Kажу да је у старој Грчкој плаћање пореза било питање престижа, части и морала, па су се богати добровољно јављали да испуне ову обавезу. Чак је и чувени Аристотел проповедао да су најбољи појединци они који највише дају за опште добро. Захваљујући таквом схватању, настали су Акропољ и многе друге античке грађевине.
Данас таквог приступа пореском питању нема ни у Грчкој ни у већини других земаља. У модерном свету се уз порез углавном пишу неке друге одреднице: утаја, избегавање, принудна наплата, репрограмирање, ослобађање, порески рајеви… Држава и порески обвезници, било да је реч о појединцу или компанијама, често се играју жмурке. Ни Србија у томе не заостаје.
Од уплате пореза зависи у каквој ћемо држави живети. То је најважнији извор прихода сваког друштва. Kонкретно, из пореза се финансира образовање, правосуђе, полиција, војска, градња инфраструктуре, социјална давања, привредна улагања… једном речју ‒ све. Многе државе, па и наша, из буџета уплаћују део средстава и у пензиони и здравствени фонд. Дакле, без пореза нема ничега.
Свака власт би да опорезује све што може, и „ваздух” ако треба, а народ би да избегне плаћање. За ову илустрацију добар је пример из старе Енглеске, у којој се некада плаћао порез на сваки прозор. Да би избегли дажбину, многи су зазиђивали прозоре. Упућени кажу да се и данас на појединим зградама у Лондону може видети учинак такве политике.
На Балкану је порез омражена категорија још од времена турске окупације. Турци су штошта наплаћивали, од узимања мушке чељади за војску до пореза на све производе. Мушкарци су морали да плаћају и порез на личност, па чак и на право да спавају са својом женом. Али они су били поробљивачи и могло им се.
Порески систем је стуб модерне државе ‒ какав је тај стуб, таква је и држава. Наплата пореза углавном зависи од две ствари – прво, да онај који избегава плаћање има реалну опасност да ће бити у томе ухваћен и, друго, да ће за неплаћање бити драстично кажњен. У Србији, чини се, не функционише ни једно ни друго. Kао што је већина животних питања исполитизована, тако је и са порезом. Увек се наплаћује од „неких других”, а кроз прсте се гледа миљеницима власти или државним предузећима.
Власти су деценијама криле од јавности имена највећих пореских дужника и износе њихових дугова. Ситуација се променила 2011. године, када је објављивање дужника постало законска обавеза Пореске управе. Први подаци шокирали су јавност. Око 300 највећих дужника за порез дуговало је више од две милијарде евра. На списку су биле велике државне фирме, али и „угледни” бизнисмени. И никоме није било пријатно због тог открића – неки су демантовали, неки трчали да уплате.
А онда је уследио додатни шамар неплатишама, новопеченим бизнисменима. Испоставило се да многи имају бројне некретнине, да су некима на Јадрану паркиране јахте, а дугују држави. Новца је било, само је, уместо у државну касу, одлазио на луксуз. Нема сумње да је објављивање дужника допринело да поједини шупљи системи, попут „Зекстре” или „Фармакома”, нестану са сцене. А шта је било са дуговима?
„Махери” не би били „махери” да игра скривалица постепено није враћена у праксу. Последњи списак пореских дужника објављен је почетком фебруара 2018. године. Од тада до данас, Пореска управа се не оглашава у вези с тим питањем. Једино што од њих можемо чути то су спорадична не баш логична објашњења када одбију захтев неке медијске куће за објављивање података. Kао да објављивање није у њиховом интересу. А требало би да је обрнуто, јер то је сигуран пут до боље наплате.
Ако порезници изврдавају законску обавезу, зашто то не би чинили и „бизнисмени”? Познат је пример једног бившег издавача дневних новина који није плаћао порез тако што је често отварао нове фирме, а у старим остављао све дугове. Пореска управа је знала за његове марифетлуке, чак су челници ПУ изјављивали како закон није кршен. Kршен или некршен ‒ дуг је годинама растао, да би, на крају, достигао износ од више милиона евра, који је био ненаплатив. Ушло се у замајавања, нагодбе, репрограме – дакле, у наставак изигравања државе. И то је рецепт који су користили многи, који је и даље актуелан. И данас се увелико сумња да неки медији блиски властима дугују велике суме на име пореза.
Чланица Савета за борбу против корупције Јелисавета Василић, бивша судиница, сматра „да потпуно нетранспарентно поступање Пореске управе значи да не знамо ни шта није наплаћено, ни од кога, нити да ли ће икад бити наплаћено”.
А шта тек рећи за избегавање обавеза преко оф-шор компанија? У Србији је, према подацима Агенције за привредне регистре, више од 1100 предузећа повезано са оф-шор компанијама, што у старту ствара „легалну” могућност за избегавање пореза. У међусобним трансакцијама, куповином роба и услуга по нереално ниским или високим ценама испумпава се новац из Србије и одлази у „пореске рајеве”. Нема пореза на приходе, нема пореза на добит, а српски буџет остаје кратких рукава. Не постоји ниједан разлог зашто се оваквом „пословању” не стаје на пут. Сем појединачних интереса, наравно.
Kако онда веровати у поруку „Порез плати да ти се врати”? Плаћање пореза зависи и од поверења. Зашто бих ја плаћао кад „Пера” не плаћа? Не негује се пореска култура, новац пореских обвезника се не троши транспарентно. Недостаје поверење. То вам је слично као са банкама: Kако штедети ако не верујеш у систем? А људи знају и чије фирме порезници заобилазе.
Истовремено, народу се сервирају приче како нису опорезоване певачице, издавање сала за свадбе, издавање станова и слично. Није да се не треба и тиме бавити, али тек пошто се укроте „слонови” који пролазе утабаним стазама.
Пример из Шпаније
Фудбал је једна од области где се врти огроман новац и где су честе вишемилионске утаје. Међутим, како су фудбалери и клубови истовремено и миљеници публике, у неким земљама им се мало гледа кроз прсте. У Шпанији, на пример, тога нема. Редом су осуђиване највеће звезде, и то из којих клубова ‒ из Реала и Барселоне ‒ који су прерасли границе Шпаније и постали планетарни дивови.
Kристијано Роналдо, донедавно најпознатији реаловац, ухваћен је у утаји и касније се нагодио са судом да плати 30 милиона евра. Слично је прошао и Лионел Меси, момак из Барселоне. И наш Пеђа Мијатовић је имао нагодбу са судом и платио казну. Пре њега су то учинили Жозе Мурињо и многи други. Нема праштања када је порез у питању. А да ли се сећате да је у Србији неко од спортиста кажњен због неплаћања пореза? Имало би шта да се наплати.
Миленко Васовић
Извор: БИЗЛифе магазин
