Срби миришу месо јер немају пара да га купе!

Жељко Нешић (23) један је од лепих примера како се сопственим радом, размишљањем и великим одрицањем може остварити успех на пословном плану. Наиме, овај млади човек дугогодишњом штедњом, радом, а уједно и школовањем успео је да отвори печењару од које живи његова породица. Уједно, није срца каменог, па гладним и старим суграђанима зна и те како да изађе у сусрет и одрекне се дневне зараде како би они били сити. По његовим речима, иако све више наших људи месо купује на граме, од посла може да се живи, а боли га што све више наших суграђана долази и моли за остатке и мрвице.

Криза се и те како осети у земљи јер се у просеку купује по 150 грама печења за
двоје. Највише се траже свињске главе, ваљда што цела кошта 300 динара

Како си се одлучио да покренеш сопствени посао?

– Ух, још док сам ишао у средњу школу ја сам паралелно радио. Ишао сам у економску школу, а уједно сам радио разне послове. И тако пре једно пет година ми се указала прилика да радим на дистрибуцији меса. То је значило да мора да се устане у три сата ујутро, ручно натовари камион и онда по месарама се развози. Размишљао сам: боље да нешто радим и имам који динар него да седим код куће и чекам да ми неко да.

Да ли ти је било тешко да уклопиш школу и посао?

– То је била моја одлука и знао сам зашто то радим. Помагао сам у кући, а уједно ни од кога финансијски нисам зависио. Након што сам завршио средњу школу, наставио сам да се бавим тим послом и трудио сам се да максимално штедим. У међувремену сам се оженио и супруга и ја смо добили сина.
Одакле идеја за посао?

– Идеју су ми дали супруга Марија и отац. Они су ме и максимално подржали. То ми је дало мотивацију да још више запнем око посла како бисмо имали више новца за почетак. И тако, прошлог септембра нам се указала прилика и изнајмили смо локал на Бајлонијевој пијаци.

Какав је био почетак и да ли си испунио своја очекивања?

– Шта да кажем, почетак ко почетак, али битно нам је било да радимо. Одрицали смо свега, а битно нам је да пружимо квалитет и трудимо се да цене буду приступачне за сваког. Јагњад набављам са Хомоља, а прасиће из Смедерева и мислим да је то добитна комбинација. Такође сам знао да, уколико не запнем, нећу имати ништа. А са мном ради барабар и моја супруга, која ми доста помаже. Заједно устајемо у три ујутро, товаримо аутомобил месом, развеземо по месарама и онда отварамо нашу радњу и тако сваки дан.

Какве су навике наших људи, шта се највише тражи?

– Знам да ми нећете веровати, али људи стално траже свињске главе, ваљда што цела кошта 300 динара. И да имам 100 глава, сваку бих продао. Свестан сам да је општа беспарица и да је ситуација тешка и зато гледам максимално да изађем у сусрет људима. Поред глава, људи купују и кобасице на комад.

Да ли сте некоме помогли?

– Ето, остао ми је у сећању човек који нам је у радњу ушао пре три дана. Рекао ми је: „Нисам јео два дана, а да ти украдем, не иде и зато – да ли можеш мало меса да ми даш?“ Одмах сам отишао у пекару и том човеку купио хлеб и дао му месо. Мислим да треба увек у складу са својим могућностима помоћи другом и то се увек трудим да урадим. Када ми остане меса на крају дана, поклоним онима за које мислимо да им треба.

Да ли се осети криза?

– И те како се осети, то ми који радимо с људима најбоље видимо. Ето, људи купују месо на граме. У просеку купе по 150 грама за двоје, а када им долазе гости, мало више. Продаја ни током слава није баш најсјајнија јер се онда продаје печење на килограм, а некада су људи куповали по цело прасе или јагње. Овако кажу – спремили смо ручак, долази нам толико гостију, шта мислите да ли је довојно три килограма печења? Ја их разумем и свестан сам ситуације. Нити су они криви нити ја, једноставно морамо да имамо разумевање једни за друге. Такође, велики број суграђана уђе и пита да ли може само да остане да гледа и осети мирис печења, кажу да их жеља мине. Онда им супруга или ја спакујемо по комад и дамо.

Током рада шта вам недостаје?

– Највише нам недостаје наш син, који има годину и по. Морамо да радимо да бисмо нешто имали, а трудимо се и њему да обезбедимо терен за бољу будућност. Хоћу да кажем да премало времена проводимо са сином. Али зато када се видимо, не престајемо да се грлимо и љубимо. Надам се да ће, када порасте, схватити зашто је више времена провео с баком и прабаком него с нама.

Који су вам планови за будућност?

– Нормално да их имам, желео бих превасходно да проширим породицу, а потом и посао. За проширење породице још има времена, млади смо. А што се пословног плана тиче, размишљам и радим на томе да у наредне две године отворим још једну печењару. Но, о том – потом, зависи како ће се ствари одвијати даље и са овом печењаром, јер је општа беспарица.

Да ли има довољно посла у земљи за све?

– Свако ко хоће да ради наћи ће неки посао. Поручио бих свима да размишљају и да траже своју прилику. Свестан сам да су мале зараде, али зар није боље радити и за малу плату него седети код куће и јадиковати? Уколико човек ради, лакше ће се пребацити на боље плаћен посао него ако не ради. Моје мишљење је боље да радим и макар нешто зарадим. Ето, већина људи одбија да ради и за дневницу од 1.000 динара, а празни су им стомаци. Не треба се стидети посла док год га човек поштено ради. Зато је сада време да променимо свест и засучемо рукаве и почнемо с радом.

Тренутно не видим боље сутра

Да ли мислиш да у Србији има наде за боље сутра?
– Тешко питање. Какво је тренутно стање, боље сутра не видим. Мислим да нам неће бити боље док год људи не почну да раде на себи. То јест да не јадикују, већ засуку рукаве и запну. Треба сви ми да будемо свесни да доста треба да се ради и да се мењају неке ствари. Уколико се врате праве вредности, породица, рад, правда и поштење, за нас има шансе. Тада ћемо сви ми да живимо као нормални људи.

Аутор: Енис Садику

Ало