Срби су на Хелму били пре Грка

• Књига Срби у Грчкој: трагови Срба и Словена на територији савремене Грчке Александра Митића, која се управо појавила из штампе, следи правац старе српске аутохтонистичке историјске школе, настојећи да продре у најдубљу прошлост Балканског полуострва, па самим тим и Европе и да у тим древним народима препозна Србе
• Александар Митић,  истражујући и доказујући миленијумско српско присуство на просторима данашње Грчке, своје ставове поткрепљује новим сазнањима до којих су дошли бројни истраживачи крајем деветнаестог и током двадесетог века, укључујући и оне који су се јавили у двадесет првом веку
• Списак литературе коју је Митић користио, пишући ову књигу, обиман је, броји око 230 библиографских јединица. Поред наших домаћих аутора, коришћена су и дела писана на више страних језика, међу којима су и радови грчких истраживача
• Новим сазнањима, поготово онима које су донела истраживања у генетици, он поткрепљује тврдњу да су Пелазги и Трачани били Срби, да су  они на Балкану живели пре доласка Грка

ПИШЕ: Јово Бајић

Књига Срби у Грчкој: трагови Срба и Словена на територији савремене Грчке Александра Митића, која се управо појавила из штампе, следи правац старе српске аутохтонистичке историјске школе, настојећи да продре у најдубљу прошлост Балканског полуострва, па самим тим и Европе и да у тим древним народима препозна Србе. О далекој прошлости Балкана не може се говорити без одговора ко су били древни народи коje у науци називају Пелазги и Трачани. Mеђу њих  су се око 1500. године пре нове ере са Блиског истока, из асирско-египатских предела, доселили Ахајци, преци данашњих Грка.

Александар Митић,  истражујући и доказујући миленијумско српско присуство на просторима данашње Грчке, своје ставове поткрепљује новим сазнањима до којих су дошли бројни истраживачи крајем деветнаестог и током двадесетог века, укључујући и оне који су се јавили у двадесет првом веку. Списак литературе коју је Митић користио, пишући ову књигу, обиман је, броји око 230 библиографских јединица. Поред наших домаћих аутора, коришћена су и дела писана на више страних језика, међу којима су и радови грчких истраживача. Новим сазнањима, поготово онима које су донела истраживања у генетици, он поткрепљује тврдњу да су Пелазги и Трачани били Срби, да су  они на Балкану живели пре доласка Грка.

Поред историчара овим питањима су се бавили и лингвисти који су проучавали језик народа који је пре три и по хиљаде година живео на југу Балкана и дочекао грчке досељеника, о чему је објављен већи број научних радова. Лингвисти су, на основу записа које су на керамици, камену или на металним предметима оставили  Пелазги и Трачани настојали да одговоре на питање којим језиком су говорили староседеоци које су Грци затекли на Балкану. Дошло се до сазнања да је реч о протосрпском језику. Посебну пажњу Митић је обратио на бројне словенско-српске топониме, расуте како по континенталној тако и по острвској Грчкој. Ти топоними сведоче о снажном српском присуству на самом југу Балканског полуострва на коме се протеже савремена грчка држава.

Својом књигом Срби у Грчкој, заснованој и на новим сазнањима до којих је дошла историјска наука, лингвистика и палеолингвистика, посебно савремена генеолошка наука, Митић уједно потврђује да је учење старе српске историјске аутохтонистичке школе углавном било исправно. Показало се да су била исправна уверења да су Срби најстарији европски народ, о чему сведоче српски средњовековни  летописи и бројна историјска дела као што су Краљевство Словена Мавра Орбина, Историја разних словенских народа Јована Рајића, Словенствујушћи Римљани Павла Соларића. Изузетно је важно да ове ставове  крајем двадесетог и почетком двадесет првог века потврђују и нове науке као што је палеолингвистика и генеологија.

Митићева књига настала је на таласу пробуђене српске историјске аутохтонистичке школе. То буђење се десило после 1980. године, после смрти Јосипа Броза Тита. Тај талас је донео и на наше обале избацио велики број књига које су се бавиле најразличитијим темама из српске прошлости о којима се у време Броза није смело гласно говорити. Посебну пажњу привлачиле су књиге  које су се бавиле преднемањићком историјом Срба која је била запостављена , не само у Брозовој држави него и у Краљевини Југославији.

У центру пажње тадашње јавности била су дела Реље Новаковића, професора Филозофског факултета у Београду и директора Историјског института САНУ. Запажена је била његова књига Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, објављена 1977. године када је он указао на велики број топонима у балтичким пределима и широм источне Европе, који указују на Србе и њихово присуство на овим просторима пре настанка немањићке државе на Балкану. Ти топоними садрже српско име или имена појединих српских племена. Године 1981. појавила се још једна значајна Новаковићева књига  Где се налазила Србија од 7. до 12. века. Значајна је и Новаковићева књига Балтички Срби у Београду и Србији. Ове његове књиге поприлично су уздрмале на први поглед стабилне темеље званичне српске историјске школе по којој су  Срби дошли на балкан у седмом веку.

Затим су уследиле још неке значајне књиге саздане на темељима старе српске историјске школе. Ту је, на првом месту, књига Срби … народ најстарији др Олге Луковић Пјановић која се појавила 1990. године. Нешто касније у жижи јавности нашла су се дела двојице палеолингвиста Светислава Билбије и др Радивоја Пешића. Њима би се могли  придодати и радови др Ранке Куић која се бавила келтским траговима  на балканском простору,  и духовним вредностима које су Келти са наших простора донели на британска острва. Значајан допринос оживљавању српске аутохтонистичке историјске школе дао и др Јован и Деретић који се вратио у Србију из Сједињених Америчких Држава и донео књигу Серби народ и раса, објављену у Чикагу 1996. године.

На овој стази, идући својим ходом и својим путем, био је и археолог др Ђорђе Јанковић, који је на основу археолошке грађе доказао да су Срби били на Балкану у првим вековима после Христа, знатно раније него што то тврди званична српска историографија. Сазнања до којих је дошао, Јанковић  је изнео у књизи Предање и историја Цркве Срба у свету археологије, објављеној 2015. године. Занимљиво је и то да је  трагом ове Јанковићеве књиге кренуо је угледни српски лингвиста др Драгољуб Петровић који, прошле године објављеном књигом, Распети народ, прати Ђорђа Јаковића. Он је археолошке налазе  Ђорђа Јанковића, уз помоћ, „лингвистичке археологије“,  лингвистички потврдио древним  језичким супстратима, који су се у највећој мери сачували у српским локалним говорима у околини неких археолошких локалитета које је истраживао Јанковић. Сазнања која неколико векова нуде дела која припадају старој српској историјској аутохтонистичкој школи у потпуности је потврдио и руски биохемичар и генетичар Анатолиј Кљосов, што најбоље доказује његова обимна књига Порекло Словена: осврти на  ДНК – генеологију која се пре неколико година појавила и на српском  језику. Књига Срби и Грци Александра Митића заслужује да је придружимо списку оваквих књига.

Већ на основу ове његове прве књиге можемо закључити да је Митић даровит историчар, да је реч о  вредном и свестраном истраживачу. Његов методолошки приступ проучавању и излагању обимне грађе је добар, иза судова које саопштава стоје добра образложења, правилно користи научну апаратуру. Ваља истаћи и то да Митић има добар осећај за језик, добар му је стил излагања, реченице су му течне, с лакоћом износе и најпрецизније мисли. Он је захватом искусног историчара вешто на једноставан начин склопио, компоновао ову своју књигу која се састоји од четири целине, четири поглавља: Кратак историјски приказ присуства Срба на територији савремене Грчке,  Српско-словенски топоними на територији савремене Грчке, Језички трагови Срба-Словена на територији Грчке и Проблем националне припадности Словена на територији савремене Грчке. Књига је употпуњена са десетак историјско-етнографских карата које су настајале у прошлости у разним приликама, и које на картама на својствен начин, потврђују оно што Митић саопштава.

У првом, уводном поглављу указано је на то да су Пелазги и Трачани од праискони живели на територији савремене Грчке,  а ова два народа су за Митића једно – протословени  или протосрби међу које су се населили Ахајци – Грци око 1550. године пре нове ере. Ту су створили своју цивилизацију, били су ту у време заснивања Цариграда, на тој територији су двадесетих година деветнаестога века дочекали стварање модерне грчке државе.

Највећи део књиге Срби у Грчкој Александра Митића, на око 110 страна, заузима поглавље у коме су наведена имена насеља српског порекла која су забележена на територији савремене Грчке. У континенталном делу Грчке набројана су  3224 словенска топонима  што представља 36 одсто од укупног броја имена насеља. Слика на острвима је нешто другачија, у острвској Грчкој идентификовано је 318 таквих топонима, или осам одсто од укупног броја острвских насеља. У списак топонима српског порекла у данашњој Грчкој Митић је уврстио раније спискове које су у различитим приликама сачинили бројни истраживачи, али им је придодао и извесан број топонима које је он открио.

У трећем поглављу Митић је трагао за словенским, српским речима које су опстале на територији савремене Грчке. Постоје у науци спорења јесу ли те речи опстале још од трачко-пелашких времена или су их донели Срби – Словени који су, наводно, колонизовали ове просторе у седмом веку. Митић се приклонио првом мишљењу. Понудио је и два краћа речника, у првом  су упоредно наведене трачко-рашке и српско-словенске речи, а у другом српско-грчке речи сеоских говора. Трачке речи су за Митића, српске речи.

Последње поглавље Митићеве књиге бави се проблемом националне припадности Словена у Грчкој, које својатају и Бугари и Македонци. Митић у овом случају прихвата мишљење српских историчара, путописаца и лингвиста Милоша С. Милојевића, Панте Срећковића, Спиридона Гопчевића, Константина Николајевића, Јована Драгашевића, Симеона Кончара, Василија Ђерића, Јована Белића, Миодрага Рођенкова. Сви они су уверени да су Словени на територији савремене Грчке  у ствари – Срби.

Пре  извесног времена представљена су два зборника које је уредио Зоран Милошевић где су скупљени радови више српских и страних аутора који говоре о постојању и нестајању Срба у Румунији. Некад бројни народ на малу етничку заједницу у Румунији плански, више силом него милом, свела је румунска држава. Нешто слично догодило се и у Грчкој, Албанији и Хрватској. Средином  деветнаестога века српски интелектуалци у Београду сматрали су Србе и Бугаре истим народом и све су чинили да са Бугарима створе једну државу, што Бугари нису прихватили. Шта ли би тек, чега се Митић у овој књизи тек дотиче, донела истраживања о затирању српског имена на просторима данашње Бугарске.

Балканска геополитика