Спиновање погрома у Одеси

Погром у Одеси у којем је почетком месеца у згради локалног Дома синдиката изгорело 43 особе вероватно је тренутак у украјинској кризи када се братоубилачки рат највише показао у свој својој изопачености. Реконструкција трагедије као и њен одјек у јавности оголили су још једну истину о највећем судару Истока и Запада у новијој историји – понашање „наших” треба по сваку цену правдати ма колико свирепо било.

Док се још није дало ни наслутити каква трагедија ће задесити Одесу, варница је запаљена уочи утакмице харковског Металиста и одеског Черноморца. У то време град је већ подељен на проукрајинске и проруске активисте, а долазак навијача је напетост међу њима довео до крајњих граница.

Према извештајима локалних медија, проруски активисти су најпре покушали да разбију митинг присталица јединствене Украјине, на шта су експресно одреаговали чланови неофашистичког Десног центра и навијачи из групе „ултрас”. Они су пробили полицијски кордон и кренули на проруске демонстранте. Били су троструко бројнији и након што се, ионако бескорисна, полиција потпуно повукла и препустила град дивљању руље, успели су да потисну преостале проруске активисте у Дом синдиката. Оно што се у старом стаљинистичком здању потом збивало највећа је појединачна трагедија од избијања украјинских немира.

Заговорници јединствене Украјине, осокољени десничарима, бацали су Молотовљеве коктеле на зграду у коју су се забарикадирали њихови идеолошки неистомишљеници. Снимци који су се појавили на друштвеним мрежама показују да је „ритуал паљења непријатеља” био праћен одушевљеним повицима гомиле. Најпре је запаљен главни улаз, а један снимак открива да су демонстранти ушли и на споредна врата и после неког времена изашли. Основано се сумња да су ушли да би и изнутра потпалили ватру.

Како је ватрена стихија почела да се шири, заточени људи су побегли на више спратове, а неки су искакали кроз прозоре. Очевици су потврдили да је руља дочекивала оне који су искакали, а потом их „оверавала” тупим предметима. Председник самопроглашене Одеске републике Валериј Кауров је у изјави за телевизију Русија данас (Раша тудеј) испричао да су разуларени младићи око Дома синдиката ометали било какав покушај гашења пожара уз повике „Горите Руси!”.

Овај по много чему контроверзни канал, који се због афективног и пристрасног уређивања сматра руским панданом америчком Си-Ен-Ену, доживео је извештавањем о погрому у Одеси вероватно неке од најсветлијих тренутака од почетка свог постојања. Управо је Русија данас у свет послала слику стравичних размера злочина који се одиграо, а за који још нико није кажњен. Остали медији на енглеском језику нису следили њихов пример. Напротив, системски су умањиване размере трагедије.

Први спин лансиран је из руског дописништва Би-Би-Сија који је приказао снимке пластичних флаша бензина, наводно нађених у згради, које је требало да потврде тезу да је пожар у ствари избио на горњим спратовима где су се склонили опкољени људи. Другим речима – да су се руски активисти сами запалили. Прича је пала у воду када је неколико дана после трагедије Дом синдиката отворен да би породице настрадалих положиле венце и тада се видело да је ватрена стихија била најјача у приземљу и на нижим спратовима.

Чињеница да су у једној европској земљи у 21. веку изгореле 43 живе особе није ипак била довољно убедљива да је доведе на насловне стране водећих светских листова или у ударне вести моћних телевизија. „Нешенел џиографик” се чак бавио феноменом извештавања о Одеси као примером пристрасног извештавања о Украјини на обе стране. Магазин као пример квалитетног извештавања о погрому наводи текст „Гардијановог” новинара у којем се међутим између осталог каже како су „проукрајински демонстранти направили очајничке покушаје да ужадима и импровизованим мердевинама помогну угроженима”.

Колико је оваква тврдња тачна можда се најбоље види када се упореди са изјавом једне активисткиње која је преживела опсаду и која тврди да је паљба мецима дочекивала оне који би покушавали да се извуку из запаљене зграде. „Пуцали су у људе који су се спасавали од огња!”

Погром у Одеси је у западним медијима интерпретиран тако да је било малтене немогуће закључити ко је кога запалио. На том трагу је и оцена „Гардијановог” новинара само дан након трагедије, како „никада нећемо сазнати шта се догодило”.

Свеопштем замагљивању истине допринели су и утицајни политичари у малобројним освртима на трагична дешавања. Карл Билт је на сам дан масакра на „Твитеру” написао: „Грозан дан са најмање 38 мртвих у Одеси. Изгледа да је све почело са покушајем проруских снага да преузму контролу над зградама.”

Ни дан после погрома није међутим донео смиривање страсти него ликовање, па је бивша украјинска премијерка Јулија Тимошенко пред камерама изразила захвалност свима који су „стали у заштиту Украјине”, исто као што је претходно позивала да се нападне на ветеране, како би се „узбунила” Одеса.

Међународна заједница је, како то обично бива у оваквим ситуацијама, позвала на уздржаност и указала на неопходност спровођења истраге о трагедији.

Апел је многе подсетио на позив представнице ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон на спровођење истраге о дејству снајпериста на кијевском Мајдану. Тај позив је уследио пошто је јавност из „процурелог” разговора сазнала да су европски званичници имали информацију да су можда опозиционари а не тада још актуелни председник Виктор Јанукович ангажовали снајперисте који су убијали демонстранте и полицајце.

Ни до данас није дошло до европске истраге ко је наредио снајперистима да пуцају на Мајдану.