Срби у Америци разочарани у отаџбину: Мајка на речима, маћеха на делу

Поверење између матице и дијаспоре у Америци је клинички мртво, и скоро да је умрло. Можда ће то некоме звучати као прејака констатација, али након вишедеценијске болести, то је, у ствари, очекиван исход.

– Потребно је чудо да се поверење поврати, нарочито ако имамо у виду да ниједан корак није начињен у том правцу. Тек неки појединац и даље покушава да сачува ту важну нит, спону, али та битка је унапред изгубљена – каже за “Вести” Деско Никитовић, дугогодишњи конзул Србије у Чикагу.

– Желео бих да нисам у праву, али реално је да за 30 година у Америци неће постојати српска дијаспора у оном смислу у коме је постојала последњих 100 година.

Бунар очаја

Разлога за разочарање и неповерење има толико да је увреда за интелигенцију расправљати о њима. Никитовић лично је небројено пута сведочио да један конзул није у стању да се избори са српском бирократијом, ако се тако може назвати.

Пут од Чикага до српског пасоша је ствар издржљивости, а мери се годинама.

Свако би се зацрвенео пред невољношћу и немарношћу државе, да док министар Милан Париводић 2006. године у име Владе Србије на Нијагариним водопадима држи говор приликом откривања споменика Николи Тесли, његов унук годинама чека српски пасош. А желео га је само у знак сећања и пијетета према отаџбини свог генијалног претка.

– Јован Трбојевић био је један од два директна потомка Николе Тесле. Недавно је преминуо у Монте Карлу. У Чикагу је био успешан послован човек. Био сам шокиран и разочаран када да му је три и по године од када је поднео захтев за држављанство из Београда стигао одговор да мора да достави и оригинални извод из књиге рођених за своју мајку. Јован је у том тренутку имао 82 године.

На питање шта је препрека да се пасоши и држављанства дају по краћој процедури (баш као свуда у свету), Никитовић напомиње да му све животно и професионално искуство није дало јасан одговор.

– Не знам. То је као када бацимо камен у бунар. Пошаљемо документа и захтеве у Београд и чекамо.

Плати, па гласај

А, оним Србима у Америци који су се изборили за пасош матице често је ускраћено основно демократско право да гласају. Током 11 година колико је Деско Никитовић водио конзулат, пет пута су организовани избори у Републици Србији. Сваки пут је, истиче, доживео “и лично понижење”.

– Замислите како изгледа да човеку који је узео слободан дан, путовао да гласа, кажеш да није у бирачком списку. На папиру сваки држављанин Србије, где год да живи на планети, има право да гласа. А држава ти каже – можеш да гласаш, али иди из Сан Франциска у Чикаго, плати авионску карту за четири члана породице 2.000 долара, плати хотел још 1.000 долара, узми два слободна дана, путуј десет сати. И када стигнеш на бирачко место, нема те на списку – не можеш да гласаш. Имао сам и такве случајеве. Једном чак ни двоје запослених у конзулату није било уписано у бирачки списак.

И док је и прича о гласању дијаспоре изгубила сваки кредибилитет, српска дијаспора у САД, услед многобројних проблема у “комуникацији” са матицом полако је окретала главу на другу страну.
– За нас није било изненађење да 2014. баш нико не гласа у целој Канади, а знамо колико Срба има тамо. Није изненађење ни да наши старији, када оду у пензију, уместо да купују некретнине у отаџбини и селе се тамо, купују их свуда, осим у Србији. Својевремено сам направио елаборат о репатријацији Српске дијаспоре, где би се градио ланац установа за старије људе, а тако би се у ствари контакт са отаџбином пренео и на унуке. Али, истини за вољу, и та шанса је пропуштена и изгубљена.

Замена теза

Деско Никитовић живи скоро три деценије у Америци и као представник српске дијаспоре предводио је све антиратне демонстрације у Чикагу 1999. године, ставове српске заједнице преносио је и путем највећих америчких ТВ станица, Си-Ен-Ена, Фокса, Ен-Би-Сија. Био је председник Конгреса српског уједињења у Чикагу. На основу тог искуства каже да и када се, додуше ретко, у Србији говори о дијаспори, то се чини наопако и необјективно.

– Стално се говори да дијаспора нешто хоће. Такву замену теза би свако добронамеран требало да заустави. Није потребно да ико брине о дијаспори, јер ти људи имају своје породице, послове, зарађују за леп живот и њима не треба ништа. Они дају. Томе у прилог говори и процена Светске банке да пет и по милијарди долара годишње стиже из дијаспоре у Србију. Незванично много више. За Србију са БДП-ом од око 30 милијарди годишње то је озбиљна финансијска ињекција која одржава стабилан курс динара.

Иначе, породица Никитовића је лично послала и донирала велике количине помоћи Србији. Каже да је поносан на сва та средства која је донирао својој отаџбини и што за 11 година Конзулат у Чикагу није потрошио ни долар на репрезентацију, већ је сам плаћао све пријеме које је организовао.

Губи само Србија

Храбри су они коју су државу напустили у потрази за бољим животом, мада Срби који су се по Европи и Америци скућили верују да су још храбрији они који муком стечени капитал инвестирају назад у отаџбину. Разлог су бројне непријатности, а све што је преживео наш славни кошаркаш Владе Дивац, истиче Никитовић, прихваћено је као доказ да су све гласине и спекулације тачне.

– Владе Дивац је школски пример српске трагедија и зла. Невероватно је какав углед има у САД. Ни данас не може да прође Чикагом од обожавалаца. Све што је доживео у Србији натерало је друге људе да се буквално крију. У нашој дијаспори имате око 6.000-7.000 доктора наука, а у Америци око две и по хиљаде. Једва сам неке од њих, на лични контакт и обећање, успео да привучем да учествују на неким скуповима. Плаше се да ће бити злоупотребљени.

И сам каже да није изненађен што је објављен један чланак у Србији где се се говорило да му је држава плаћала вилу где он живи. Наиме, то је била његова кућа, коју је он користио за резиденцију, а Министарство је плаћало струју и воду, што је упола мање од закупа једнособног стана у Чикагу.

– Покушаји увлачења у блато свакога из дијаспоре, ко ради за Србију а не за интересне групе, произвео је револт код наших људи. Испада да се у Србији успех не опрашта.
Никитовић признаје да већ годину дана није крочио у конзулат Србије у Чикагу, те додаје “ту не иду више ни други”. Осврћући се на време проведено у служби у Министарству спољних послова и ово данас, примећује да ипак постоји једна разлика.

– Разлика је у томе што данас баш никога не интересује да се проблеми дијаспоре реше. Да се разумемо, Срби у Америци више немају очекивања од отаџбине и то им неће нашкодити. Наставиће да се баве својом породицом, средином у којој живе и настојати да буду што већи Американци, јер им Србија деценијама поручује да на њу не рачунају. Штету ће имати само народ у Србији.