Срби су живели у Далмацији и Панонији још у 4. веку, када Хрвата нигде није било

Београд – Само поузданим траговима и доказима до истине, ма каква она била и коме год се (не) свиђала – мото је књиге „Крваве сузе Постојбине“, чији аутор је Милорад Бошњак, новинар „Вечерњих новости“. Књига документује постојање великих насеобина Срба на територији данашње Републике Хрватске од четвртог века хришћанске ере па све до антицивилизацијског егзодуса 1995.

Основни мотив настанка књиге је апсолутно нетачна тврдња такозване званичне историје да су „Срби на тај териториј почели досељавати тек уочи успостављања Војне Крајине у 16. веку“. Такав историјски лажан а политички интересан „наук“ ђаци и данас изучавају.

„Срби на територији данашње Хрватске доказано су имали, имају и имаће своју постојбину, утемељену на властитој, према свим европским, историјским, државотворним начелима и заслугама на стеченој и одбрањеној земљи. Недовољно трагање и самих Срба који потичу са некадашње Војне Крајине, затим из вековима међусобно, у државном смислу одвојених области Далмације, Славоније и Хрватске, за својим истинитим историографским, националним и уставотворним идентитетом, чак и за својим давнијим породичним коренима, делом је условило настанак књиге, а онда и њен наслов“, објашњава Бошњак.

„Верујем, да наслов смислом, нажалост, реалистички, изражава часну и сву злу судбину Срба, као и доказаних часних Хрвата, на том одвајкада и заувек заједничком тлу.“

У књизи, чији је издавач ЛИО из Горњег Милановца, међу важнијим поглављима налазе се и крвљу стечена признања да су Срби Крајишници били најјефтинији, најбољи граничари и браниоци модерне Европе од милитантног ислама. Као и признања која су им јавно изрицали вође заједничког Илирског покрета, а гласе: „Хрватство су нам сачували Срби“!

Као један од доказа прадавног живљења Срба у својој Постојбини, у књизи су сакупљене хиљаде српских презимена, етимолошки сврстаних према начинима њиховог настанка, чак и породичних надимака. Изумрлих и још постојећих.

Међу потресним одломцима је и молебан Николе Тесле, родом Личанина, светској јавности 1942. који у најкраћем гласи: – Треба учинити све да мој народ не нестане…!

Према ауторовим и истраживањима других публициста, универзитетских професора, објективнијих медија, презентованим у овом раду, јасно је да се грађански рат 1991-95, који се у Хрватској званично зове домовински, могао и морао избећи!

„Жеља ми је да ова књига буде подстицај новим документовањима српских сеоба и трагедија на територији данашње Хрватске, истраживањима заједничке судбине Срба и Хрвата током протеклих столећа и година, нераздвојиве тада, сада и заувек“, каже аутор.

Књига је превасходно, најискреније, посвећена деци свих нација, која су својим очима, у властитом мемофонду, на жалост и срамоту модерне европске и америчке цивилизације, од почетка последње деценије 20. века пропатила, злосрећно и трауматично запамтила све предратне, ратне и послератне ужасне, упропашћене године свог детињства и будућности. Како на територији Републике Хрватске, тако и током бесмисленог, беспотребног рата на територији бивше Републике Српске Крајине.

На предњој корици књиге штампан је део Октоиха из 14. века, једног од најзначајнијих ћириличних докумената Срба у Војној Крајини, у Славонији, Далмацији и Хрватској. У документарном додатку су и други слични сачувани старински рукописи. На задњој корици је знаменити призор са Плитвичких језера, где је 31. марта 1991. на католички Ускрс почео четворогодишњи рат.

Новости