Спољно-трговински дефицит ове године иде преко 5,000,000,000 €

Док је извоз у првих осам месеци ове године порастао за 8,5 одсто, увоз је порастао за 13 одсто. Уколико се до краја године наставе досадашње тенденције, мањак у трговини би могао да буде већи од пет милијарди евра. Оно што забрињава је што су се исте тенденције дешавале и пред економску кризу 2008. године. Тада је динар у 2006. ојачао према евру за 8,2 одсто, да би у наредној години био на истом нивоу. У том периоду дефицит у трговини са светом је повећан – у 2007. за 37,7 одсто, а у 2008. за 20 одсто. Сличност је и прилив страних директних инвестиција које су значајно допринеле јачању динара и које су током 2007. и 2008. године износиле по 2,5 милијарде евра, слично као и прошле и ове године. Сви знамо у какву смо стагнацију упали наредних десет година, али за разлику од ситуације пре десет година, сада се више увози опреме и репроматеријала, док је тада доминирао увоз потрошних добара.

У то време неки економисти су тврдили да јачање динара нема везе са повећањем увоза и дефицита. Професор на Економском факултету Дејан Шошкић тврди да раст вредности домаће валуте утиче да се више увози, а мање извози чиме доприноси дебалансу у трговинској размени.

„Иако многима одговара, раст вредности домаће валуте не одговара привредном и развојном моделу који је Србији потребан“, оцењује Шошкић додајући да објашњење за већи раста увоза од извоза треба тражити делом и у курсу.

У земљама које немају производњу опреме, раст инвестиција у првом кораку узрокује и раст увоза, да би у другом кораку те инвестиције могле да доприносе и расту увоза репроматеријала. Ипак, како каже Шошкић у нашем случају добар део увоза се односи и на робу за потрошњу с обзиром на то да инвестиције не расту тако брзо.

У прошлој години НБС је била нето купац евра на међубанкарском девизном тржишту у износу од 725 милиона евра и то махом у другој половини ове године. Од почетка ове године, интервенције су се појачале, па нето откуп девиза износи око 1,5 милијарди евра (што потпомаже јачању евра). Ипак, упркос томе динар се држи према европској валути.

Шошкић каже да је добро што НБС интервенише, али је ово јачање домаће валуте последица тога што је раније водила рестриктивну монетарну политику и што се тиче каматне стопе и обавезне резерве.

„Требало је раније да води релаксиранију монетарну политику, али из страха од слободно флуктуирајућег курса није. То је утицало и да имамо мању економску активност од могуће, на шта указује и то да смо имали мањи раст од просека региона“, оцењује Шошкић.

Са штетношћу јачања динара слаже се и економиста Млађен Ковачевић указујући на последице јачања динара након 2000. године.

„Њихов аргумент је да је понуда девиза велика, али мислим да је НБС преокупирана да курс буде стабилан, плашећи се инфлације. Иначе мислим да инфлација није највеће страшило и да је подношљиво четири, пет одсто, тако да то што имамо ниску инфлацију није неко велико достигнуће“, напомиње Ковачевић.

Он објашњава да јачање динара уз непостојање царинских баријера доводи до тога да је увозна роба преплавила тржиште.

„То делује лоше на домаћу производњу. Увек треба имати на уму кинеско искуство. Они имају огромне девизне резерве, али опет воде политику потцењене валуте јер тако стимулишу извоз. Американци се томе противе, али та стратегија им је донела велику корист“, закључује Ковачевић.

Пише: Милош Обрадовић, Данас.рс