Српски народ у Хрватској, до доношења Устава Републике Хрватске 22. децембра 1990, био је суверен и конститутиван. Проглашењем Срба за националну мањину, уз остало, створен је и разлог за избијање грађанског рата у Хрватској. Од почетка 1992. на основу Венсовог плана, овај простор је био под заштитом Уједињених нација. Без обзира на то, хрватске оружане снаге су стално нападале заштићену зону све до завршних операција „Бљесак“ и „Олуја“ у мају и августу 1995. За време рата и у поменутим операцијама из Хрватске је протерано више од 400.000 Срба. Најбоља потврда за ову констатацију је последњи попис становништва у Хрватској (2011). Према том попису Срба је било 186.633, с тенденцијом сталног опадања јер се углавном ради о повратницима старије животне доби.

Од завршетка грађанског рата, иако се на изборима у Хрватској мењала власт, однос према Србима се није променио. На основу дискриминаторних закона које је донео Хрватски сабор насилно су им одузета имовинска и сва друга грађанска права и претворени су у грађане другог реда. Иако је Хрватска потписала више међународних и билатералних уговора у којима се обавезала да поштује грађанска права својих грађана српске националности, она се тога није придржавала. Уместо да уследи казна, награђена је тиме што је постала чланица ЕУ.

Срби повратници после две деценије од завршетка рата и даље не могу да остваре своја елементарна права, иако она постоје на папиру и у закону. Проблеми се пре свега односе на имовину која им је отета након „Бљескa“ и „Олујe“. Имовина Срба протераних из Хрватске незванично се процењује на 30 милијарди евра.

Срби у Хрватској у последњих двадесет година спадају у најугроженије националне мањине у свету. Сматрало се да ће уласком Хрватске у Европску унију и доласком социјалдемократских политичких снага на власт њихова права бити побољшана. Међутим, то се није догодило. У последње време у Хрватској влада србофобична атмосфера која подсећа на 1990. и долазак ХДЗ-а и Фрање Туђмана на власт.

Држава Србија би морала више да се ангажује на побољшању статуса српског народа у Хрватској. Она као матица свих Срба мора прво да гледа интерес свог народа који је у овом случају угрожен па тек онда да води рачуна о добросуседским односима, без обзира на то колико јој је потребна подршка Загреба на путу ка ЕУ. Европа такође треба више да се укључи у решавање проблема српске мањине јер је то њена обавеза, поготово што је Хрватска тек недавно учлањена у унију. И Срби који данас живе у Хрватској, а поготово њихови политички представници, требало би одлучније да се боре за своја национална и грађанска права. Политички представници Срба би морали да упознају међународне званичнике с трагичним положајем Срба у Хрватској.

Срби са простора данашње РХ су веома важан део српског бића на Балкану који је у прошлом веку прошао кроз велика страдања. Не сме се дозволити да тај народ на том простору нестане.

Аутор: Милојко Будимир, Политика.рс