Процес стварања нове Европе, тј. Европе која се разликује од Европске уније у постојећем облику – у политичком, економском, друштвеном и културном смислу – улази у другу фазу. То значи следеће: разоткривање и пораст самосвести у погледу чињенице да је више од две деценије Европска унија замишљена и успостављена као неолиберални и постмодерни пројекат, као и да је такав пројекат у најбитнијим ставкама одређен од стране САД. Другим речима, тзв. „западна парадигма“ политичких и војних савеза попут ЕУ, НАТО и финансијских институција као што су ММФ, Светска банка итд. ушла је у фазу у којој се све више приказује као гола сила, док, истовремено, са друге стране, народи Европе постају свесни да су њихови национални и економски интереси доведени у питање – и да је време „искочило из зглоба“.
То је разлог због чега нове политике деснице и левице јачају у различитим европским државама – и то је процес који називам устанак европских народа. Задатак је да се препознају заједнички именитељи ових политика, тј. да се увиди да супротстављање неолиберализму и империјализму у политици и економији, као и супротстављање западном интервенционизму, затим повратак суверенитету, политичком субјективитету, као и повратак политике као праве демократије(која значи владавину народа) представљају основ за сарадњу између аутентичне политичке деснице и левице, чак и темељ за стварање, да тако кажемо, нових друштвених уговора, који би, у крајњој инстанци, произвели промене целокупног система. У времену које је правилно именовано као време поновног рођења историје захтеви за слободом, правдом, националним достојанством, израњају као структурно повезани – изнова разоткривајући потенцијал и политичку релевантност имена Европе, која постоји искључиво у множини, у мултиплицитету и очувању разлика.
Сада, ако се алтернатива Европској унији зове Европа, ако су алтернатива специфичној класи еврократије европски народи, алтернатива тотализујућој моћи појам демократског суверенитета, онда се такође, у реал-политичком смислу, мора разумети да таква нова Европа реафирмише историјске, културне, политичке и економске везе са Русијом тј. да је Европу и Русију у извесном смислу немогуће раздвојити. Штавише, савремена ситуација, у којој Русија, супротстављајући се хегемонији, брани принципе једнакости држава, у којој се залаже за мултиполарни свет наместо униполарности, у којој настоји да се окрене комуникацији и дијалогу, а не насиљу – чине је истинским представником, чак и репрезентативним носиоцем европских вредности. У том смислу, треба такође истаћи да НАТО постепено губи подршку европских грађана у различитим државама и да, штавише, већина Европљана Русију не доживљава као претњу, већ, пре, као потенцијалног или актуелног савезника.
Шта је улога Србије у овим процесима који ће, по свему судећи, обележити ток целог 21. века? Прво, мора се истаћи да декларисана политичка, економска, војна и културна „неутралност“ Србије све више постаје реторички гест, испражњен од практично било каквог релевантног садржаја – означитељ без означеног. Тренутна влада Србије заузела је позицију чланства у Европској унији по сваку цену, представљајући грађанима да такав политички избор нема алтернативу. Логичка консеквенца овог радикалног става је да САД, Велика Британија и Немачка траже да:
1) Србија не само де факто већ у „догледној будућности“ и де јуре призна независност Косова или, прецизније, да, у првом кораку, по моделу „две Немачке“, омогући чланство Косова у УН као корак ка „перманентном решењу између Београда и Приштине“, док би у другој фази овај процес био финализован са променом Устава Србије (крај 2017), те би тако последња „препрека“ ка пуној „косовској независности“ била укинута;
2) Друго, водеће западне силе захтевају да Србија учествује у слабљењу Републике Српске, тј. да треба да помажу централизацију Босне и Херцеговине (иако је таква централизација сасвим супротна кључним одредбама Дејтонског споразума) и да се експлицитно дистанцирају од одлуке Републике Српске о одржавању референдума;
3) Треће – и вези са претходне две тачке – САД и њихови савезници траже да Србија смањи присуство и утицај Русије у свим сферама (те су тако нпр. многи кораци предузети у циљу смањења руског утицаја у енергетском сектору или, ако говоримо о војним савезима, потребно је имати у виду да ће у 2015 Србија имати 26 вежби са НАТО, а 2 са Русијом; слична ситуација је у медијима, као и у другим сферама).
Ипак, упркос реченом, сувише би било површно да се напросто закључи да је Србија у потпуности и безнадежно изгубљена,тј. подведена под САД-британско-немачку доминацију, али се мора перципирати да сви индикатори потенцијалног ослобођења имају везе са деловима опозиције у земљи као и са улогом Русије на Балкану en generale, док се практично ниједан не тиче власти, која наставља да спроводи курс неолибералне западне колонизације Србије. Или, прецизније, фактори који су релевантни за разумевање сложене ситуације, као и будућности Србије, понајвише се тичу разлике између српског народа и његове власти, као и руских планова.
Нумерички изражено, 76% грађана Србије је против чланства у НАТО и 64,3% се залаже за ближи савез са Русијом; више од 50% не верује у успех мера штедње, док 34,5% верује да постоји простор и потреба за нову политичку снагу на сцени. И на крају али свакако не и најмање важно – вероватно најрелеватнији феномен политичке и друштвене сцене Србије у овом тренутку је успон евроскептицизматј. пад подршке за Европску унију.
Проценат подршке, наиме, сада износи 45%, а пад је такав да је за шест месеци подршка Унији опала за целих 10%. Имајући у виду да – према свим значајним међународним извештајима и проценама политичких актера – Србија неће ући у ЕУ бар још десет година (ова процена је, заправо, у скорије време додатно модификована и сада се креће на 15 година), као и када се имају на уму практично бесконачни економски, политички и структурни проблеми Уније, сви су изгледи да ће евроскептични тренд у Србији расти. Штавише, чини се да јеевроскептични обрт дошао до тачке да је постао иреверзибилан процес.
Потребно је, међутим, исто тако имати у виду да овај нарастајући тренд собом носи једну иманентну опасност, тј. да радикализација може бити праћена заборавом стварних европских вредности. Другим речима, верујем да управо у овом политичком и историјском тренутку – у Србији, али и у већини других европских држава – разлика између појма Европе и појма Европске уније мора да се подвуче у теорији и изнова оствари у пракси. Јер, управо полазећи од ове разлике вредности као што су владавина права, демократија, патриотизам, национално достојанство, улога државе итд. могу да се поново потврде, односно, кроз ову позицију залагања за Европу против ЕУ омогућава се ширење, да тако кажемо, „квалитативног“ као и „квантитативног“ евроскептицизма.
То значи рећи следеће: да би се обезбедило да сви релеватни политички, друштвени, економски и културни процеси постигну жељене циљеве и резултате, представници евроскептицизма и сами морају бити репрезентативни, тј. стварање алтернативе мора бити изведено од стране кредибилних особа и организација које имају супстанцијално знање и довољан јавни углед. Тако сееврореалистички дискурс може оснажити и „споља“ и „изнутра“, ако се конципира и спроводи у пракси од стране оних који уживају поверење народа. Ово је такође питање о стварној елити, тј. о елити која представља интелектуални, друштвени и политички темељ за живу синтезу промене према очувању националног достојанства и демократије.
У блиској будућности Србије и економско и национално питање изаћи ће у први план. Разлог томе су, са једне стране, мере штедње, најављена приватизација Телекома и ЕПС-а (док је 60% грађана против ових приватизација), тешки услови живота који се погоршавају – и то су први разлози за све веће супротстављање тренутној власти (у овом часу сваки четврти грађанин подржава ову власт или, прецизније, ниво стварне подршке је 24% укупне популације). Истовремено, српски плес уз „причу са западне стране“ тј. наставак националног понижења у погледу Косова, Републике Српске и веза са Русијом – заједно са демократски проблематичном политичком, медијском и друштвеном ситуацијом – ће исто тако, ако не и више, произвести бројне последице. То значи да постоји и логика и правда у чињеници да када ма која власт пристане да о будућности државе одлучују стране силе, дијалектички обрт производи управо супротно кретање, будућности коју одлучује народ на начин самоодређења. Или, структурни завет народа – у овом случају Срба – је базично патриотски. Али овај патриотизам још увек мора да се трансформише у активну борбу и пружање отпора, полазећи од самопоштовања и слободе.
У конкретним политичким терминима, то значи да се евроскептицизам у Србији или, пре, специфични еврореализам заснован на сећању на истинску Европу, уз потенцијални раст утицаја Русије и Кине, појављује као основ за јачање алтернативних политичких и економских процеса, утемељених на супротстављању НАТО, независном Косову, неолибералној економској политици и најзад, супротстављању ЕУ у садашњем облику.
Питање брзине и форми реализације ових алтернативних политичких кретања, тј. одговор на питање када ће и како тиха већина артикулисати сопствено мишљење тако да се произведе релевантна трансформација политичког пејзажа зависи од неколико различитих елемената. Први елемент тиче се признавања и прихватања да је теоријски и практично немогуће да се одржава позиција „неутралности“ у ситуацији у којој су две стране ушле у фазу политичког, економског, друштвеног, културног, психолошког и медијског хладног рата у светским размерама – и можда најбољи пример ове немогућности је управо постојећа власт и њено постепено кретање од, макар привидно и официјелно прокламоване „неутралне политике“ према радикалном про-западном естаблишменту.
Штавише, исто тако треба имати у виду да се не може остати неутралан ако једна страна демонстрира пријатељство а друга непријатељство у погледу виталних државних интереса. Други елемент, тако, лежи у разумевању да је расцеп између Европе и Русије вештачки, тј. да нова Европа, различита од савремене Европске уније, већ се ствара и да Срби имају важну улогу у овом процесу. Разумевање оба ова елемента има везе и са трећим, тј. са питањем улоге Русије на Балкану.
Иако на први поглед, наиме, можда и не делује тако, Балкан је релевантан топос у новом хладном рату 21. века, и у претходном периоду Русија је била живи сведок чињенице да није довољно да се обезбеди јасна економска перспектива за државе Балкана и да се претпостави да ће оне следити своје интересе (судбина Јужног тока парадигматична је у овом смислу). Нови ток догађаја који се тиче Срба из Републике Српске (почевши од британске тј. западне резолуције о Сребреници као политичке инструментализације којом се хоће укинути српска република, па све до легитимних аспирација српског народа за пуну аутономију) сада се појавио као перспектива за нове и аутентичне политичке почетке.
Или, прецизније, у разлици спрам власти у Србији, званичници Републике Српске представљају стварне интересе сопственог народа и исказали су слагање са руским, као и европским партнерима, који демонстрирају праксу узајамног поштовања у политици наместо политичког условљавања. Тако је стратешка могућност реализације нове руске и изворно европске политике на Балкану сада отворена кроз питање будућности Републике Српске и, штавише, ово би могла бити прва и пресудна тачка од које почиње не само веће руско присуство на Балкану већ, далеко важније, ослобођење Срба од де факто западне колонизације лажних елита. То значи да постоје озбиљни изгледи да ће се Русија вратити Балкану – и да је овакво кретање конститутивно у другој фази стварања нове Европе. Ово такође значи да неолиберализам у Србији неће трајати бесконачно дуго (и много је ироније у чињеници да је савремена Србија парадигматичан пример неолиберализма), не само зато што је држава већ прилично близу економског колапса, већ такође стога што ће национална виталност пре свега Срба у Републици Српкој, а онда и у Србији, све више избијати у први план и из стања потенцијалности прерастати у активну политичку партиципацију и организацију.
Пут за Београд може да води из Бањалуке и у овом смислу улога Срба у процесу стварања нове, аутономне, самосвесне и самоодређујуће Европе постаје јаснија и плаузибилнија. Или, са друге стране, ово би могао бити један од релеватних примера како је могуће истовремено следити интересе сопственог народа и напредовати, како се независна политика може градити уз помоћ истинских пријатеља и савезника и како је пут за превазилажење политичке кризе и економске кризе један и исти. Исто тако, ако имамо у виду да је управо НАТО агресија на Србе (НАТО агресија на Републику Српску 1994. и НАТО рат против Србије 1999), праћена ширењем антисрпске хистерије на Западу, послужила као први корак у установљењу тзв. „изузетности“ као модела за савремени интервенционизам – онда је посебност српске позиције, и њега одговорност према успостављању новог европског дискурса још јаснија.
Најзад, ако се присетимо ма којег од најрелевантнијих историјских догађаја – попут улоге Срба у Првом светском рату или у Другом светском рату – перспектива борбе за слободу, правду и стварне европске вредности постаје перспектива у којој се прошлост, садашњост и будућност реафирмишу као политички субјективитети. Српска традиција је конститутивни део најбољих европских традиција која је данас потребно изнова створити. Или, прецизније, у јазу између ЕУ форми и европских стварности, у јазу између вештачких и неодрживих форми и изворних европских принципа, цели свет се рађа – свет који се сећа, зна и гради наш век.
(Текст излагања са конференције „La Serbie entre les Etats-Unis, l’Union européenne et la Russie”, која је 30. јуна 2015 одржана у Европском парламенту у Бриселу)
Богдана Кољевић, НСПМ
