“Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.” – Свети Сава, Жичка беседа о правој вери

Да ли је требало да СПЦ буде покровитељ скупа Паневропске уније у Србији и да се са њима моли у највећем храму Светог Саве на Врачару?

Недавна изјава патријарха српског Иринеја да свет треба да се уједини, изречена уочи Међународне паневропске конференције, недавно одржане у Београду, изазвала је доста различитих коментара и виђења. О томе како доживљава овај позив патријарха Иринеја и шта стоји иза кулиса Паневропске уније и њеног дела Паневропа Србија, за “Вести” објашњава Дарио Видојковић историчар из Регензбурга.

– Речник који користи наш патријарх Иринеј у свом говору током те конференције, подсећа на речник глобалиста и мондијалиста, односно твораца Новог светског поретка. Овај скуп Паневропске уније, чији је део Паневропа Србија, одржава се у Београду и то под покровитељством Српске православне цркве – упозорава Видојковић.

ГЕОГРАФИЈА КАО ИГРА
Иако информације о деловању и активностима Паневропске уније и нису баш нешто честе у јавним медијима, ипак треба имати у виду неколико чињеница везаних за ту организацију.

– Када се погледа карта данашње Европске уније, она неодољиво подсећа на најдаљи домет немачких војних снага током Првог и Другог светског рата, поготову на источним фронтовима – напомиње Дарио Видојковић сматрајући да о овим стварима треба јавно говорити и да су српски народ и Србија у великој опасности.

– У њој су врло утицајни бивши политичари, али и неки актуелни у садашњој власти који битно утичу и кроје политику из другог плана, односно позадине. За нас је можда најважнија чињеница да се Паневропска унија на више начина врло активно ангажовала 1990. и 1991. године у превременом признању Словеније и Хрватске, отцепљених република тадашње заједничке државе Југославије. Они су процес сецесије ове две бивше републике помагали политички, пропагандистички и материјално а постоје документи који говоре да су се са тадашњим званичницима Словеније и Хрватске 1991. састајали представници Паневропске уније и тада њен први човек Ото фон Хабсбург (умро је прошле године) а главна тема је било рушење Југославије – истиче Дарио Видојковић.

О томе постоје и званични извештаји Паневропске уније у којим стоји да се она политички и пропагандно ангажовала тобоже “за слободу и независност” Словеније и Хрватске и да је организовала хуманитарну помоћ за ратом захваћена подручја. Занимљиво је и како и где Хрватску у Европи сврстава Паневропска унија. Хрватска по њиховом тумачењу не припада Балкану, него је држава средње Европе и само се граничи са Балканом. За Дарија Видојковића тај детаљ је врло значајан, јер он сматра да то има геополитички значај а тај концепт потиче још из времена пре Првог светског рата и из доба немачког царства.

– То “измештање” Хрватске са Балкана у средњу Европу значи и концепт немачке доминације у јужној и југоисточној Европи, што је касније и Хитлер у своје време имао као јасан план и циљ – наводи Видојковић.

ГЛАВА У ВАТИКАНУ
Паневропска унија се залаже за хришћанску Европу као друштвену снагу која утиче на односе и прилике на Старом континенту.

Ото Хабсбург-Лотринген био је најстарији син Карла, и наследник престола Аустрије, Мађарске Чешке и – Хрватске. Био је члан европског парламента, где је заступао Хришћански социјални савез Баварске, као почасни председник Међународног паневропског савеза. Његов крштени кум био је Фрањо Јосип И, аустријски цар и угарски и хрватски краљ од 1848. до 1916. године. Ото је живео у Баварској и био држављанин Немачке, Аустрије, Хрватске и Мађарске.

– Поставља се и питање шта значи то хришћанство у Европи у идеји Паневропске уније и да ли има ту места и за православне хришћане? Пошто је ова унија у неколико прилика отворено рекла да у Европској унији нема места за Турску и Русију, може се претпоставити да би то била католичка Европа под патронатом Ватикана, односно да темељ те нове уједињене Европе треба да буде католичанство.

То што су неке православне државе, као што су Бугарска и Румунија, већ у Европској унији, не мора да значи да ту имају места и друге православне државе. Њиховим пријемом у ЕУ остварен је стари немачки стратешки циљ успостављања контроле над Балканом. Не треба заборавити ни чињеницу да су ове две Србији суседне државе биле немачки савезници у Другом светском рату а Бугарска и у Првом светском рату.

Када се све то зна, Видојковић поставља и питање да ли је требало да Српска православна црква, на челу са патријархом Иринејом, буде покровитељ оваквог једног скупа у Србији и да ли са њима заједно треба да се моли у највећем православном храму на Балкану, храму Светог Саве на Врачару?

У низу питања која отвара тема скупа Паневропске уније у Србији под покровитељством СПЦ, Дарио Видојковић поставља и следећа: шта значи патријархово залагање за уједињење света, ко ће и како водити тај уједињени свет, односно да ли је то остварење већ познате идеје глобалиста и мондијалиста о једном свету и једној светској влади?

Уместо одговора на ова и друга бројна питања и дилеме, Видојковић каже:

– Све то није у духу изворног хришћанства, јер о томе на такав начин говоре само на Западу, али до сада ретко ко је тако говорио у Русији, па и код нас – тврди Дарио Видојковић.

Паневропска унија је основана 1922. године и најстарији је покрет у Немачкој за уједињење Европе. Његови чланови били су Алберт Ајнштајн, Томас Ман, Конрад Аденауер и други познати и утицајни људи. Ричард Цоуденхове-Калерги, изданак старе племићке лозе, идејни творац Паневропске уније који је тада писао да се само уједињена Европа може војно супротставити руској претњи и заштитити од америчке конкуренције у привреди. Цоуденхове-Калерги иначе није никад прежалио пад Аустроугарске, што је такође један од разлога за формирање Паневропске уније. Касније је као главни циљ постављено проширење ЕУ на исток. Један од председника Паневропске уније био је и Ото фон Хабсбург који се здушно залагао за независност Словеније и Хрватске.