Србија важи за државу са значајним могућностима за пољопривреду и производњу здраве и квалитетне хране. Истиче се да пољопривреда представља развојну шансу земље, али политика која се у овој области води прети да потпуно уништи и сељака и село, а земљишни фонд који броји милионе хектара плодне земље преда у руке домаћих и страних тајкуна и великих европских или арапских компанија.

Домаћом пољопривредом и прерађивачком индустријом харају увозници, накупци и шпекуланти, док држава користи сваку прилику да сељаку одмогне. Прошле године забраном извоза соје, сунцокрета и шећерне репе ратари су оштећени за око 30 милиона евра, док ове године држави не пада на памет да реагује на њихове вапаје због великог пада откупне цене жита и уљарица, за које су великим делом криви картели и монополи откупљивача и трговаца који кроје услове на тржишту семенске и меркантилне робе.

Уз све то, ступањем на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ изнемогли српски сељак гурнут је у конкурентску борбу са произвођачима из Уније, пошто је од првог септембра 96 одсто пољопривредних и прехрамбених производа изгубило сваку царинску заштиту. За одређени број производа царинска стопа ће износити од један до пет одсто, а и ове царине биће фазно смањиване и на крају укинуте наредних година. Србија према мишљењима многих стручњака није спремна за царинску либерализацију, јер је због целокупне ситуације у пољопривреди, у последњој деценији нестало 150.000 сељачких газдинстава, а реална опасност је да ће због либерализације нестати још око 250.000 газдинстава.

Српски сељак тешко може да преживи конкуренцију из ЕУ, јер га оптерећују бројни проблеми, док пољопривредници у земљама ЕУ у својим матичним државама имају велике субвенције, које у неким случајевима износе и до 50 посто. Већ годинама највећа ставка у буџету ЕУ односи се управо на пољопривреду, а годишње субенције у овој грани износе чак 55 милијарди евра, док је српски аграрни буџет 354 милиона евра.

Иако би домаћа привреда према неким мишљењима могла да има користи кроз повећање извоза у земље ЕУ, пошто је извоз формално слободан, постоје бројне нецаринске баријере које онемогућавају већи извоз, тако да смо прошле године имали извозну квоту меса 10.000 тона, а успели смо да извеземо само 2.500 тона. С друге стране почетак примене ССП не значи за сада и приступ неким новим фондовима, нити више новца за пољопривреду, пошто пројекте треба самостално исфинансирати бар 50 одсто, па онда чекати рефундације.

Са потенцијалима које има Србија би могла да од аграра има бар три пута већи ефекат у врло кратком року и да уместо садашњих 4,5 зарађује бар 13-14 милијарди евра. Међутим, Србија већ годинама нема стратегију развоја пољопривреде, и док у ЕУ постоји вишедеценијска и заједничка политика на пољу пољопривреде, у Србији се она мењала од владе до владе и од економских прилика.

Србија је преживела деведесете уз помоћ производње струје и хране, али су тада сељаци били заштићени бољим субвенцијама и царинским баријерама, а добар део прихода државе је долазио управо од царина. Званичним ступањем на снагу ССП-а домаћи пољопривредни произвођачи су дефинитивно доведени у неравноправан и подређени положај, док држава све чини да подрије сопствену производњу, а већину домаћих произвођача отера у губитак. С таквом политиком 90-их бисмо стварно јели корење, а оно нас заправо чека у европској будућности.