за време рата и после рата. У овом филму који ми сада радимо, снимили смо 2009. изјаву Мехољића, да је Изетбеговић њима признао још 1993. да му је Клинтон тражио да жртвује неколико хиљада муслимана, како би Америка и НАТО могли да интервенишу у Босни. Изетбеговић је тада од сребреничких команданата тражио да побију пет хиљада цивила у Сребреници, како би се то намакло Србима. Све је то Мехољић нама испричао у камеру, али се у РТС-овом филму то ни не помиње. Мехољић се у РТС-овом филму појављује и сведочи, али нити једну његову реч о овом Изетбеговићевом захтеву нису пустили. Ко је гледао РТС-ова „Сребреничка поља смрти“, није могао да види ту причу.
Значи, цензури ништа не промиче?
То је стравична цензура, према свему што представља истину о нашем народу. Хоће да оперу мозак целој нацији. Сетите се само Олеа Флуума, норвешког редитеља, који је урадио филм о Сребреници под истим уговором као што смо ми имали за „Отето Косово“, да му филм одмах после Норвешке буде приказан на РТС-у. Две године су му филм држали у бункеру! Флуумов филм је у РТС стигао у јулу 2010, а приказан је тек јула ове године. Шта се чекало толико дуго?!
Зар чекање није манир РТС-а? И недавни инцидент са Мадлен Олбрајт у Прагу морао је да сачека на „Јавном сервису европске Србије“…
Дабоме, скоро два дана су то крили од нашег народа. Као што су прошле године сакрили да су исти ти људи, чланови удружења, организовали занимљиву акцију када је у Праг долазила Атифете Јахјага, самозвана председница Косова. Они су тада са Института за патологију узели тегле са људским органима – јетром, бубрезима, срцима – које су понели у знак протеста против Јахјаге, па су јој још и понудили то, да понесе на Косово. Иако су и тада у РТС-у добили од мене информацију о дешавањима у Прагу из прве руке, нису ни поменули то у информативним емисијама. Исто су се понели и ове године. Када су припремали суочавање са Олбрајтовом, Дворжак и остали активисти удружења су ми, наравно, унапред били јавили, тако да сам и ја био спреман. Сусрет са Олбрајтовом, у књижари у центру Прага, догодио се у уторак увече, око шест сати, а ја сам већ сутрадан, у среду око поднева, имао снимак тога и плакате које су наши пријатељи уручили Олбрајтовој. И обавестио сам о томе уредништво РТС-а, а посебно уредника деска. Нико није показао ни најмању жељу да објави то што сам донео. Само је једна новинарка, иначе пореклом са Космета, која нам је помагала и око филма „Отето Косово“, узела снимак и рекла да ће она да покаже то својим уредницима. Вратила се и рекла ми да нико није хтео ни да је саслуша!
На крају су га пустили?
Тек када је цела Европа почела да прича о томе шта се догодило у Прагу, па и цео свет, када је снимак из Прага приказан и на Би-Би-Сију и на америчким телевизијама, тек онда су се и на РТС-у смиловали да га пусте. И то је, како сам обавештен, уредник трећег „Дневника“ самоиницијативно одлучио да прикаже. Тако да је српска публика тек у поноћ, четвртак на петак, могла да види Олбрајтову како хистерише на наше пријатеље. Ето, такав је однос најодговорнијих кадрова на РТС-у према живим догађајима. Да не причам о томе када су исти ти Чеси долазили скоро у Србију.
Напротив, причајте…
У том удружењу „Пријатељи Срба са Косова и Метохије“ углавном се налазе Чеси и Словаци. Пре једно двадесетак дана су, заједно са још неким Пољацима, организовали посету српским енклавама по Космету и одношење хуманитарне помоћи. Све је то у склопу велике акције коју намеравају да ускоро покрену у својим земљама, да тамошњу јавност упознају са неправдом која се наноси Србима, да покажу да Срби на Космету живе у условима који су гори него гето. Када су одлазили доле, прошли су и кроз Београд. Једну ноћ су провели овде, у хотелу „Славија“. Уредно сам обавестио уредништво да група просрпских активиста из Чешке, Словачке и Пољске обилази Србе на Космету и носи им хуманитарну помоћ. Мислите да је, од њих којима сам се обраћао, неко показао жељу да макар поразговара са тим људима? Ма, ни под разно! А камоли још да су послали неког са њима на Космет, па да направи репортажу!
Да ли је било још случајева таквог немара према српским националним интересима?
Колико хоћете. Ево, да вам испричам нешто о документарном серијалу „Срби и Српска православна црква у расејању – Аустралија“, који сам лично урадио, као косценариста, монтажер и редитељ. Направио сам 18 епизода о томе шта су све наши људи у Аустралији изградили у име српске вере и културе. Нормално, нашао сам и спонзоре, који су новчано помогли цео подухват, а заузврат сам им обећао рекламе на РТС-у, када се серијал буде приказивао. И када сам завршио серијал, креће опструкција. Најпре ми кажу да ће серијал бити приказан петком у осам увече, на Другом програму. Кажем, одлично, јер се тај термин, као ударан, уклапао у оно што сам уговорио са спонзорима серијала. Али, онда одједном помере, као, не може у осам, мора у десет. Добро, нека буде у десет. А онда не може ни у десет. Тако су скоро годину дана померали и померали серијал, да би га коначно пустили уторком у 11 увече, али ни то нису испоштовали, него су сваку следећу епизоду померали све касније и касније, до иза поноћи. И онда су у једном тренутку прекинули приказивање, као, мала је гледаност. Па, ко гледа телевизију у то доба?! Углавном, прекинули су приказивање и оставили ме у силним невољама са спонзорима. Ја сам тим људима обећао нешто, а РТС ми је ускратио прилику да то и испуним, тако да ми је све то донело дугове.
Да ли је то једино што вас је РТС оштетио у новчаном смислу? Какво је стање на Јавном сервису у том погледу?
Веома лоше. Многим новинарима, редитељима, сниматељима, монтажерима… па и мени између осталих, плате су смањене тако што су 2007. пребачени у ниже платне разреде, на основу новог колективног уговора. А те платне разреде је осмислио извесни Предраг Кајганић, директор продукције, кога је сам Тијанић довео, а касније и отпустио, када му је одрадио посао. Е, мене су спустили два разреда ниже, на плату од 39 хиљада динара. Жалио сам се писмено на ту одлуку, и Кајганићу и Тијанићу, али до данас, пет година касније, нисам добио никакав одговор. Уопште, плате на РТС-у су мале. То што они кажу, да је просек 70 хиљада, то је лаж. У ствари, можда уредничке и директорске зараде извлаче просек, јер су плате руководилаца по секторима и осталих директорових миљеника врло високе. Међу њима, најмања плата је 100.000 динара, а иду и до 400.000. Када сам, 2008. године, поново одлазио у Аустралију, па сам морао да приложим податак о просечној заради, жена која ми је издавала потврду рекла ми је да је да су плате руководилаца неупоредиво веће. Рече да међу руководиоцима, међу директоровим пуленима, најмању плату има неко ко је са средњом стручном спремом примљен свега неколико месеци раније и да му је месечна плата 100.000 динара. А то је било, рекох, пре више од четири године, када је евро вредео нешто мало више од 70 динара.
Шефови по РТС-у имају плате од 1.300 евра па навише?
Наравно, не сви руководиоци, пошто има међу њима и честитих људи, који су због тога скрајнути и раде одговорне послове за плате од 40 и нешто хиљада. А ми остали радимо за мрвице. Већина на РТС-у, од око 75 одсто, ради за плату између 18 и 35 хиљада динара. Притом нам плате и касне, а надокнаду за превоз, која се урачунава у лични доходак, не примамо већ месецима. Уз то, погледајте ову наредбу генералног директора: онима који остају прековремено у ноћној смени, па их после развози кућама службени аутомобил, то ће се убудуће одбијати од месечне надокнаде за превоз! Од маркице! Па, где то има?!
А, како има новца за „појачања“ доведена са других телевизија, нарочито са Б92?
То могу само да нагађам, али то што се доводи на РТС, то се зове прекрцавање. Могу да посведочим за мој сектор, а то је сектор монтаже: раније нас је било око 75, а сада нас је преко 100. А наводно нема новца! Одакле су ти људи дошли и са каквим школама, немам ни најмању представу. Али, могу вам рећи да многи међу њима немају ни најосновнија знања. Примљени су без конкурса, по ко зна каквим линијама, без икаквих провера, ма ужас. А у исто време су многи поштени, часни и способни људи отерани са РТС-а, наводно зато што нема новца. Не само да су многе отерали, што у пензију, што у социјалне програме, већ су то искористили да лажу нас остале. Причали су, наиме, како ће та средства, ослобођена одласком тих људи, употребити на повећање плата нас који остајемо, првенствено нас са високом стручном спремом. То се, међутим, никада није догодило.
Али, има новца за довлачење кадрова са Б92?
И за њих, и за партијске послушнике са других станица, и за разноразне менаџере, којих је пуна телевизија. Шта ти људи раде немам појма, али има их море, а колико знам ни они нису запошљавани преко конкурса. За њих има новца. И има новца да се Драгану Ђиласу препусти сав рекламни простор! Да ли јавност зна да је сав рекламни простор на РТС-у препуштен „Дајрект медији“, која је у Ђиласовом власништву?! И то је тако већ годинама. Најпре је имао 75 одсто рекламног простора, а онда је у међувремену купио и преосталих 25 одсто. Зашто је то њему препуштено?! Шта ради сектор за маркетинг и огласни простор, када је Ђиласовим фирмама препуштен сав рекламни простор на нашим програмима?! Пазите, сав рекламни простор је препуштен приватном субјекту! Па то је огроман новац!
Какво је расположење међу засполенима?
Незадовољство је огромно. Људи су у највећој мери очајни, озлојеђени. Почели су већ да кукају и по друштвеним мрежама, преко „Твитера“ и „Фејсбука“ шаљу поруке да немају новца за пелене за бебу, да не могу да прехране или обуку рођену децу! Људи су бесни и због тешке материјалне ситуације, али и због свих ових лажи о којима сам причао, као и због многих других лажи. Мислим да незадовољство никада није било веће, јер људи виде да се РТС малтене свео на то да копира Б92.
Копира?
Да видите на шта личи деск у РТС-у у време главних вести на Б92: сви седе испред екрана и гледају не трепћући, као да прате лекцију у школи! Пошто су Б92 вести у пола седам увече, сат времена пре наших, много пута је наш „Дневник“ био малтене пресликан њихов. Једног дана је нас неколико упоредило кошуљице, то је израз за редослед којим се ређају вести, и верујте да су биле исте. Кошуљица нашег „Дневника“ била је потпуно истоветна кошуљици вести на Б92! Буквално исте информације биле су поређане буквално истим редоследом! Да ли је то случајно?! То је понижавање и гледалаца, и нас запослених на РТС-у. Пошто воле да се пореде са Би-Би-Сијем, то је као када би нека локална станица из Бирмингема диктирала Би-Би-Сију шта ће да пушта у свом ударном информативном програму. Ми који радимо на РТС-у нисмо незадовољни само зато што смо оштећени, а силно смо оштећени, већ и због уређивачке политике коју сам описао, а са којом се убедљива већина запослених нимало не слаже. И не само због уређивачке политике, већ и због квалитета свеукупног програма. Погледајте само на шта личи образовни програм, културни, документарни… Многи међу нама памте и неко друго време, када је РТС, односно претходно „Телевизија Београд“, барем задовољавао високе професионалне стандарде.
Има ли отпора таквој самовољи руководилаца?
Нема, јер је генерални директор ставио под своје и синдикате. У РТС-у делују два синдиката. Деловала су три, али је струковни синдикат пре неколико година проглашен за нерепрезентативан, пошто се супротстављао руководству РТС-а. Сада имамо „Независност“ и самостални синдикат. Е сад, жена која води самостални синдикат, Милунка Луна Зорић, уједно је и руководилац службе набавки. А до скоро је председник „Независности“ био Миодраг Зупанц, човек који је сада главни и одговорни уредник свих програма на телевизији. Како онда очекивати од тих људи да воде рачуна и да брину о запосленима и о општем интересу?! Да ли икога чуди што су се председници тих синдиката потписали, пре једно месец дана, на претећи проглас генералног директора о томе како нема новца и како мора да се штеди?! Ја их питам: добро људи, ако нема новца, шта ћемо са тим што је рекламни простор предат трећем лицу?! Шта ћемо са силним туђим продукцијама у којима РТС учествује тако што стави на располагање све своје капацитете, а добија минималан део прихода?! Да бих вам дочарао колико је РТС запуштен, рећи ћу вам само да је монтажа, где се монтирају вести и информативни програм, била толико руинирана, да су монтажери пре годину и по дана узели четке и купили боју и окречили. Сами су то урадили, од свог новца! Јер, то је било неиздрживо на шта је личила монтажа пре тога. А да видите њихове канцеларије, њихове кабинете, тих руководилаца по секторима и њиховог помоћног особља! Тамо је све беспрекорно. Не зна се шта је скупље опремљено. За просторије и за запослене немају новца, али су им кабинети чист луксуз. А да не причам о томе како имају новац за телохранитеље. Наш генерални директор има на располагању два аутомобила, са седам телохранитеља.
Седам? Као „седам самураја“?
Ја видео, својим очима! Паркирам једног дана поред улаза из Абердареве, а из зграде излази господин Тијанић, и сачекује га седам телохранитеља. И улазе у два аутомобила. Па, ко то плаћа?! Он, из свог џепа, или му и то плаћа телевизија?! А овамо наређује да се нама запосленима од накнаде за превоз одузима то што нас одвозе кућама када остајемо да радимо после поноћи! Па, како га није срамота?! Он има седам телохранитеља, а нама одбија што нас развозе кућама! Ни за време санкција телевизија није била пала толико ниско да радницима наплаћује трошкове заједничког ноћног превоза. Ни за време бомбардовања!
Када сте већ поменули бомбардовање, ви сте били у згради РТС-а кобне ноћи 23. априла 1999, када је НАТО извршио напад на телевизију и усмртио 16 радника?
Да, био сам тамо, јер сам радио те ноћне вести у два сата, које је прекинуо пројектил. Уредник тих вести била је Ангелина Вучић, иначе мајка Александра Вучића. Нас десетак је седело у једној просторији која се налазила десетак метара од места главног удара. Како смо преживели, ни данас ми није јасно. Око нас се све срушило, али су зидови у тој просторији издржали удар, тако да смо преживели. Е сад, оно што је јако занимљиво, 2003. године сазнао сам да је радницима РТС-а који су били присутни у тренутку напада, држава Србија исплатила извесну, не баш занемарљиву одштету. Али, та одштета је била исплаћена две године раније, и то само новинарима и техничком особљу! Највише ме је погодио случај једног момка, који је био портир чини ми се, а имао је 26 година када нас је бомбардовао НАТО. Он је толико настрадао у тој експлозији, да је остао 80 одсто инвалид. Њему је влада Зорана Ђинђића 2001. године исплатила 300.000 динара као одштету. А некој двојици инжењера, који нису малтене били ни повређени, задобили су по неку огреботину, исплатили су по милион динара. Али су њих двојица, хајде тако да кажем, учествовали у обарању претходне власти.
Вас нико није контактирао у вези са том одштетом?
Ма какви. Нас седам-осам из продукције нису ни обавестили. Звао сам правну службу РТС-а, када сам, као што рекох, 2003. случајно сазнао да су исплаћивали одштету. Тек када сам ја, заједно са осталима који су изостављени, покренуо то питање, пробали су да нам замажу очи понудивши нам по 100.000 динара. Одбио сам то и судским путем сам тек 2007. избоксовао одштету у пуном износу. Слично је било и у вези са суђењем Драгољубу Милановићу. Нико живи није мене позвао да сведочим на његовом суђењу, иако би сведочење нас који смо се тамо затекли ваљда требало да буде важно за цео тај поступак. Али, суд је проценио другачије. За суђење нисам добио позив. Чуо сам да су, од нас рецимо четрдесетак који смо преживали бомбардовање РТС-а, поједине телефоном звали да сведоче на суђењу Милановићу. Па, какав је то начин?! Од када се то телефоном позивају сведоци?!
Није вам се обратио ни Јанко Баљак, који онолико галами о бомбардовању РТС-а и доказује да је за смрт тих људи крив свако осим НАТО-а?
Ни он ми се није обратио. Али ћу вам зато ово испричати. Године 2001, на једном од последњих мартовских фестивала документарног филма који су ишта ваљали, Баљак је приказао тај свој чувени филм, по којем, како кажете, испада да су убице сви осим НАТО-а. У публици која је гледала његов филм, само смо ја и још један редитељ звиждали филму. Нико други! Остали су или ћутали, или аплаудирали и одобравали оно што Баљак заступа. То је за мене поразно. А тај Јанко Баљак седи у свим живим филмским форумима. Он предаје на филмској академији! Шта ће та јадна деца да науче од њега, када не могу да науче оно основно, а то је патриотизам?!
Печат
