Да ли је уклањање Владике Артемија почетак велике чисте неподобних владика и свештеника СПЦ, као 1937 године у време борбе за и против Конкордата ?

Занемарљиво мало људи у Србији данас зна шта је то Конкордат и каква се катаклизна надвила над Србијом пред Други светски рат уводјењем Конкордата. Сви хвалоспеви краљу Александру И. треба да падну у заборав историје чињеницама да је он са својим „Окторисаним уставом“ преузевши власт као диктатор започео стварање услова да се Православље у тадашњој Југославији и Србији потчини Ватикану. Подсећамо на одредбу тог устава која каже да будући краљ Југославије може бити православне, католичке или мухамеданске вере ! Након тога га стиже злехуда судбина, коју је сам изазивао, давајући већа права католицима у Југославији но православцима у Србији. Али, његовом смрћу опасност за СПЦ и Православље не престаје, напротив. Долази Конкордат – корак до узимања црквене превласти Ватикана у Србији од СПЦ.

Медјутим готово сензационално звучи данас чињеница да је један српски краљ кога сматрају највећим Србином над Србима – Краљ Петар И. направио Споразум са Ватиканом 1914. године, који се тицао Католика у Србији и Срба на територији тадашње Аустроугарске !

Извињавамо се читаоцима, што су поједини делови овога изузетног прилога у ћирилици, а други у латиници, али су извори о овој историјски необично важној теми различити. А времена су данас слична ранијим и зато наша журба, да што пре упознамо читаоце са историјским чињеницама, не дозвољава нам да цео текст уредимо једним писмом. Материјал је представљен углавом хронолошки, фактографски у суштинским и појмовним целинама из више извора.

ПОТПИСИВАЊЕ КОНКОРДАТА

Кнез Павле Карађорђевић и надбискуп Бауер водили су разговор о мерама за сређивање односа између Римокатоличке цркве и државе, Бауер је тражио да се распусте масонске ложе и закључи Конкордат. Кнез Павле је обећао да ће католичкој цркви у већој мери изаћи у сусрет. Први потез Стојадиновићеве владе ишли су у том правцу. По Стојадиновићевом налогу, министар правде Људевит Ауер, католик из Сиска је пре поласка за Рим посетио Патријарха Варнаву Росића, текст конкордата био је достављен српском Патријарху. Министар Ауер је потписао Конкордат, у Риму, 25. јула 1935. године. О потписивању конкордата, Стојадиновићева влада и Ватикан издали су своја саопштења. У саопштењу Стојадиновићеве владе изнето је да ће се Конкордатом спровести, “Уставом код нас усвојена, равноправност католицизма са осталим признатим конфесијама.” Посебно је наведено да се Света Столица обавезала да ће поштовати југословенске државне интересе приликом попуњавања црквених положаја, нарочито оних најважнијих. Ватиканско саопштење садржало је више детаља. Ни Југословенска, ни Ватиканска страна није текст Конкордата ставила на увид јавности. Потписивање Конкордата прошло је без реакције у југословенској јавности. У међувремену, копија Конкордата извађена је из фиоке патријарха Варнаве, вероватно од неког из опозиције.

РАТИФИКАЦИЈА У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ

Конкордат, који је чекао на ратификацију у парламенту, лежао је у Стојадиновићевој фиоци петнаест месеци. Пошто је, почетком новембра 1936, Намесништво издало указ којим је овластило председника Владе да Конкордат упути Народној скупштини, реаговао је Архијеријски сабор. Почетком децембра влади је упућен меморандум са поруком да Српска црква не може на такву одлуку да пристане. Тек од марта 1937. године у Народном представништву, борба око Конкордата се распламсавала, неколико месеци пре него што је његова ратификација стављена на дневни ред. Од пролећа 1937. свештенство и опозиција, ослањајући се на опозиционе говоре у Скупштини, развили су тако жестоку кампању против Владе, да се створила свеопшта психоза смртне опасности за српско православље. Стојадиновић је покушавао да парира кампањи која се захуктавала. Пред Светим синодом у Патријаршији изнео је све разлоге којима су његови претходници били руковођени у питању Конкордата.

Наводећи да је Конкордат дело краља Александра, и да Намесништво жели његову ратификацију, он је напомињао да је и Никола Пашић закључио Конкордат како би придобио Ватикан за идеју о уједињењу Јужних Словена. Гледајући како се око Српске цркве скупљају сви противници режима, и они који су нису имали појма шта садржи Конкордат, и они који су заборавили када су последњи пут ушли у цркву, Стојадиновић је питање Конкордата схватио као питање угледа шефа владе. Игром случаја, како је нарастала конкордатска криза, стање здравља патријарха Варнаве се погоршавало. У једном тренутку пронет је глас да је отрован.

“КРВАВА ЛИТИЈА”

За 19. јул 1937. године, када је била заказана седница Скупштине о Конкордату, било је заказано и молетествије за оздрављење оболелог Патријарха. Замишљена “као велика манифестација у борби против Конкордата”, литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михаловој настала је туча и рвање грађана са полицајцима и жандармима. Интервениција полиције је била брутална.

Политичка борба, око Конкордата се наставила. Кнезу Павлу је упућен меморандум Светог синода “у коме се тражило да одмах Краљевска влада др Милана Сојадиновића поднесе оставку и да се Конкордат скине са дневног реда. Стојадиновић није хтео да одустане од ратификације Конкордата. Притисци на посланике да не гласају за Конкордат вршени су са разних страна – од Цркве, опозиционара, масона.

ГЛАСАЊЕ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ И СМРТ ПАТРИЈАРХА

Увече, 23. јула 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против. Требало је да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала Али, још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се неко време сачекати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат, умро је патријарх Варнава. Свим члановима владе, осим генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани.

Конкордат је прихваћен и по њему свака особа која није римокатолик, а склопи брак са римокатоликом мора да предје у римокатолицку веру. Друга тачка које је била веома проблематична и упозоравајућа, била је одлука Ватикана да се Краљевина Југославија убудуће има третирати као мисионарско подручје. Да појаснимо: мисионарским подручјима су се проглашавале територије и земље у којим живе незнабошци и нехришчани – примитивни народи и племенске заједнице. Например католичке мисије састављене од језуита са мисионарским задатком су осниване током XВИ, XВИИ, XВИИИ по Латинској Америци, Филипинима, Африци и слично, да би се домородачко становниство упознало са хришћанством и покатоличило ! То је била дакле судбина Срба у Краљевини Југославији.

ЕСКОМУНИКАЦИЈА

После гласања у Скупштини 1. августа 1937. године, Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве. Стојадиновић је тражио да се укине ескомуникација. После Владиног одрицања од конкордата и Црква је попустила у свом ставу према ескомуникацији. На спољнополитичком плану, Стојадиновић је Конкордатом хтео да потврди своје пријатељске везе са италијанском владом. Али, и италијанска влада, бринући се да конкордатска криза не доведе до Стојадиновићевог пада, почела се хладити према Конкордату. Пошто су обе стране у спору попустиле, у фебруару 1938. године, за новог патријарха изабран је Гаврило Дожић. На тај избор утицао је Стојадиновић. Црногорски митрополит био је његов пријатељ још од двадесетих година, када је као радикалски посланик ишао по Црној Гори.

РЕАГОВАЊА

Телеграм Господину Милану Стојадиновићу
Председнику Краљевске владе
Краљево 20.07.1937.г.
Епископ Николај

Као сина ове Светосавске епархије, преклињем Вас, Скидајте зло са дневног реда. Прекините насиља према цркви Православној. Знајте, тешка је рука Немањића Саве!

Епископ Николај

Одговор Стојадиновића:
Телеграм
Његовом Велечасном Преосвештенству
Др. Николају Епископу Жичком
Београд
20.07.1937.г.

У одговору на Ваше жеље. молим Вас да имате поверења у мене лично. Водим о свему рачуна, али молим и Вас да са своје стране помирљиво утичете на своје колеге.

М.Стојадиновић

ПИСМО ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА СТОЈАДИНОВИЋУ

Председнику краљевске владе г. Милану Стојадиновићу

Поштовани Господине Министре Председниче,
Ви, свакако, нисте прочитали мој јучерашњи телеграм, када ми одговарате да ја треба “помирљиво да дејствујем на своје колеге”. Какву помирљивост Ви можете очекивати после ономадашње туче пред Саборном црквом? Др. Корошец није тукао католике у Далмацији, који годинама најпогрдније руже нашег Краља, а туче српске владике и свештенике, када се моле Богу за свог болесног Патријарха! Уникум.

А, замислите како би Папа римски потресао цео свет, да је један српски жандарм, ударио католичког бискупа.

Све то народ гледа. Све то народ слуша, ја Вас уверавам да у народу кључа гнев, као у вулкану. Уверавам Вас, да је народ на ивици побуне. Ја знам Ваша добра дела за последње две године, знам и за тај злокобни Конкордат. Ја не заборављам ни оно ни ово. Но, сав народ је потпуно бацио у заборав све што сте Ви учинили, као да сте јуче дошли на власт – све због овог Конкордата. Као кад би дјак написао читко пропис, па просуо по њему мастило. Народ ништа у Вама данас не види до Конкордата. Од времена тзв. “владановштине” ја не памтим оволику узрујаност у народу, оволику жучност. Ко год Вам друкчије реферише, не верујте му, ласка Вам и обмањује Вас.

И немојте мислити да је овако страшно незадовољство у народу створено агитацијом свештеника. Инстиктивно сав православни народ осећа и сазнаје, да је Кнез црне интернационале наш свагдашњи непријатељ, историјски непријатељ. Уосталом и сви просвећени католици ужасавају се власти, која се даје том кнезу у овој нашој слободној земљи.

Зато вас и овим путем и последњи пут, молим и преклињем – скините то чудовиште с дневног реда, те сачувајте земљу од потреса. Сачувајте своју част и повратите углед у народу. Сачувајте и себе од моралне и политичке смрти. То је оно чему неизбежно гредите, ако се не тргнете у дванаестом часу.

Србима нису на одмет ни људи мањих способности, него што сте Ви. Рећи ћете: тешко је сада скинути с дневног реда. Можда. Но, сетите се да ће теже бити ако продје. Нека језива атмосфера окружава нас. Свак очекује најгоре. Ако изагитујете насупрот вољи народној, вољи седам милиона Срба, и скоро толико католика, да се Конкордат изгласа у скупштини, шта сте тиме учинили? Отворили сте једну живу рану, која се годинама неће моћи залечити, а своје сте име уписали не на листове славе, него у списак оних које народ проклиње, а Ви нисте самац, Ви имате и пород. Ово је смисао и садржај мога јучерашњег телеграма.

Нека Вам је сам Бог у помоћи.
Ваш поштововалац

Епископ Николај с. р.
Краљево

Епископ Николај је иначе докторирао на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској на тему “Вера у Христово васкрсење, као основна догма апостолске цркве” и на философском факултету у Оксфорду на тему “Философија Берклија”. После тога једно време борави у Русији, да би по повратку почео серију проповеди по београдским црквама. У време И. Светског рата задесио се у Америци, а потом отишао у Енглеску борећи се својим беседама за српску и југословенску ствар. За Епископа Жичког постављен је 1919 г., а потом је 1920 г. пребачен у Охрид. Вратиће се у Жичу 1934 г. и у њој ће као Епископ Жички дочекати Конкордатску кризу.

Конкордатска борба 1937.г. несумњиво је један од најдраматичнијих унутрашње-политичких догадјаја у краткотрајном животу Краљевине Југославије. Српско-хрватски односи и питање односа вера, била су два горућа питања која су тровала државни организам од самог настанка државе. Са појавом државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца нестала је српска држава у којој је становништво било готово 100% православно. Православље је престало бити државна вера, а свим осталим вероисповестима загарантована је равноправност, нарочито католицима, који су после православних били најбројнији.

Медјутим, с обзиром да је центар Католичке цркве био у Ватикану, ван границе државе КСХС, положај католика се морао регулисати уговором измедју државе и Ватикана тј. Конкордатом. Од Конкордата је очекивано ако не да реши, оно бар да ублажи два горућа питања у држави. Та два питања су била однос Срба и Хрвата и статус католичке вере, која је у пракси имала пуну равноправност, али се инсистирало на правном документу са “Светом Столицом” који би то озваничио. Ово је имало за циљ и да се одобровоље хрватске странке које су од убиства Стјепана Радича 1928 г. биле у опозицији, а такодје и да се покуша демократизовати држава услед нарушавања демократије Шестојануарском диктатуром Краља Александра И.

Историја ће показати да демократија у заједничкој држави Срба и Хрвата не може опстати. Краљевски намесник кнез Павле је тражио личност способну за овакав подухват, и био је убедјен да ју је нашао у Милану Стојадиновичу. У дотадашњим владама, почевши још од Николе Пашића, Стојадиновић је заузимао разна министарска места, а био је познат као стручњак за финансије. Стојадиновић се самоуверено ухватио у коштац са овим проблемом, не слутећи да ће против себе имати Српску Православну Цркву, која ће жестоко реаговати против овог пројекта. Уз Православну цркву у ову борбу ће стати и политичка опозиција, али из сасвим других разлога од црквених. Упорност краља, владе и Стојадиновића и жилавост и одлучност цркве да не дозволи озакоњење Конкордата, довешће државу до ивице градјанског рата.

Насртање полиције на литију 19.07.1937 г. у Београду, туча српских Епископа од стране жандарма , прогони у унутрашњости свештенства и верника и загонетна смрт Патријарха Варнаве, довешће до кулминације ионако већ распаљених политичких и духовних страсти.

СУКОБЉЕНЕ СТРАНЕ И РАЗЛИЧИТИ ИНТЕРЕСИ У КОНКОРДАТСКОЈ БОРБИ

Писмо Владике Николаја, писано само два дана после „крваве литије“ у Београду и испред Саборне цркве , Председнику владе др. Милану Стојадиновићу, само делимично одсликава ситуацију у којој се држава налазила тих дана. Проблем Конкордата не само да је потресао политичко, црквено и интелектуално јавно мњење, него је тај пројекат дигао тензије у читавом православном српском народу, доводећи земљу до ивице градјанског рата.

Скоро је потпуно непознато да је односн са “Светом Столицом” био је проблем српске државе и пре И Светског рата. Коначан споразум успела је да постигне 24.06.1914 г. неколико дана пред атентат у Сарајеву, када су кардинал Мери дел Вал и др. Миленко Веснић потписали су у Ватикану такозвани Први Конкордат у име Папе Пија X и Петра И, Краља Србије. Не улазећи у детаље тог Споразума може се само рећи, да је ово био један од најповољнијих Конкордата за католике који је закључио Ватикан до тада са неком државом , упркос негативном одјеку у Аустроугарској.

Са стварањем државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца питање Конкордата ће се опет наћи на дневном реду, али ће се његово решавање показати много компликованије. У новонасталој држави је било много више католика (неколико милиона) за разлику од Србије 1914 године , где их је било једва 25-30 хиљада.

Мада је Конкордат изнет у југословенску скупштину на гласање 1937 године, о њему се практично почело размишљати убрзо после завршетка Версајске конференције, на којој је решен проблем уједињења југословенских народа и после много дипломатских напора била призната држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

У том циљу направљено је наколико Нацрта за споразум, тачније три. Први 1923 г. други 1925 г. и трећи 1931 г. Последњи Нацрт одобрио је Краљ Александар И. и ова три Нацрта су претходила коначном тексту Конкордата потписаном у Риму 25.07.1935 године.

Влада Милана Стојадиновиæа је преузела пројекат Конкордата од владе Богољуба Јефтића, која је пала 20.06.1935 г. Пре него што је дошао на чело владе др. М. Стојадиновић је приман четрнаест пута у службену аудијенцију код Намесника Кнеза Павла, након чега се овај уверио да је нашао човека за спроводјење своје политике. Она се састојала у помирљивом ставу према ХСС-у и Католичкој цркви, а на спољашњем плану она је требала да се ослања на Немачку и Италију, зашта је Намесник имао сагласност британских владајућих кругова, који су тада водили антисовјетску политику.

Стојадиновић је изгледа заиста био убедјен да ће Конкордатом ако не решити, а оно бар ублажити затегнуте односе Срба и Хрвата, и да ће тај поразум помирљиво утицати на скоро пет милиона католика, колико их је било у Краљевини. У самом споразуму он није видео ништа што значајно крши права СПЦ. На то је утицало делимично касно изјашњавање СПЦ против споразума, а делимично и његово недовољно схватање улоге и мисије СПЦ кроз историју у српском народу. Убрзо ће увидети да се много преварио у процени. Његова сигурност се темељила и на обимним припремама које је он извршио у вези конкордата у читавом државном апарату који му је стајао у служби. Испоставиће се да ни то није било довољно.

Што се тиче опозиције, она је на Конкордат гледала највише као средство које ће јој послужити у борби, или евентуалном обарању владе др. Стојадиновића. Да ће га опозиција „сачекати“ на том питању, Стојадиновић је био упозорен од стране свога брата, на шта је он самоуверено одговорио, да ће Конкордат проћи кроз скупштину “као писмо на пошти”. Цркви је такодје засметало настојање појединих опозиционих лидера да се Конкордатом послуже као средством за своје политичке циљеве, сасвим супротне од оних које је имала црква. Став цркве према опозиционом деловању најбоље илуструје у својим мемоарима Патријарх Српски Гаврило Дожић. Поводом „ Крваве литије“ 19.07.1937 г. он каже: ”Као и увек у оваквим случајевима, где је контрола немогућа, или је пак била сведена на најмању меру, у маси народа има свега и свачега, а највише оних који су на овај начин хтели да искористе литију у своје политичко незадовољство, и да на тај начин манифестују незадовољство против владе и органа јавне безбедности који су одржали ред. Поједини опозициони политиèки људи учествовали су у литији”.

Али шта даље каже СПЦ ? Она је једно време била сасвим пасивна. Делимично због поверења у краља Александра И., иако је Нацрт пројекта Конкордата радјен у тајности за време његова живота. Свети Синод се први пут у вези Конкордата изјаснио меморандумом од 05.12.1935 г. који је достављен председнику владе Стојадиновићу. После одлуке владе да се Конкордат упути Народној скупштини на ратификацију, одржава се ванредно заседање Архијерејског сабора СПЦ 26.11.1936 г. с којег долази одлучан став да се Конкордат, парафиран 25.07.1935 г. у Риму, не може озаконити.

Поводом овога у својим мемоарима Патријарх Српски Гаврило пише: ”26.11. састао се Архијерејски сабор да донесе одлуку и став о Конкордату. Констатовано је да је Конкордат тешко погодио српску цркву и њене интересе, и одлучено је да се иде до краја са Патријархом на челу у борби против њега. Формиран је одбор који је имао да изради Декларацију у погледу штетних прописа Конкордата. На чело одбора изабран је митрополит Гаврило једногласно”.

Што се тиче самог пројекта, примедбе на њега није имала само црква, него и многа правна лица. Већина примедби односила се на нови положај који је добијала Католичка црква у Краљевини, а који ниједна друга вероисповест није имала па ни СПЦ. Чланом 7, на пример, предвидјено је било да се од католичких свештеника не могу захтевати било каква обавештења о лицима или стварима, које су они могли сазнати вршећи своје духовничке службе и послове , иако су о томе постојали прописи у градјанском и кривичном поступку. Најоштрија примедба односила се на члан по коме би Католиèка црква имала пуно право да слободно и јавно врши своју мисију по целој Краљевини Југославији. Због термина “Мисија” који је у другим конкордатима означавано као слободно исповедање католичке вере, највише је дигнуто протеста у антиконкордатским таборима. Професор Троицки је то тумачио, као да је Краљевина Југославија непросвећена незнабожачка земља. Такодје је споран и члан по коме брак склопљен у католичкој цркви у складу са одредбама канонског права, чак и у случају мешовите вере, добија самим тим сва градјанска дејства и предности . У истом члану налазила се још једна тешка спорна одредба, која каже да у случајевима мешовитих бракова градјанске власти ће учинити да се на захтев службене католичке стране поштује јемство да ће сви синови и кћери без изузетка, бити одгојени искључиво у католичкој вери.

Конкордат је такодје признавао Католичкој цркви да оснива Удружења католичке акције , (друштва и братства као Капуцинери, Језуити и сл.) самостане, школе и семеништа, свуда по Краљевини, како би унапредјивала верски и морални живот под руководством католичке хијерархије, што такодје ниједној другој вероисповести није одобрено.

ИЗГЛАСАВАЊЕ КОНКОРДАТА И ПОСЛЕДИЦЕ ТОГ ЧИНА

Нека језива атмосфера окруживала је све. Сви су очекивали најгоре. Анксиозност је достигла кулминацију у свим слојевима друштва, што је изненадило и саме представнике власти, др. Стојадиновиæа и Бискупа Корошеца иначе министра унутрашњих дела. Болест Патријарха Варнаве са погоршавала и давала је мало изгледа на срећан крај, што је још више усталасало духове. Стојадиновић се правдао да му је борба наметнута, и да није више могао назад, што је можда и истина. И у таквој атмосфери је почела 19.07.1937 г. пленарна седница скупштине, која је имала да реши да ли ће Конкордат бити изгласан или не. „Крвава литија“ истог дана, која је добила назив јер је полиција напала учеснике литије покушавајући да је растури којом приликом је било десетак мртвих и више стотина повредјених градјана, свештених лица и жандарма је показала да од тешке ситуације увек постоји још тежа, јер је дигла тензије до неслућених размера.

Оно што је још важније, она је показала одлучност СПЦ као никада до тада да се бори свим средствима против овог “Чудовишта ”, како је Конкордат називао Владика Николај. Без обзира на гласање у скупштини, које је требало да се обави, Стојадиновић је морао да се запита да ли он уопште може добити ову битку? После бурне и запаљиве дебате, у скупштини је 23.07.1937 г. завршена расправа и приступило се гласању. За Конкордат је гласало 167, а против 129 посланика. Закон је у скупштини прошао, али је морао да се да на решавање у Сенат, и да га овај потврди, што никада неће бити урадјено. У ноћи измедју 23. и 24. 07.1937 г. преминуо је Патријарх Варнава, и не сазнавши да је Конкордат прошао у скупштини. Медјутим, без обзира на изгласавање у скупштини, Стојадиновић је под притиском морао да га стави у стање мировања.

После „Крваве литије“, Свети Архијерејски сабор је одлучио да све српске министре и посланике, који би евентуално гласали за Конкордат екскомуницира из православне вере, што је и учињено. На заседању Светог Архијерејског сабора 01.08.1937 г. представник Светог Синода обавестио је највиши црквени орган који су све министри радили на спроводјењу Конкордата и гласали за њега. У том својству заменик Патријарха Варнаве, Митрополит Доситеј, одлучио је да се Председник владе, др. Стојадиновић, и осам министара православне вероисповести, предају црквеном суду Архиепископије Београдско-Карловачке, с тим да им се до решења Црквеног суда ускраћују све црквене почасти.

Расположење у унутрашњости није било ништа мање напето и непријатељско према држави него у престоници. Доказ за ово је и деловање власти унутар државе, која није бирала средства да угуши и прикрије незадовољство народа. Терор спроводјен према православном свештенству и народу, гушење сваке јавне речи најбоље се види из писма Владике Николаја упућеном Корошцу, министру унутрашњих дела, августа месеца 1937.г. где он каже:”…Но овај страшни догадјај у престоници (мисли на Крваву литију од 19.07.1937 г.), у којој живи преко 200.000 православних душа, представља само крвави пролог даљих гоњења Православне цркве божје и њених верних. Проливена је српска крв у Сарајеву и другим местима. Отпуштају се из службе наши чиновници који се усуде рећи ма у четири ока нешто против ове Велике Неправде, која је назвата слатким именом “Конкордат”. Забрањује се изговор ове речи, а Ви сте ову реч ставили на индекс у Југославији, Римска курија ставља књиге на индекс, а Ви сте надмашили Римску курију.

Угушењем слободе говора и писања Ви желите да ућуткате народ: но тиме се показујете слабији психолог од једног сељачког кнеза српског, који је рекао, да је народ најопаснији кад ућути.

Сем свега наведеног сада вам могу набројати и ове примере гоњења цркве Божије у овој Жичкој епархији, који су се догодили од смрти Блаженопочившег Патријарха Варнаве до данас. Свештеник Велимир Славковић, старешина цркве у Брусу, кажњен је од ваше полиције десет дана затвора, само зато што је истакао црн барјак на храму и што је ударио у клепало. Овај свештеник спада медју најбоље свештенике у том крају. Његово хапшење ја морам сматрати својим хапшењем, јер ја сам био наредбодавац, а он извршилац…

…Забрањено је православном народу из околине Бајине Баште да додје у то место на свечаност освешења звонаре на Илиндан.

Ваши органи цепају посмртне листе нашег Патријарха, прилепљене на црквеним вратима, као што је био случај у селу Ратају.

Ваши органи наредјују да се и пре Четрдесетнице од смрти Патријарха скидају црни барјаци са кућа и општинских судница у местима где живи чист православни народ. Чак и сами ноћу жандарми скидају те барјаке, као што је био случај у селу Медведји. Такав поступак дубоко вредја и дражи наш православни народ, који се држи у жалости четрдесет дана и за најобичнијим покојником.

У срезу Моравиèком ваши органи хапсе народ непрестано само због говора и разговора о оној забрањеној речи коју сте ви ставили на индекс…”.

Владика Николај Велимировић је за време кризе деловао у унутрашњости државе, али његов глас се и те како чуо и у престоници. Дана 19.07.1937 г., он пише свим посланицима да не гласају за Конкордат. Он је већ тада прослављени богословски писац, чији глас има ванредни значај у свим друштвеним слојевима у држави. Медју тадашњим епископима он је èовек који је по вокацији највише историчар, и најбоље познаје историју српског народа, наравно са богословског аспекта. Можда је и зато био најнепомирљивији противник Конкордата, схватајући трагићност његових последица по СПЦ и српски народ, али и државу. Он са крстом у руци креће по Србији и одржава низ беседа, пре свега да би народу који је збуњен, и који је понекад у недоумици, објаснио значење Конкордата и његове штетне последице. Он не узбуњује народ, нити га дражи да изазове какав инцидент, него управо супротно, на тим саборима он стрпљиво објашњава народу његову историју, историју СПЦ, доводећи је у везу са новонасталом кризом. Оружје које он проповеда у борби против државног апарата су молитва , христов крст и јевандјеље , чиме управо медју најекстремнијима спречава инцидент.

Овакве проповеди нису у сагласности са жељама многих опозиционих лидера, који Конкордат хоће да искористе у борби против режима др.Стојадиновића. Његове проповеди одржане у Горњем Милановцу 20.08.1937 г. и Ваљеву 26.09.1036 г. потврдјују горе наведено. Он је популаран у свом православном народу српском. Његова реч се чује у целој држави. Он неустрашиво брани права СПЦ без икакве бојазни за последице које може лично имати. Услед такве популарности и таквог значаја његовог деловања, министар унутрашњих дела др. Антон Корошец, доставља жалбе Светом архијерејском синоду на његове говоре у јужној Србији. Николај одговара др. Корошцу једним писмом у ком измедју осталог каже: ”… У положају у коме се Ви данас налазите, Вама стоје на расположењу сва материјална и физичка средства у борби против православног свештенства у Југославији. Свим тим средствима обилно се служе Ваши полицијски органи, а нарочито како ми изгледа, у епархијама у којима ја управљам. Мени и мојим свештеницима није остало ниједно средство за одбрану осим молитве и речи. Ви би сте хтели да ми напустимо и то једино, духовно и морално средство! С каквим правом можете Ви то захтевати од нас?

Са тим захтевом не стоји у складу ни Божанско ни човечанско право, па чак ни старо незнабожачко ” Јус Романум”. Изволите сконцентрисату своју пажњу само на један једини срез … Па кад то све пажљиво испитате, Ви ћете по души и савести признати да су све моје речи исувише благе да оцртају оне нескрупулозне и гломазне неправде и незаконисти, које се догадјају у Вашој надлежности и које се морају формално уписати у Ваш рачун све од 19. јула до данас…”.

Владика Нилолај као средство за одбрану спомиње молитву и реч. СПЦ не води борбу против режима (мада многи политичари хоће да је искористе за то), него само против једног пројекта режима, који дубоко засеца у корене духовног живота православног народа. Па ипак, СПЦ је оптуживана од стране режима да се умешала у политику. Да је прекорачила своју мисију у народу која је чисто духовна, тј. проповедање речи Божије. У тим оптужбама можда најчудније објашњење за деловање СПЦ има др. Милан Стојадиновић који у својим мемоарима каже: “… Док је у питању политичара ствар јасна, пошто се ради о борби за власт, случај Православне цркве је различит. Премда је и ту било амбициозних архијереја, црква као таква морала је имати и других побуда.

Прави разлог СПЦ не лежи у незадовољству цркве мојом личношћу или мојом политиком, већ положајем у који је та црква доспела у новој држави. За разлику од предратне Србије, у којој је скоро 100% становништва било православне вере, утицај цркве је био далеко већи него у држави где је православаца било свега 48%. Изгледа да се она није могла помирити с тим да је дошла у исти ред са осталим признатим вероисповестима….

Рекло би се да је желела повраћај на свој ранији повлашћен положај, какав је заузимала покрај краља Петра И. или још бољи који је заузимала некада у Црној Гори где су верска и световна власт биле усредсредјене у једној личности, у некој врсти Цезаро-Папизма у маломе”.

Са становишта власти црква се умешала бесправно у политику, са одредјеним претензијама да поврати свој утицај, који је имала у некадашњој српској држави. Судећи по мемоарима у којима је изложио свој суд о томе, Стојадиновић сматра да је Конкордат био згодна прилика за Православну цркву да поврати бар мало од своје некадашње мочи коју су Карадјордјевићи а највише Qалександара И. значајно умањили. На оптужбе да се црква умешала у политику одговорили су сви архијереји, објашњавајући због чега је црква изашла непоколебљиво са таквим ставом у питању Конкордата. Ни Владика Николај није ћутао. Као што је већ поменуто, он је можда био најгласнији и најсмелији апологет става цркве и

на оптужбе да се црква умешала у политику он у једном свом кратком чланку децидно одговара: “ Није истина да се СПЦ умешала у политику , од свршетка рата 1914. до данас, Православна црква се није умешала ни у једно политичко питање, медјународног и унутрашњег карактера, него се бавила својим чисто Јевандјељским послом. У питање Конкордата пак црква је ушла не као у неко политичко питање, него као у једно многострано питање, које засеца у све нерва нашег народног живота, па и у интересе СПЦ.

… Садашњим Конкордатом учињен је један џиновски корак у рушењу оне уставне равноправности у корист Римске цркве, а на штету Православне цркве. Римска црква добија таква права у овој држави, каква црква Православна није имала никада ни као државна црква у Србији и Црној Гори.

Нека сваки разуман и савестан човек просуди и каже, да ли је преко једне такве страшне неправде и незаконитисти могла СПЦ прећи ћутке…”, каже Николај.

Владика Николај децидно даље каже да се православна црква то тада није мешала у политику, медјутим, после скидања Конкордата са дневног реда на неодредјено време, он не верује много режиму и тражи оставку др.Стојадиновиæа. Тада би се, по његовом мишљењу, после формирања нове владе стекли услови за измирење цркве и државе. Шта је подстакло Владику Николаја на тако радикалан став, којим је дошао у сукоб и са неким архијерејима СПЦ ? Сумња у искреност режима у тренутку када је скинуо Конкордат са дневног реда, посведочена је у многим листовима стране штампе, који су на свој начин објашњавали разлоге због којих је Конкордат остављен за нека боља времена. Он свој суд о могућности враћања питања Конкордата на дневни ред износи у чланку:” Народе размисли добро, да ли је Конкордат мртав или ће се повампирити?”.

Његово мишљење, као што је речено наишло је на опозицију у Светом Синоду, а такодје и код новоизабраног Патријарха др.Гаврила Дожића, који о свему овоме у својим мемоарима каже: ”…Ово резоновање Епископа др.Николаја Велимировића ни са које стране не може да се брани, а најмање са хришћанске и правне, а поготову са националне. Ако би српска црква примила и применила ово мишљење, онда бисмо ми сишли на политички терен, који се не би могао никако дозволити, јер не би доносио никакву корист, ни СПЦ ни држави, нити народу као целини…”.

После јаког притиска од стране архијереја и самог новоизабраног Патријарха Гаврила, Владика Николај се повиновао и прихватио општи став цркве, да је црква остварила оно за шта се борила, а то је скидање Конкордата са дневног реда Сената и Скупштине и онемогућавање озакоњења тог пројекта. Почетак Другог светског рата 1939. године потпуно је бацило у заборав питање Конкордата, али су догадјаји у Краљевини, радјање НДХ и геноцид над православним живљем, као и прекрштавање више од сто хиљада православаца у Хрватској и БИХ, показује да је страх од Ватиканских планова био оправдан.

Додајмо на крају да се бојазан неких епископа СПЦ данас од Споразума и преговора са Ватиканом о доласку Папе у Србију може сигурно објаснити горким искуствима кроз које је СПЦ и српски народ прошао у блиској историји. Зато је оправдано питање : спрема ли се у Србији трећи Конкордат.

Основни текст :
Милован Балабан
Допуне и објашњења:
Слободан Маричић