Тешка економска ситуација и одсуство перспективе у Србији довели су до новог таласа исељавања у Западну Европу, а једно од најпопуларнијих одредишта постао је крајњи север Италије, покрајина Јужни Тирол.

Одлазе млади, махом с истока Србије, који кору хлеба проналазе у бројним хотелима зимских одмаралишта овог дела Италије. Не постоје прецизни подаци о броју исељеника у овом таласу, али се процењује да сваке године пут Јужног Тирола крене неколико хиљада људи.

– До пре двадесетак година, на подручју целог Тирола било је тек десетак породица из свих република бивше Југославије. Од пре две или три године, тај тренд се драстично увећао. Притом, много је више и наших људи који овде долазе током сезоне и по хотелима раде најразноврсније послове: од конобара, преко собарица, хаузмајстора… – прича Бобан Пешић из Пустерија, градића смештеног свега 30-ак километара од границе с Аустријом.

Он објашњава да је Тирол велики туристички центар, те да су увек потребни вредни и поуздани радници.

– У овом делу Италије је много хотела, има их можда стотинак, а у сваком ради неколико десетина наших људи, и то углавном из Браничевског округа. Сви су они пријављени, добијају радне дозволе, и за разлику од нас који овде живимо и радимо, не плаћају смештај. Ту су зими од почетка децембра до априла, а лети од маја до новембра – истиче наш саговорник.

Председник Друштва Видовдан из Вићенце Дејан Митић потврђује да је последњих година све више наших људи који стижу из отаџбине.

Отерала га држава

Бобан Пешић је у Италију с породицом стигао пре пет година из околине Трстеника.

– У отаџбини сам се бавио пољопривредом и ето колико је то исплатив посао, чим сам морао да га напустим. Шта мислите, да ли је ико дошао да ме пита како сам прошао када су се десиле оне поплаве, колико ми је вода прогутала новца и труда. Нико! Због таквог односа државе сам и отишао – искрен је Пешић.

– Ситуација у Италији није ружичаста, а посебно у овом делу око Трста, где је највише наших људи, њих око 20.000. И овде је све више оних који имају папире, али и поред тога не могу да добију посао, па одлазе за Аустрију, Немачку или Швајцарску. Срби су вредни, не бирају посао и отуда се све више одлучује да срећу потражи на крајњем северу Италије, где је развијен зимски и летњи туризам – објашњава Митић.

Он додаје да се и раније у Италију долазило из источне Србије, али да сада стижу и они који су то избегавали.

И под санкцијама било боље

Дејан Митић истиче да припада генерацији која је веровала да ће све бити много боље после промена у Србији 2000. године.

– Ја сам из Бора, и када се десила промена режима вратио сам се у земљу и започео приватан бизнис. Рекох себи: “Напокон су дошли наши.” Али, ови су три пута гори од претходних. За време Милошевића и поред свих оних санкција, радиле су најмање три велике фабрике. Од 2000. све су уништене. Што се тиче мене и моје породице, не размишљамо о повратку – истиче Митић.

Ђ. Баровић – Вести