Срби су коначно схватили да је Вучић лажно-патриотски трговац српским душама и земљама

„Српска листа” се понаша као тоталитарна организација која угњетава локалне Србе, а поготово оне које доживљава као неистомишљенике. То ради до крајности брутално са онима који отворено наступају са својих политичких позиција. Уосталом, како може и да буде другачије? Ради се о филијали СНС-а, а та странка и у остатку Србије настоји да делује слично као Kомунистичка партија Југославије 1947. Вучићев сан је да буде маршал макар и у крњој, малој Србији.

Kонфучије је рекао: „Ако речи нису утемелјене, ни дела нису остварива“. Александар Вучић је оним што чини у 21. веку нове ере, емпиријски потврдио тврдњу великог кинеског филозофа рођеног средином 6. века пре Христа. Поплава речи неутемељених у истини, воде свестраној реализацији национално и демократски штетних решења.

Пише: Драгомир Анђелковић

У Вучићевој Србији има много накарадних примера који потврђују речено. Ограничимо се стога углавном на оно што се догађа у њеном делу који је номинално протекторат ОУН, а макар делом је био много више под контролом Београд него што је то случај од када је садашњи председник Србије дошао на чело државе (прво са Николићем). Та екипа је 2014. формирала „Српску листу“ која је том немилом развоју догађаја знатно допринела. То је, да се подсетимо, политичка организација Срба на Kосову и Метохији којом је од њеног оснивања до данас заправо управљао Вучић.

Циљ те политичке организације је, како се тврди, заштита права и интереса српског народа на Kосову и Метохији, као и борба за одбрану територијалног интегритета Србије на простору где је он угрожен. Зато се листа и зове „српска“. Тај назив, у теорији, оличава национално јединство и посвећеност заједничком циљу. Међутим, она суштински није била „српска“ ни у прошлости, као што то није ни сад. Све је у вези са њом „фејк“, у оквирима Орвеловског језика у коме је пораз – победа, а издаја – патриотизам. Ради се о „Вучићевој листи“ која служи једино његовом личном интересу, док су за њу косовско-метохијски Срби обична, и то девалвирана, монета за поткусуривање.

Тзв. „Српска листа“ је основана како би Вучић гвозденом руком, скоро па мафијашким методама, контролисао српски народ на Kосову и Метохији, поготово у северном делу наше покрајине где су Срби раније имали осећај слободе и маневарски простор за деловање. Намера је била да се онемогући њихов ефикасан и аутентичан отпор заокруживању лажне косовске државности, што је била Вучићева обавеза према Вашингтону и Бриселу, коју је преузео како би му било омогућено да у постмодерно окупираној земљи каква је Србија, дође на власт. На то су се надовезивале и потоње камате, како би му било толерисано од стране оних који се куну у демократију и људска права, то што се у сред Европе понаша као да је избегли севернокорејски главешина са владарским навикама карактеристичним за оријентално-бољшевичке деспотије.

Српски народ на северу Kосова највећа је жртва такве политике. Од тога да је био свој на своме, доведен је до ужасне ситуације да је ловина подивљалих албанских паравојних снага. Ипак, сада када је Вучић косовску капитулацију довео скоро па до краја, тамошњи Срби су коначно почели да се буне против њега и његових косовско-метохијских сатрапа. Ти људи који злоупотребљавајући спрско име, имају задатак да раде све оно што одговара Албанцима, немају више кредибилитет ни код оних који на Kосову и Метохији прате Вучићеве медијске фабрике лажи. За разлику од сличних у остатку Србије који неретко и даље верују у разне небулозе, њих су приштински пендреци почели да буде из хипнотичког сна.

Лична патња је снажнија од колективних лажи. У таквим околностима више ништа не значи то што се представници „Српске листе“ и њихови београдски налогодавци, у духу позерског „ура патриотизма“ бусају у „српска“ прса. Њихова национална недела су постала толика да су нескривена и када се вешто скривају. Север Kосова који је пре Вучићевог преузимања власти, не заборавимо то, био под контролом Београда колико и Kрушевац, сада је у Kуртијевим рукама исто као и Урошевац. Само што у том граду живе Албанци који су можда делимично партијски незадовољни оним што чини косовски тзв. премијер, али подржавају сепаратистичку политику коју он оличава. Србима је, опет, баш она мрска. Али, да ствари буду и горе, уз ту врсту туђинског притиска, суочавају је се и са српским терором.

„Српска листа“ се понаша као тоталитарна организација која угњетава локалне Србе, а поготово оне које доживљава као неистомишљенике. То ради до крајности брутално са онима који отворено наступају са својих политичких позиција. Уосталом, како може и да буде другачије? Ради се о филијали СНС-а, а та странка и у остатку Србије настоји да делује слично као Kомунистичка партија Југославије 1947. Вучићев сан је да буде маршал макар и у крњој, малој Србији.

У Београду и неколико већих градова, где постоје слободни медији и релативно активна опозиција, то му полази за руком у ограниченом виду, у другим деловима Централне Србије и Војводине описано му иде од руке у већој мери, док на северу Kосова – где скоро целокупна наша популација зависи од буџета Србије, а врло су активне и бруталне разне батинашке скупине које раде за режим – скоро да су се Вучићеве тоталитарне амбиције оствариле. Макар је то био случај до јуче.

Таман када је почео да помишља да би на исти начин могао да уреди и остатак Србије, његова кула је почела да се руши те да све већем броју људи постаје јасно да је саздана од карата. Вучић је заборавио да не може вечно да вара цео свет. То га сад погађа као бумеранг. Запад је снажно почео да инсистира да до краја испуни оно што му је одавно обећао. Русија му као помаже а заправо га увлачи у свој загрљај те тако на њега прети да привуче још више западних громова и муња. Многи преварени Срби су коначно схватили да је Вучић лажно-патриотски трговац српским душама и земљама.
Фото: Принтсцреен Н1

С друге стране, устала је и Србија којој (гео)политичка питања нису у првом плану, али је видела до које мере је систем безакоња и насиља који је СНС естаблишмент створио, опасан. Трагедије које су се у кратком року десиле и однеле бројне животе, показале су и аполитичним грађанима да у Вучићевој Србији није могуће успешно руководити се ставом: „гледам своја посла и нико ме неће дирати“. Хоће пре или касније! Насиље из ријалитија и политике – које безочно генерише режим – већ навелико се прелива у све сфере живота. И постаје неконтролисано.

То је довело до тога да су они којима су демократске вредности у првом плану (што не значи да многима ту и национално није важно), масовно изашли на улице. И нису спремни да се повуку. На северу Kосова, нешто касније од београдских протеста али такође са великим значајем, почела је побуна нашег народа против Вучићеве преваре и страховладе. На крају по редоследу, али не и по набоју који садржи, разне интересне групе укључујући и криминалне, са којим је режим тесно сарађивао, сада су у страху да ће их Вучић, док спашава себе и своје најуже окружење, жртвовати. Зато су потенцијално ти неформални центри моћи врло опасни по њега, те заједно са осталим набројаним чиниоцима, када смо већ код искривљеног језика, за самопроглашеног „врховног команданта“ представљају велики изазов. Он, који је до јуче сматрао да су му сви путеви отворени, више није сигуран шта да ради и куда да крене.

Покушава да некога из опозиције увуче у своје накарадно коло те да тако ослаби протесте. Ако то није могуће, ради на међусобном свађању организација које их усмеравају. Прети ванредним изборима. Спреман је да користи државни буџет за поткупљивање грађана, као да је његова приватна каса. Почиње, на основу онога што се у комунизму називало вербалним деликтом, да хапси неистомишљенике. Све у свему, у околностима када му се власт клима, његова аутократија поприма нове елементе. Слабији је него икада пре, али је можда и више него раније агресиван и на разна недела спреман. Томе се морамо радикално супротставити. Време је да и њега, као и његову „Српску листу“ која је по ономе што чини заправо „Албанска листа“, именујемо „унутрашњим окупатором“ и против њих отпочнемо акцију грађанске непослушности.

Да цитирам већ више пута помињаног Орвела. „Политички језик“ – макар онакав какав је осмишлјен у његово роману „1984“ а користи се и у Србији којом влада наш умишлјени велики лидер – „постоји ради тога да би се лаж учинила сличном истини, а убиство благородним делом“. Зато је време да без околишења назовемо ствари правим именом, и непоколебљиво поступајући не допуштамо да нас и даље варају владајући ауторитарни шибицари. То је значајан катализатор борбе за демократско и национално ослобођење. Од Београд до Kосова! Само вођени истином и правдом можемо нешто продуктивно да постигнемо!

Аутор је публициста и политички аналитичар