28.11.2011. –
Када су америчком подпредседнику Џоу Бајдену на Косову давали Златну медаљу Слободе, он је изјавио да је влада ове земље достигла значајни прогрес, посебно у погледу уједињења мултинационалног становништва покрајине. Ово је било речено у Приштини, где се не може сакупити ни двадесет Срба. Да је програм посете Бајдена подразумевао посету српских енклава, ко зна, можда он не би био тако оптимистичан у својим оценама.
У редакцију Гласа Русије стигло је писмо од 27-годишњег Предрага Кљајића из српског села Милошево, које се налази недалеко од места Обилић.
Пре рата 1999. године овде је живело око сто српских породица, сада је остало највише 25 људи. Људи у мом селу једва састављају крај с крајем и веома тешко живе. У селу имамо петоро малолетне деце којима је потребан превоз до основне школе, јер њихови родитељи немају новца да им то пруже… имамо старе и немоћне којима је потребна помоћ у лековима… немамо ни један рачунар у селу… приступ интернету за нас је бајка… све нам је то потребно. И још много тога, како бисмо имали какав нормалан и цивилизован живот достојан човека у 21. веку.
Наш извештач телефонирао је Предрагу Кљајићу. Унапред се извињавамо због лошег квалитета сигнала, али, као што се зна, што се јужније налази косовска општина, то горе ради српска мобилна веза. А наше питање о постојању фиксног телефона, Предраг Кљајић је примио пре као неслану шалу…
Наш живот се мало променио од 1999. године. Само сада Албанци који живе у суседним селима нас не гоне, говори Предраг Кљајић. Али наше село се налази поред аутопута и од оних Албанаца који пролазе њиме претње стижу редовно. Изјављују нам да ту није место Србима, да покупимо ствари и да одемо одавде, а ако не урадимо то, биће лоше. И сам се чудим како овде опстајемо – посла нема, тако да углавном живимо од онога што Београд плаћа бившим раднцима термоцентрале Обилић.
Уколико ми желимо да добијемо посао у Косовској влади морамо да признамо њихове институције, да признамо Приштину, да узмемо њихове личне карте, њихово држављанство. Ако хоћемо да уђемо у КПС ми морамо да дамо заклетву испод шиптарске заставе. Ја не бих никада дао овакву заклетву, јер по мени је то класичан издајнички чин. Потпуно је немогуће радити у косовским институцијама, а са друге стране Србија исто не ради никаквог посла, тако да смо ми ни на небу ни на земљи.
У последње време међународне структуре на Ксоову све чешће оправдавају своја дејства на северу покрајине неопходношћу да се осигура слобода кретања. Јасно је да се подразумева пре сева слобода за сараднике КФОР и ЕУлекс. Што се тиче српских грађана… Србин, ако је, наравно, при здравој памети, у аутобус са Албанцима никада неће сести – говори Предраг Кљајић – па и возачи имају такође много проблема.
Уколико мој ауто заустави њихова полицијска патрола они ће наравно тражити легитимацију. Међутим, ја могу да им покажем само ту личну карту коју сам добио из Београда. Било је непријатних случајева кад су аутомобили задржавани и по два сата. Вама једноставно кажу – не можете нигде да идете. Сачекајте.
Гласине да Срби са севера Косова планирају да прогласе назависност појављују се све чешће. Ова информација се не потврђује на званичном нивоу, али ове планове узимају на знање чак и европски чиновници. Ако је реч само о независности од Приштине, а не од централне Србије, можда бих и подржао сличну одлуку, говори наш саговорних Предраг Кљајић. Истина, он не може да одговори шта ће онда бити са Србима који живе јужније од Ибра.
Спрски живаљ преко Ибра је у 90 одсто случајева признао косовске институције и тако је сам себи забо нож. Срби јужније од Ибра су некако изгубили контакт са реалношћу. Нема више оне средње класе. Ту има људи који имају пуно пара и они који немају ништа. И онда ту долази, као што би Маркс некада рекао, долази до непријатељства. Наравно да побеђује она класа која има више пара. Оно што би требало сада за сиромашне је, на пример, дрво за огрев. Међутим људи немају довољно пара да купују хлеб, шта да причамо о кубном метру дрва који кошта 25 евра.
Поједине политичке снаге у Београду предлажу да се пристане на „реално стање ствари“ на Косову и многи сматрају да је од таквог пристанка до признања независности покрајине један корак.
Данас је Београд са оваквом политичком елитом у стању да уради много тога али не верујем да ће председник Тадић и актуелна влада то дозволити. Ко је икад покушавао да некоме да или да одвоји од Србије Косово, он је у српском народу проглашен за издајника, а то је нешто најгоре што се може вама десити.
Колико ће дуго Срби јужније од Ибра живети у неизвесном стању, сада не може да предвиди нико. Скоро пре три године државни секретар САД Кондолиза Рајс назвала је независност Косова једином животворном варијантом за осигурање стабилности у том региону. Нажалост, госпођа Рајс није прецизирала да је ова стабилност намењена само предтавницима једне националности која живи на Косову.
