Када би се жаба ставила у врелу воду, одмах би искочила, зато се ставља у хладну па док се полако вода загрева и жаба се прилагођава температури, све док не издахне и не скува се. Тако се кувају живе жабе.
У овом случају ми смо жаба а кувар је напредњачка Влада на челу са Александром Вучићем.
Весна Веизовић (Фото: Васељенска ТВ)
У току протекла два дана у Бриселу током преговора, наводно се нешто изненада десило па је преговарачки експерт, који не делује да је довољно способан ни да отвори кутију сардине сам, Марко Ђурић, свом шефу саопштио ултиматум пред који је стављена Србија – или да предамо сву имовину Шиптарима или злочиначка организација пред распадом прекида преговоре са нама.
Овај пак, Вучић, наводно изненађен тиме, покушавајући да ублажи ситуацију, поново уверава полукуване жабе да то није ултиматум већ део до ког смо дошли у „преговорима“.
„Веома је тешко донети позитивну одлуку о томе, али је тешко донети и негативну одлуку о томе, јер знате с каквим се политичким последицама суочавате. Мерићемо какву ћемо одлуку донети, покушаћемо још нешто да променимо и донећемо најбољу одлуку у интересу Србије”, рекао је Вучић.
Ако бирамо између своје имовине, која није мала и организације која нам до сада није дала апсолутно ништа, сем безброј захтева који су сви до једног били крајње штетни по српске националне интересе, међу којима је и захтев за одрицање од националног идентитета и прихватање мулиткултуризма(а где је ту национални интерес), зар је заиста тешко донети позитивно одлуку?
Обичном народу, који је већ извесно време за прекид преговора са Европском унијом, свакако не би било тешко да се одлучи да задржи оно што је сам стварао, али уцењеним властодржцима који су довели до садашњег тренутка није лако.
Прво ваља се подсетити да се српске легалне структуре на Космету нису угасиле саме од себе, већ да су то учиниле власти из Београда које су помогле стварање шиптарских структура и легализовале њихово постојање. Да су након гашења свих српских институција на Космету, такође као услова из Брисела, подржали шиптарске изборе, иако је то било директно кршење Устава, па након коначног успостављања и признавања шиптарске парадржаве у држави Србији, наставили преговоре са њима као да суседном државом са свим елементима државности – границом,полицијом, војском, државним и друштвеним институцијама.
У међувремену заборавила се и фуснота, која је врхунац лоше дипломатије Дачићевог министарства. Но, коме је она и потребна? Србима на Космету који свакодневно стрепе за своје животе, који су препуштени сами себи и институцијама Хашима Тачија, препродавца српских органа?
Није тако давно Космет био српски, али како се вода загревала тако су и жабе прихватале реалност… Ваљда, кога још брига за Космет?
Али није Космет далеко. И није само на Космету питање опстанка Срба. Само мало фали да границе шиптарске парадржаве прошире и обухвате читав потез до Ниша, а можда и шире. У Бујановцу, у ком је у међувремену чак 19 улица променило имена, па уместо српских понело имена шиптарских великана на ред је дошао и Трг. Те би сада Шиптари, уместо Карађорђа на тргу да имају Скендербега. С обзиром на бројно стање посланика Шиптара и Срба, та промена није далеко. И само је питање када ће неко из Европске уније повући узицу око врата премијера и када ће се са Мердара „административни прелаз“ померити до Ниша. Но, то је та сјајна „дипломатија“ коју води наша власт.
ЕУ оком, а наши скоком! А онда кад скоче и дају све што је тражено, крену да уверавају куване жабе како су успели и захваљују се једни другима на невиђеним дипломатских успесима, јер ето, могло је и горе. И може горе, а горе ћемо тек видети буде ли се наставило са евроинтеграцијама.
То уверавање Вучића да од нас нико није тражио да признамо Космет је бесмислено. Јер не постоји ниједан западни политичар који није рекао да Србија може ући у Европску унију са Косметом у саставу. Почев од Улрике Луначек потпредседнице Европског парламента која је малтене у сваком обраћању јавности подвлачила да Србија мора признати Косово, затим председника Европског парламента који такође није околишао и бирао речи већ је више пута дословно поновио да Србија неће ући у ЕУ са Косовом.
Исто је казао и Џо Бајден, у недавној посети Србији и Косову, онда Данијел Сервер, Џерард Галучи, Жозеп Марија Терикабрас, Амбасадор САД у Приштини Грег Делави, Реџеп Тајип Ердоган који је позвао исламске земље да се прикључе признању, Дејвид Мекалистер, министар за ЕУ у немачком Министарству спољних послова Михаел Рот и многи, многи други који управо и одлучују о пријему Србије у Европску унију.
И када се једном стави тачка на Косово, иза те једне ЕУ ће ставити још две и низ уцена и цепања Србије ће да се настави. Јер ко ће да нам гарантује да када су тако лако отцепили Космет то сутра исто неће урадити са Рашком области која је на крајње миран и неупадљив начин већ преузета? Или да следећи услов неће бити припајање Војводине Хрватској?
С обзиром да ЕУ врло благонаклоно гледа на усташку политику Хрватских власти и да је одговор на Вучићев протест због сталних претњи и провокације из Хрватске био да се смире тензије у обе земље, врло је вероватно да ће по идентичном сценарију да се за коју годину „административни прелази“ нађи у у Панчеву, Новом Саду и Богатићу.
И тада ће бити још неколико тачки и питање, да ли ћемо коначно бити довољно мали и довољно кувани за Европу?
Весна Веизовић, ВасељенскаТВ
