Нови велики рат био је на видику и ваљало је прибавити што више података о могућем непријатељу. Задатка се, на терену, прихватио главом шеф Сервиса тајне службе Краљевине Југославије.
Почетком јануара 1941. године коњички потпуковник Угљеша Поповић, шеф Сервиса тајне службе Војске Краљевине Југославије, добио је наређење да се хитно јави начелнику Главног генералштаба, ђенералу Петру Косићу. Ђенерал га је посадио у столицу и почео причу. Реч је о подацима од кључног значаја за одбрану земље, рекао му је. Професионални војници осећали су да је рат неминован, да је врло близу, па се на све стране копало за подацима о снази и намерама противника.
А Поповић је по природи ствари био упућен, пошто је врло добро знао колико, већ годинама, има невоља с немачком агентуром. Свако мало нахватали би неког шпијуна, најчешће на делу. Невоља је била што би се већина убрзо нашла на слободи. Понеког би и протерали, али су се они враћали, што под другим именима, што под својим, само на другом положају. Тако су се војни аташеи враћали као новинари, а стручњаци за привреду постајали веома заинтересовани за гајење лековитог биља. Још ако то биље расте у близини војних објеката, срећи никад краја. И све то под дипломатским имунитетом. Бивало је и да ухвате човека с неким важним плановима у рукама, на пример, распоредом аеродрома, а овом је у званичном опису посла била трговина свињама. Онда би се тај „свињар” позвао на дипломатски имунитет, очас посла би се у Главњачи створило пола немачке амбасаде, а веселник лепо испраћен преко границе.
Врло важне листе
Видно изнервиран таквим приликама, Поповић је пажљиво слушао ђенерала Косића. Овај је тражио да шеф Сервиса за десет дана прибави податке о стању у Румунији и Мађарској, пре свега о бројном стању немачких трупа приспелих у комшилук. Примећено је да их је тамо све више, а команданте тенковских дивизија свакако није превише занимала лепота Мађарске или Румуније. Наш Генералштаб оценио је да је то нека врста притиска на Југославију. Било би лепо да сазнају све што могу о а тиче се безбедности земље. И то од 15. децембра 1940. до 1. јануара 1941. године.
Потпуковник Поповић покушао је да објасни да начелник Косић сваког јутра налази обавештајни извештај о свим значајним питањима на свом столу, а ту су и подаци о новим немачким трупама на границама. Међутим, Косић није био задовољан, пошто се ти извештаји нису слагали с онима које су слали дипломатски и војни представници који су у нареченим земљама деловали по закону. И желео је тачан извештај. Потпуковнику Поповићу није остало друго до да се под хитно баци на посао.
Шеф Сервиса провео је неколико сати у својој канцеларији. Тражио је да му донесу досијее свих веза које имају у пограничном подручју Румуније и Мађарске. Из гомиле хартија издвојио се картон једне наше истакнуте „обавештајне антене”. Човек је радио на румунској железници, и то као отправник на једном важном железничком чвору, у близини границе. Још откако је заврбован, а то је било годину дана раније, наложено му је да скупља такозване прометне листе. Колико је возова прошло кроз станицу, шта су од тога били војни транспорти и слично. Ништа ту није било дословце која се јединица или материјал превозе, али на основу броја осовина вагона, врсте товара и таквих података стручњак је лако могао да израчуна о чему је реч. То је стара и позната метода међу обавештајцима, још је руски хемичар Мендељејев на сличан начин дошао до формуле бездимног барута, само на основу броја вагона са хемикалијама у одређеној композицији.
Сада су те прометне листе биле пред Поповићем. Онај железничар их је уредно достављао, али се ти подаци нису слагали с онима добијеним другим каналима. Ђенерал Косић био је у праву, нешто није било у реду. Само, ко потура лажне податке?
Фолксдојчер на задатку
Због важности задатка Поповић је решио да сам истражи случај. Спремио се на пут. Снабдео се исправама, наравно лажним, и оделом какво обичавају да носе сељаци у тим крајевима. Запуцао је ка румунској граници. Тамо је, уз саму границу, на неком имању, живео отац оног железничара. Како је имао неке кућице и на другој страни границе, то је често, више пута дневно, прелазио границу, па на њега више нико од граничара није обраћао пажњу. А да све буде лепше, и отац је био повремени сарадник Сервиса. А Поповић је њему повремено чинио ситне услуге, тако да су били стари знанци.
Тако се 12. јануара 1941. године појавио на имању старца. Потпуно сам, без пратилаца. Обилазио је око куће, дозивао га, али нигде никог. Сачекаће га. Док је седео испред куће и дуванио, дошао је неки човек. Представио се као Ханс Вебер, фолксдојчер из околине. Поповићу се то име однекуд учинило познато. Па да, то је један од сарадника Сервиса. Преко њега су оне прометне листе доспевале где треба. Поповић није могао да се сети ко га је и кад заврбовао, али је био сигурна веза. Бар је тако деловао, а и о њему није било никаквих узнемирујућих података. Да је постојала трунка сумње у Вебера, потпуковник Поповић свакако би одавно сазнао за то. Због свега тога, после неколико минута се представио. Вебер прво није веровао, због изгледа. Па не бива да се потпуковник, притом шеф Сервиса, шетка по банатским бестрагијама, без пратње, обучен у сељачко одело, са све пола овце у облику шубаре на глави. Ипак, Поповић га је брзо уверио у свој идентитет. Вебер га је упутио даље, онај старац сигурно је негде дубље у имању. Ево, он ће да га одведе.
Заиста, после неколико минута видели су домаћина како скупља шашу и слаже је на санке. Вебер их је убрзо напустио, а Поповић је могао да открије прави разлог свог доласка. Замолио је старца да га својим санкама пребаци преко границе, како би његовом сину предао неке налоге и заостале плате. Да потврди озбиљну намеру, старцу је дао двадесет пакли изозних цигарета. Паор се мало снебивао, било му је непријатно да таквог господина вози на неугледним санкама. А и граничари знају њега, не и његовог госта. Ако се деси да их нагазе, лако може да дође до озбиљних невоља. Ионако су у ово несигурно доба врло нервозни и лаки на обарачу. Међутим, Поповић га је убеђивао, и то тако што је предложио да легне на дно санки, па старац преко њега набаца неколико нарамака шаше, и тако скривен пређе границу. Добро је обучен, неће му бити хладно, а пошто дува са свих страна, има и довољно ваздуха. Само нека на санке стави тачно онолико шаше колико сваки дан носи преко границе.
Старац је пристао. Границу су прешли без икаквих тешкоћа. Румунски граничари су их зауставили, али им је старац тутнуо мало ракије, да се загреју на оној хладноћи, и наставили су даље. Чим су им видели леђа, Поповић је изашао испод шаше и заузео место иза кочијаша. Није желео да изазива сумњу, кад једном стигну пред синовљеву кућу. Човека који излази испод снопова шаше неко је лако могао да примети и пријави. А онда би се питали шта шеф обавештајне службе тражи у страној земљи, и то маскиран. Зато је најнормалније седео до старца, док је овај гонио коње.
Кундаком у ребра
Кад су коначно дошли до железничарске куће, унутра није било никог. Нема везе, можда му смена још није завршена, ући ће унутра, старац је имао кључ. Заиста, сат времена касније дошао је и отправник. Немало се изненадио кад је видео потпуковника Поповића. До тада га је срео само једном, у униформи. Брзо је почео да загледа по кући, па кроз прозор. Очигледно се уплашио. Навукао је завесе, да нико не може да их види. Поповић га је некако умирио и исплатио му заостале принадлежности. Железничар се тек тада опустио. Потпуковник је искористио тренутак и тражио прометне листе за наведене датуме. Овај их је замолио да се мало помере, склонио тепих у страну, отковао једну даску у поду и одатле извадио коверат.
Унутра су биле листе. Коверат је без речи предао потпуковнику. Овај је овлаш погледао папире, уверио се да су сви на броју и наредио да се што пре креће пут границе. Ваљало је опет избећи патроле. Предложио је старцу да га он само одбаци у близину границе, па ће он сам прећи, већ је почео да пада мрак. Старац је одбио, није долазило у обзир да се господин потпуковник излаже таквој опасности. Он ће њега лепо да врати до места где га је и преузео, сакривеног под неким џаковима, па нека после сам гледа где ће и шта ће. Тако је и било.
Старац га је истоварио на свом имању, с наше стране границе, и потпуковник се дао на пут. Полако, ногу пред ногу, ипак је обавио задатак. Сад је све деловало знатно лакше. Шта може да се деси, у својој је земљи? А онда се из мрклог мрака чуло:
– Стој!
Поповић је стао, као укопан. Ко ли је сад?
– Руке увис!
А онда је из неког шибља изашла жандармеријска патрола. Вођу патроле занимало је шта неко обучен као сељак тражи на сеоском путу, дубоко у атару, у тај касни сат. А још не говори као сељак из тог краја. Њему је ту нешто опасно сумњиво. Поповић се представио и тражио да га воде код надређеног. Ионако је кренуо код њега, по службеном послу. Жандар му је мирно рекао да ће га свакако одвести код команданта, али претходно у затвор, док провере ко је и шта је. Да он лепо мало одспава у бувари, па, ако је чист, одвешће га где год треба.
Тамо су се довукли после два сата, а успут је потпуковник Угљеша Поповић имао прилику да се лично увери у суптилност жандарма. Понеки кундак у ребра, када им се учинило да се вуче по путу, уз сочне псовке. Ни код водника није био боље среће. Овај се издирао на њега, неколико пута је хтео да га одалами, а упорно му је претио стрељањем, као шпијуну. Зна он, само се шпијуни мотају око границе у недоба. Угљеша га је ипак некако намолио да зове шефа пограничне полиције. Био је толико упоран да је жандармеријски официр на крају поклекао. Чим овај толико тражи тог шефа, можда стварно не лаже? Убрзо је дојурио шеф граничне полиције, постројио жандарме и ослободио Поповића. Кад га је видео изнуреног и само мало изубијаног, почео је да урла на њих, претио им премештајем у далеке и опасне крајеве, све док га Угљеша није смирио. Људи су вршили дужност, додуше мало ревносније, али такво је време.
Напад с леђа
Док је чекао аутомобил из Београда, мало је прегледао оне папире које је добио од железничара. Све је било у реду, листе су биле врло исцрпне. Само, неки црв га је јео. Није знао шта не ваља, само је нешто деловало чудно. Коначно се сетио. На овим листама и на оним које је добијао у Београду рукопис је био за нијансу другачији. Као да је неко мењао податке. Искусном обавештајцу то је упало у око. Једноставно, био је извежбан да обраћа пажњу на такве ситнице. Али му није било јасно о чему се заправо ради. Ко је могао да мења податке?
Није било превише времена за размишљање. Његов стални пратилац довезао је аутомобил. Кренули су за Београд. На путу је почео да их хвата мрак, па је Угљеша заповедио да преноће у Кикинди. Могу да вечерају, а нигде не журе. Наставиће зором.
Потпуковник Поповић и пратилац сели су у неку кафану. Док су вечерали, није могао да се отме утиску да га неко посматра. Неколико пута се нагло окретао, али су сви за околним столовима били забављени јелом. Нико на њих није обраћао пажњу. Ипак, онај осећај и даље је био ту. Погледао је кроз излог. Тамо је био неки човек. На несрећу, брзо се окренуо и нестао, па Поповић није могао да га препозна.
Завршили су вечеру, платили рачун и изашли на ваздух. Потпуковник је хтео да прошетају до смештаја. Пријаће им пред спавање. Забављени разговором, нису обраћали превише пажње на пролазнике. Прошли су поред неког улаза. Улица мирна и тиха. Пуста. Одједном, практично ниоткуда, неко је скочио Поповићу на леђа. Покушао је да се окрене, само да би видео да му се и пратилац рве с неким непознатим. Нападач је покушао да га дави неком палицом. Некако га је стресао с леђа, само да би га овај из све снаге опаучио по глави. Угљеша је осетио како полако губи свест и тоне. Нагонски је набио руку у џеп, где је напипао револвер. Као да га је хладан челик избистрио.
Извадио је оружје и у трену испалио два-три хица ка нападачу. Овај се зауставио у покрету, а онда тргао уназад. Метак га је одбацио. Пао је. Угљеша се окренуо пратиоцу, који се и даље рвао с незнанцем. Нациљао је у њега, али није смео да пуца. Плашио се да ће погодити свог човека, пошто су му се у оном гушању на нишану налазили час један, час други. Секунд касније, чуо се прасак и нападач је пао. Угљешин пратилац дохватио се пиштоља и пуцао кроз џеп. Погодио је.
Док су загледали ко је и шта је тај нападач, заборавили су на оног првог. Одједном, онај први, за кога су били убеђени да је мртав, дигао се и дао у бег. Официри су нагрнули за њим и убрзо га стигли. Угљешин пратилац оборио га је на земљу и чврсто држао. Кад је Поповић пришао, могао је да види ко их је то напао. Чврсто притиснут, с лицем у прашини, лежао је Ханс Вебер, онај фолскдојчер. Агент Сервиса. Јесте био рањен, али не превише тешко да не би могао да им исприча откуд он ту и шта покушава.
Човек је био двоструки агент, радио је и за Сервис и за немачку обавештајну службу. Управо је он, као стална веза, мењао податке на оним листама. Са сарадником је напао Поповића, како се „бушење” не би открило. И што се њега тиче, испунио је задатак према својој правој отаџбини, Рајху. И сад могу с њим шта год хоће.
* * *
У својим сећањима, објављеним седамдесетих година прошлог века, Угљеша Поповић само овлаш помиње овај случај. У неким другим документима о њему има далеко више података. Али, нигде се не помиње шта је после било са Вебером. Пошто је био држављанин Краљевине Југославије, тешко да је прошао као они стално хватани шпијуни с почетка овог текста. А потпуковник Угљеша Поповић предао је листе и извештај начелнику Главног генералштаба. Ђенерал Косић био је врло задовољан. А и нашли су кртицу. Поповић му није помињао догодовштине са границе, а на питање зашто је ишао лично, као шеф Сервиса, кад је могао главу да изгуби, одговорио је – главу и некако, али шубару никако. Била је позајмљена.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристи
Забавник
