Спољни дуг је нарастао на више од 27 милијарди евра и његово стварно учешће у БДП је око 97 одсто, а не званичних 86 одсто

МОЖЕТЕ ли тешко оболели организам, чији органи већином не функционишу, лечити аспирином или пуким обећањима да ће бити боље? Излаз из кризе постоји, програм постоји, дубока реформа свих десет подсистема привредног система је нужна и могућа, али једновремено примењена. На важећој концепцији и моделу развоја криза се само продубљује и продужава – каже у разговору за „Новости“ професор јавних финансија и банкарства Слободан Комазец, који је предавао на готово свим универзитетима бивше Југославије. Српску економију пореди са тешким клиничким болесником са добрим изгледима само ако се ангажују ваљани доктори.

* У ком року би реформа за коју се залажете дала резултате у земљи којој већ видите омчу дугова око врата?

– Омча спољних дугова гуши привреду и друштво, отежавајући до крајњих граница оживљавање привреде, инвестиције, решавање незапослености и социјалне тешке проблеме. Спољни дуг је нарастао на више од 27 милијарди евра и његово стварно учешће у БДП је око 97 одсто, а не званичних 86 одсто. Потпуни заокрет у односима у јавном сектору је могућ и нужан. Цели привредно финансијски систем се мора реформом окренути сектору предузећа. Сада је он паразитски, готово самоуништавајући. То је прва претпоставка да се схвати проблем, сагледа његова дубина, а затим најбољи тим стручњака треба да припреми комплетну реформу привредног система. Његова брза примена омогућава потпуни заокрет из кризе у фазу успона у року од само годину дана. Сви субјекти у друштву се тада стављају у нови пословни амбијент и добијају шансу за развој.

* Није ли сувише оптимистички очекивати бољитак за 12 месеци у време када се говори о новом кризном таласу који би могао да задеси светско финансијско тржиште?

– Из кризе се не може изаћи постепено, већ шок терапијом у свим сегментима привредног система. Није то никакав претерани оптимизам, преокрет се чини нагло.

* Вођени мишљу да нико не сме немо да посматра продубљавање кризе иницирали сте скуп интелектуалаца почетком ове године. Због чега се део интелектуалне елите определио да ћути, ако би могао да понуди решења?

– Покушао сам да окупим интелектуалну елиту која је критичка према нашој тешкој стварности, да понудимо решења. Окупило се око 370 интелектуалаца, а од тога свега њих око 40 је било спремно да се укључи у десет савета из различитих области. Нисам могао да формирам ни економски савет, а камоли друге. Зашто интелектуалци ћуте у атмосфери пропадања? Пре свега, медији су потпуно затворени за критички усмерене интелектуалце. Врте се исти ликови, апологете система, скоројевићи без икаквих идеја и решења… И сама наука се сада своди на ниво импровизација и „наручених решења“, а све више се производе као на траци готово полуписмени доктори наука. Шта од њих очекивати? То је постала само амбалажа без садржаја.

* Заговарали сте експертске владе, није ли илузија да би странке које освоје власт дале одрешене руке стручњацима?

– И даље заговарам експертску владу научника широких знања, ван странака, с државотворном и националном интегративном идејом. Странке гледају само своје страначке интересе, чак и само личне, створени су партијски забрани, феуди – ту се не може изградити јединствена развојна стратегија. Сада су „ударили у зид“ немоћни да нађу решења, уз „тумарање“ од проблема до проблема, од данас до сутра, гасећи пожаре. Мораће, хтели они то или не, да затраже помоћ, иначе ће их продужена и продубљена криза економије и друштва збрисати.

* Шта би се у Србији променило ако ЕУ одобри почетак претприступних преговора, а шта да очекујемо ако останемо „на чекању“?

– Ако се добије тај фамозни датум, ништа се суштински неће променити, осим што ће се упутити сигнал инвеститорима да могу имати поверење у пласман свог капитала. Ако нам дају датум, то ће учинити више због себе да покажу да још постоји интерес држава да се прикључе ЕУ која је у правим егзистенцијалним проблемима. У студији „Криза Европске уније и еврозоне“ констатовао сам дванаест позитивних ефеката придруживања Србије, али и 24 негативна.

* Земља са крајњег севера Европе – Исланд, саопштила је Европској комисији да одустаје од уласка у ЕУ, треба ли Србији, земљи са крајњег југа, ово чланство више него њима?

– Не спадам у класичне евроскептике, међутим, када погледамо шта добијамо а шта губимо уласком у ЕУ, Србија би направила велики искорак када би рекла: господо у ЕУ, после свих понижавања, ми вам се у овој фази захваљујемо, затражићемо пријем у чланство када будемо сматрали да смо сазрели да не будемо колонијални привезак, него равноправни партнер. Ако сада уђемо, бићемо у „четвртом кругу пакла“ земаља које служе као јефтина радна снага. Практично бисмо били само тржиште за пласман робе јер смо за мало шта конкурентни. Ми морамо да развијемо заштитну политику и да спречимо нови талас кризе који ће се појавити пред распад ЕУ, јер је то неминовно. Због тога осовина север-југ почиње да оживљава. Проблем је само ко ће први из ЕУ да повуче ногу… Међутим, када то почне, можемо да очекујемо домино ефекат, јер ће свако гледати да из овог воза што пре искочи.

* У региону смо међу оним земљама у којима се најтеже живи, али нема великих социјалних потреса какве виђамо у окружењу. Јесмо ли издржљивији од других?

– Народ је до сада више пута био преварен и изигран… Људи се окрећу себи, својим интересима и голом преживљавању. Заједништво је потонуло, друштво је интересно веома раслојено. Уски богати слој има своје циљеве, осиромашене масе своје. Приватизација је потпуно разбила синдикате, а и они воде своју уску политику малих интереса. Додајмо томе и све тектонске потресе које смо издржали (ратови, бомбардовања, блокаде и санкције…). То је и превише за једну генерацију да остане нормална. Која би то још држава и нација овако издржале? Само заједнички пројекат за бедне, гладне, незапослене, бескућнике, социјално угрожене, младе без перспективе, може да их покрене.

* Које би мере трајно допринеле смањењу дефицита у буџету? На примерима других држава показало се да универзални савети не делују...

– Само преко мера и инструмената који ће покренути привредни раст на ниво од 7-8 одсто годишње имамо шансу да повећамо запосленост привреде и становништва, а тиме и да лечимо буџетски дефицит и олабавимо омчу спољних дугова. Наравно, ту су и друге мере око наплате пореза и доприноса, сиве економије, набавки, финансијске имовине, као и укидање свих 130 разних агенција и комисија.

* Нисте одобравали продају банака странцима, може ли се у том сектору у рикверц?

– Био сам највећи противник укидања ЗОП-а, ликвидације оне четири највеће банке, али и продаје банака страном капиталу. Сада имамо 33 банке, од тога су 26 стране и приватне, а свега седам државне. Проблем је у томе што се стране и приватне банке руководе сопственим профитом, а не развојем и ликвидношћу привреде. Централна банка их готово нема под контролом. Она препоручује, моли их да спроведу одлуку НБС у вези с кредитима са девизном клаузулом. Могуће је вратити се у национално банкарство, али то је врло деликатан и суптилан механизам и он је у склопу дубинске реформе која се нуди.

* Јужна банка, коју оснива шест латиноамеричких земаља, требало би да буде алтернатива ММФ-у, којих, по мишљењу ових држава, надзиру САД. Наступа ли време регионалних развојних банака?

– У књизи „Долар, евро и криза светског монетарног система“ пре две године сам предвидео да се регионалне валуте најпре могу очекивати у региону БРИК-а, у Латинској Америци – што се сада догађа, а да ће трећу групу чинити САД, Мексико и Канада, које се већ повезују у северноамерички регион, са вероватно „амером“ као валутом. У посебној групацији биће извозници нафте и енергенета у Африци и Азији. Долар ће почети да губи пиједестал светске резервне валуте.

ЗДРАВА ХРАНА НАЈВЕЋА ШАНСА

* У НАРЕДНОЈ деценији прогнозира се поскупљење хране у свету за 40 одсто. Као земља којој је аграр некада био узданица, треба ли да стрепимо?

– Доћи ће до драстичног поскупљења хране. Посебно здраве, а то је наша највећа шанса у Европи. Са потпуно новом политиком према пољопривреди: цене, откуп, кредитирање, робне резерве, подстицаји, планирање производње, прехрамбена индустрија, наводњавање…, то ће моћи да постане наша развојна шанса. Уз то, земљиште ни по коју цену не треба продавати странцима. Ту се крију тешке стратешке последице.

НЕМА ШТА ДА СЕ ЗАМРЗАВА

* ДА ли је одлука да се плате и пензије не замрзавају куповина социјалног мира на краћи рок или њихово смањење не би ни било ефикасна терапија?

– Подржавам ову одлуку. Нема се шта замрзавати, јер су практично већ три-четири године на леду. Наиме, у периоду кризе 2008-2012. година реалне зараде и пензије су у великом паду. Зараде су реално снижене за око девет одсто, зараде у јавном сектору 18,5 одсто, у образовању 22 одсто, у здравству 24 одсто и пензије готово 30 одсто. Просечна пензија покрива свега око 35 одсто трошкова живота. Социјална слика друштва је веома тешка и тражити фискалну консолидацију и смањење дефицита буџета и јавног дуга овим потезом је погрешно.

Новости 15. јун 2013