ХОДОЧАСНИКА на Светој Гори Атонској данас је више но икада, захваљујући напретку технике. Уместо лелујајућих рибарских барки, сада модерни трајекти плове од Уранополиса до манастирских пристаништа. Одатле више не иду пешке нити јашу на мулама, које су вековима носиле терет и људе вратоломним планинским стазама. Модерни ходочасници све чешће путују по Атосу светогорским аутобусима и таксијем, који на недавно пробијеним путевима кроз врлети засипају облацима прашине ходочаснике-пешаке.
СТАРЕ стазе, мукотрпно грађене од камених плоча које су претходних 1.000 година глачале стопе монаха, поклоника, владара, витезова и гусара-пљачкаша урастају у шумско зеленило. Српски планинари су готово једини ко ји ходају тим древним путићима, нарочито оним од Хиландара до Ватопеда, стазом коју су уклесали у гребен планине принц Растко и његов отац, велики жупан Стефан Немања, потоњи Свети Сава и Свети Симеон. Њоме нису могли да прођу ни витешки бојни коњи, ни данашњи џипови, већ само људи. На њој охолост нестаје са сваким кораком успона, док се сваки мишић напреже да савлада пут, а чула постају све изоштренија. Човек на овом стазом корача сам, чак и уз групу, искушавајући самог себе.
– Неки од поклоника који крену светогорским стазама брзо одустану од пешачења и пут између манастира настављају аутобусом или таксијем – каже планинарски водич Драган Павловић, који води ходочаснике путевима које и монаси заборављају. – Неки поклоници, пак, крећу с неверицом у своје способности да би у тренутку највећег напора доживели преображај и неуморно наставили, запрепашћени снагом које нису били свесни.
ПЕШАЦИ-ходочасници свих животних доба радозналији су и образованији од оних који се жале и на климатизована возила. То је доказао и састав групе српских планинара која је предузела поход старим стазама од Хиландара до Велике Лавре, дуг око 70 километара. У њој су млади студенти и пензионисани инжењери у осмој деценији равноправно ходали четири дана кроз шуму, преко голих брда и ивицама литица над морем, које су Срби звали Белим, а Хелени Егејским. Путешествије је почело у Хиландару чија је гостопримница препуна поклоника из свих православних земаља.
Сви прави поклоници или започињу или завршавају пут у српској светињи, јер је сматрају тврђавом светогорске традиције и искрене гостољубивости, која не попушта пред искушењима комерцијалног верског туризма.
СТРАНИ поклоници чак често боље од Срба знају да су у време пада Византије манастири Свете Горе опстали захваљујући помоћи српске средњовековне државе. Ризнице свих манастира Атоса чувају повеље Немањића, кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића, Вука Бранковића, Угљеше Мрњавчевића и племића који су слали новац и слали монахе не дозвољавајући крсташима и Османлијама да затру православље на Атосу. Зато се у земљи вечне молитве Србија и даље цени, а манастири налазе кревет више за уморне српске ходочаснике и отварају им врата чак и кад строги канони то забрањују.
– Ах Сервлои проблемои – смејао се гостопримац Ватопеда, смештајући српске планинаре на пољске кревете у ходник већ претрпаног конака Ватопеда.
ОЛТАР и огромни лустер овог манастира и данас блистају од злата којим су их опточили српски Свети Сава и Симеон.
– Где сте, Срби – искреном добродошлицом на српском језику је дочекао окаснеле и преморене поклонике отац Јован, Финац, гостопримац утврђеног брдског манастира Каракала. Он је држао отворену капију тврђаве отворену и трпезу напуњену храном због планинара из земље чија је светиња Хиландар дуже од осам векова међу четири најугледнија од 20 манастира Свете Горе. Овде, на овој земљи још је живо сећање на битке средњовековних српских ратника и монаха, бранилаца Атоса са пиргова Светог Саве и краља Милутина који се поштују као најтврђа предстража православног света.
ДУХ ВИЗАНТИЈЕ ЖИВИ
КАО што Хиландар и данас одише духом средњовековне Србије тако манастир Каракал на чудесан начин сваког јутра, тачно у четири васкрсава дух Ромејског царства. Тада у тами храма почиње јутрење, а само два пламичака у кандилима трепераво осветљавају лица Христа и Богородице. Док певајући глас на старогрчком понавља библијску причу очи се саме фокусирају на светло једне једине свеће у дубини олтара, симбола наде верних.
Како се јутрење ближи крају, да би се наставила литургија, хор гласова је све снажнији и све више пламичака осветљава живописе храма постаје микросвемир древне представе, која се завршава занесеном хорском песмом “Христос васкрсе и смрћу смрт победи”, док сунчеви зраци кроз високе прозоре обасјавају цео храм.
Борис Субашић, Новости
