Када је сељак и ратник Владисав Петровић из околине Осечине 26. марта 1925. подигао споменик свом коњу Ацку, многи су били у чуду, али чудили су се само они који нису познавали осмогодишњи ратнички пут сељака и ратника и његовог ратног друга пастува Ацка.
Прича о подизању споменика коњу започела је нешто пре Балканских ратова када су браћа Владисав и Радоје Петровић у Руми, од неких пречанских Срба купили пастува Ацка како би га упарили са својом кобилом Тицом која је била понос богате породице Петровић.
– Када су црквена звона и добошари огласили почетак Балканских ратова, браћа Владисав и Радоје су, као првопозивци, знали шта им је чинити. Раденко је узјахао Тицу, а Владисав Ацка па су отишли право на Косово где су ослобађали свету српску земљу и тако су, како су ми причали, први пут преко Албаније стигли све до Јадранског мора. Јес, још су ми причали да је међу коњичким пуковима било велико ривалство ко ће први напојити коње на мору, јер је то била толика част. Дошло је дотле да су команданти коњичких јединица потезали и оружје у жељи да се и на овај начин овенчају славом. Раденку и Владисаву је припала част да Тица и Ацко међу првима попију морску воду. То је први пут било да су прешли Албанију и не слутећи да ће за годину-две поново путовати албанским беспућима – приповеда Ранко Петровић, унук српских ратника стојећи поред споменика пастуву Ацку, ваљда једином подигнутом овој животињи у свету.
Оружје из Балканских ратова се још није ни охладило, а наишао је Велики рат, један од најкрвавијих у дотадашњој историји света.
– Владисав, Радоје, кобила Тица и пастув Ацко су ратовали од 1912. до 1920. Учествовали су у биткама на Церу, Колубари, Мачви, у долини Јадра, а потом су Владисав и Радоје преживели голготу Албаније, заједно су лечени у Француској, након чега су се вратили на бојиште и учествовали у пробијању Солунског фронта и ослобађању Србије. У биткама су и деде и коњи рањавани, али све време су и Владисав и Радоје водили бригу о Тици и Ацку, који су много пута спасавали главе својим газдама. Заправо, тада нико никоме није био газда јер су и Владисав и Радоје своје коње доживљавали као ратне другове. Владисав и Радоје су се тек након две године после рата вратили у село јер су морали да чувају крхке границе од Италијана, Аустријанаца и Мађара. У село су се вратили овенчани славом на својим коњима. Тица је са собом довела и два своја ждребета – каже Ранко Петровић.
Владисав и Радоје су се према Тици и Ацку опходили са великим поштовањем. Нису их водили у пољске радове.
– Јахали су их само о вашарима када су излазили да се њима хвале. Када су коњи били болесни долазили су најбољи лекари чак из Лешнице код Лознице да их лече, а касније их нису више ни јахали него су Тица и Ацко ишли за Владисављевим и Радојевим кочијама и чезама, онако, само да буду виђени. Нажалост, неки млади во сасвим случајно је рогом убо Тицу која је од рана угинула у њиви породице Поповић где је и сахрањена јер је, браћа су била убеђена, сама изабрала место. Од тог тренутка тог несрећног вочића у породици нико више није могао очима да види, па је само неколико дана касније продат – прича Ранко.
Поступак који се не опрашта
– Браћа Владисав и Раденко су водили рачуна и о ратнику из села Криваје са којим су прошли све недаће српских ратова. Једном приликом су дошли у кућу свог пријатеља, али када су чули да је он због немаштине продао свог ратног коња, на њега су потегли револвере јер су били љути сматрајући да је продао свог ратног друга. Тада су му рекли да му више никада неће доћи и забранили му да им долази у кућу и тако је било до краја живота – каже Ранко.
Годину-две после Тице, угинуо је и Ацко.
– Владисав је прво хтео да свог пастува сахрани у породично гробље Павловића , али му то није дозволио свештеник сматрајући да “марви није место међу људима” и запретио да, ако то уради, никога више од Петровића неће да опоје. Поштујући реч пароха, Владисав је свог верног ратног друга сахранио на педесетак метара од гробља, на ћувику који се од тада зове Ацков или Коњски гроб. После тога Владисав је ту поставио и споменик на којем је уписано чије тело лежи под тим спомеником, што је јединствен пример односа српског сељака према коњу – доводи причу крају Ранко Петровић.
З. Марјановић – Вести
фото: З.Марјановић
