Приближавање Србије ЕУ доноси преузимање имовине предузећа, државних банака и грађана

Премијер Александар Вучић најавио је стварање Фонда за ненаплативе кредите, а НБС то подржава. Удружења банака Србије тражи да се у тај котао убаце и грађани, дужници банака.

Исто су тражили Светска банка, ММФ и Немци. За то време, Немачка у Србији обучава утериваче дугова. Њихова а светска платформа за утеривање којом управља млађано Бугарче — чека приближавање Србије ЕУ тј. смањење заштите дужника. Амерички ККР фонд већ преузима по Србији.

Погледајмо ствар иза кулиса.

Банка вас намерно заробљава

Обичан Србин мора научити неке једноставне истине. Ако искључимо преваре, које нису могуће без помагача из саме банке, већина ненаплативих кредита настаје тако што се битно погоршају услови пословања дужника и тако умање могућност повраћаја кредита.

Али… Врло често саме банке погоршавају услове враћања кредита својим клијентима. Послујући саможиво све док финансијски клијента не исцрпе. Преваре и отимачина од стране банака помоћу вештачки повећаних каматних стопа дешавају се како на светском (ЛИБОР), тако на европском (ЕУРИБОР) и локалном финансијском тржишту .

Банке се превентивно бране и начином обрачуна камате, као и динамиком њене наплате. У моменту када дужник застане са отплатом, обично се утврди да је све време плаћао углавном камату а да му је главница увећана, иста или незнатно смањена. На суду банка лако добија пресуду којом се штити главница дуга.

У условима прекомерног броја банака тј. веће понуде него тражње капитала, сами радници банке одступају од разрађених критеријума за оцену кредитне способности зајмотражиоца. Начин награђивања банкарских службеника, по коме се више награђује онај који је упослио више капитала — подстиче ситуацију да се кредит одобри и клијенту чија је кредитна способност сумњива.

Вештачки подстицана изградња некретнина и вештачки подстицана тражња за тим некретнинама путем дугорочних кредита, који због свог трајања носе и највеће ризике, један је од узрока високог нивоа ненаплативих кредита у Србији.

Према статистици ЕУ реална куповна моћ у Србији стагнира од 2008. године до данас. Запослени морају издржавати све више незапослених. У тим условима се посеже за задуживањем ради преживљавања — чекови, картице…

Уколико дужник пожели раније да отплати кредит, банка ће га дочекати дажбинама како би га обесхрабрила у томе. Многи од кредитних односа који су могли бити окончани, настављају да трају са ризиком да касније постану ненаплативи.

Са почетком прича о спасоносним фондовима који преузимају дугове па имовину, велика приватна предузећа и групације су нагло подигли ниво ненаплативих кредита у банкарском сектору Србије. Након овако крупних „поремећаја“ обично се касније утврди да је ствар унапред договорена и добро испланирана.

Да ли Србија уопште треба да спасава банке?

Ако треба, није ли логично да прво помогне својој привреди и грађанима. Првима формирањем Развојне банке Србије а другима отварањем социјалних предузећа, гарантовањем социјалног минимума, примереним законом о раду који не дозвољава да се неко у трену нађе у групи кредитно неспособних и угрожених.

Стварност дужничке Србије

Србија је као дужник дошла у ситуацију да се задужује више од милион и по евра дневно.

Јавни дуг Србије је на крају маја 2014. износио 20,65 милијарди долара, што је 62,9 % очекиваног БДП. Наша земља у просеку има прираст дуга од 2,4 милијарде евра годишње. Да је већ почело срљање у дугове доказује и податак да су дужничке камате више од стопе раста привреде.

Проблем великих дугова држава и њиховог сталног увећања није само наш. Дуг свих држава света је од почетка светске економске кризе па до средине 2013. увећан за готово 40% и достигао је 100.000 милијарди долара, каже Банка за међународно поравнање у Базелу.

Потребно је крајње пажљиво примити упозорење аналитичара Небојше Катића изнето на његовом блогу: „Право, правда и државни дугови“. Суштина упозорења је да ММФ има нове идеје за државе–дужнике. Одлукама судова у САД, државе–дужници по свету ће губити део финансијског (и осталог) суверенитета и доћи у ситуацију да своје дугове отплаћују од сада па до вечности. За разлику од корпорација, државе не могу нестати.

Што се тиче домаће привреде, она је само код банака у Србији задужена са 13 милијарди евра. Недавно је отпочело поновно задуживање домаћих предузећа код банака матица (прекогранични кредити). Овој своти треба додати још пола милијарде евра нових дугорочних кредита. Секретар УБС Верољуб Дугалић је констатовао да је трећина дуга привреде тешко наплатива. По њему, компаније у Србији нису више у могућности да плаћају обавезе. Све мере НБС, које су предузимане у више наврата и које су у суштини повлађивале банкама, он сматра недовољним.

То што српска привреда годишње само за камате издваја 1 милијарду евра и што из буџета Србије око 40% средстава одлази на отплату дугова, није предмет његове анализе. Пребацујући кривицу искључиво на привреду, он притиска државу и зазива фондове.

Од почетка 2014. дуг грађана према банкама увећан је за више од 11 милијарди динара. Закључно са мајем износио је 627,41 милијарду динара. Од ових 11 милијарди, 2,5 милијарде се односи на стамбене кредите, а око 7 милијарди на готовинске кредите. Порасла је и доцња у отплати кредита грађана. Грађани новим задужењем безуспешно пробају закрпити старе обавезе.

На крају маја, учешће доцње код правних лица износило је 18,6 %; код предузетника 16,4 %; а код грађана 5,3 % (сајт УБС).

У апсолутним износима, лоши кредити у Србији износе око 4 милијарде евра, а исто толико је „заробљено“ код НБС на име резервисања тј. очувања стабилности банкарског система. Од 25 милијарди евра укупног банкарског капитала у Србији, 8 милијарди не циркулише. Са обзиром на то да је моћ српске привреде да на рационалан начин упошљава нови капитал комерцијалних банака мала и исцрпљена, то и у оваквим условима банке пате од вишка новца а банкарски систем је сам по себи стабилан. Па откуда онда толико писаније да је Србији неопходан фонд за откуп ненаплативих кредита? На сцени је геоекономија.

Отуда и притисак да нефинансијске организације могу откупљивати и дугове по кредитима грађана, иако су грађани Србије 16 пута мање задужени од грађана ЕУ? Као неорганизовани појединци, грађани су најлакши и најмање ризичан плен.

Напросто, врши се велики притисак на политичку и монетарну власт како би се отклониле законске препреке за наступ финансијских лешинара посебног кова. То су „инвеститори“, купци и трговци откупљеним дуговима. Трговци судбинама држава, предузећа и грађана.

Њихов профит у Аргентини износи 1.600%. У случају Србије био би и већи.

Уједно се српска јавност припрема да их срдачно дочека као ослободиоце (капитала), правдољупце, борце за довођење инвеститора, као оне који ће боље од нас управљати добрима које смо сами створили.

Црна ескадрила стиже

Прво нас је Светска банка упозорила на проблем ненаплативих кредита. Обећала је нове кредите ако реформишемо финансијски систем и споразумемо се са ММФ–ом.

Затим смо обавештени да је чланица Групације Светске банке ИФЦ (промотер и заштитник приватног капитала) потписала са АПС Холдингом Споразум за решавање проблема ненаплативих кредита у Источној и Јужној Европи. Потом је најодговорнији за кредите у аустријској Ерсте банци у Србији тврдио да се проблем мора хитно решити. Мамац је, ни мање ни више — нови инвестициони циклус.

Вицегувернер НБС је појаснио да је генерална намера да фонд у формално–правном смислу буде у рукама државе, док би стварно у власништву приватних компанија, које би инвестирале у куповину тешко наплативих кредита. Споља гладац, а унутра јадац. Бедно.

У Бечићима (Црна Гора) је у јуну одржан самит министара финансија и гувернера из региона. Помињала се и „финансијска будућност“ региона, тј. омча ризичних кредита на Балкану. Говорио је и др Ерик Берглоф, главни економиста и специјални саветник председника ЕБРД, на тему „Економске перспективе региона — поглед из Лондона.“

Немци су конкретни. Крајем јуна су најавили Форум о извршењу, и то за прву декаду јула. Тема је „Извршење потраживања у Србији: Правда на делу.“ Циљ: потпуна оперативност. Организатори су ГИЗ Програм за правне и правосудне реформе у партнерству са Министарством правде Србије и Комором извршитеља.

Млађано Бугарче жељује да се и Србија отвори „индустрији“ откупа дугова, која је у свету процењена на више од 6 трилиона евра годишње. За њега је врх интелигентног приступа америчко решење, где је токсична актива банака завршила на Исланду и у пола Европе и сахранила их!

Око нас се мота и Европски фонд за Југоисточну Европу (ЕФСЕ) који брине само о земљама које сутра треба да буду што даље од Русије. Оснивач фонда је Развојна банка Немачке.

Амерички фонд ККР нам је једном ногом у кући, купивши оператера СББ–Телемах који послује у Србији и осталим бившим републикама СФРЈ. Мирођија у овом послу је била ЕБРД. При сусрету Вучића са челником овог фонда, америчким генералом Дејвидом Петреусом, штампа се фокусирала на причу о центру за дигитализацију у Београду. Иначе ККР фонд се априла ове године удружио са две највеће италијанске банке — Уникредит и Интеза како би за неколико милијарди евра откупио од њих лоша потраживања, а пред проверу стања банака у ЕУ од стране европских регулатора.

Јасно је да добар део проблема са ненаплативим кредитима потиче из неразвијеног реалног сектора Србије.

Зато охрабрује вест од 7. јула, из Москве, да су се премијери Русије и Србије сагласили да се убрза модернизација српске железнице, индустријска и друга привредна сарадња којом ће се повећати конкурентност српске привреде. Памтимо речи ЊЕ Конузина да је Русија спремна да увезе све што се у Србији произведе.

Да ли је то прилика да се провучемо између западног чекића дужничког ропства и наковња слабости једне државе и народа? Или ће се и Срби одрећи старословенског задружног права и покорити германском праву силе?

Део одговора и од самих Срба зависи — од њихове интелигенције, марљивости, штедљивости и жеље за опстанком у крајње неизвесним временима.

Часлав Кузмановић

Фонд Стратешке Културе