Србија: 28 година протеста – захтеви углавном исти

Део грађана Србије је – уз веће или мање прекиде – провео 28 година у којекаквим протестима. За све то време, захтеви су више-мање остали исти – уређена демократска држава, слободни медији, фер демократски избори, европске интеграције…

Срђан Илић: Протест у БеоградуФото: Срђан Илић / Протест у Београду
Почевши од протеста 9. марта 1991, преко студентских 1996, и оних 2000, до „Протеста против диктатуре“, оних „Не да(ви)мо Београд“, до последњих који су почели као „Стоп крвавим кошуљама“, а трају као “Један од пет милиона“, део грађана неуморно вади пиштаљке и шета.

Међу данашњим демонстрантима тако има и оних који су готово цео живот провели у нади и очекивањима. Паралелно с периодичним демонстрацијама, уморни од чекања бољег живота који виђају једино на телевизији, грађани се исељавају – па су и демонстранти, баш као и становништво Србије – све старији. А захтеви остају исти.

Исти су и актери на политичкој сцени – Социјалистичка партија Србије, Демократска странка, Српска радикална странка… само сада у појединим сегментима преименовани, отцепљени, расцепкани…

Помаци су извесно направљени, али судећи према истим захтевима – недовољни.

Јер сви ти захтеви су политички, а успех свих власти досад је само у томе да су успели да створе предоџбу политике као прљавог посла и да код дела грађана створе слику о томе да су „сви политичари исти“, па сада поједини политичари ни не смеју да се обрате на неким митинзима.

Три деценије је уређивање бирачких спискова проблем. Да је било политичке воље свих власти до сада – проблем не би био нерешив.

Да је било која власт до сада схватила најважнију лекцију – да је слобода медија неопходна за свако демократско друштво више би се залагала за слободне медије, а мање бринула о властитом имиџу и слици о себи коју су креирали управо преко „послушничких медија“. Јер, осим по друштво у целини „послушни медији“ могу бити опасни и по оне у чијој су служби – преко ноћи се окрену, ако им „нови газда“ понуди више.

Медији су ти који креирају јавно мњење и промовишу систем вредности у једној држави. Стварање накарадног система вредности какав је тренутно преовлађујућ у Србији, угрозиће пре свега генерације које би тек требало да науче шта је исправно шта није, шта је поштено шта није, шта је култура, а шта шунд

Да је, уосталом, постајала политичка свест и та врста политичке културе онда би и претходне генерације биле медијски писмене и не би наседали на спинове и агитпроп. А критично мишљење је први корак ка успостављању истинске демократије.

Да је било воље, корупција која је идентификована као велики проблем, била би у приличној мери искорењена, грађани би је пријављивали, а „звиздачи“ не би били инцидент него правило.

Да није било суревњивости међу политичким лидерима, не би се партије делиле и од једне било прављено двадесетак… док је и даље потрага за „новим лицима“у току. С времена на време појави се особа или странка која да „нову наду“, која врло брзо спласне – било због неумољивог притиска појединих таблоида који у спрези са службама чине све да их дискредитује или нереалних очекивања и унутрашњих сукоба у партијама. Тако је неколико избора имало своје звезде – Доста је било, Г17 Плус, Саша Јанковић и Покрет слободних грађана, Љубиша Прелетачевић Бели, па чак и Српска напредна странка која није пропустила своју шансу која јој се указала.

Све то време, промене у демократизацији Србије иду споро, улица остаје последње уточиште демократије, а Србија се креће помало напред, а помало уназад.

Kритичка свест и друштво ослобођено страха спречили би кретање уназад. Јер један од резултата великих демонстрација од пре 18 година, оних које су почеле управо због покрадених гласова, а завршиле се 5. октобра 2000. био је да су се грађани изборили за ванредне изборе на којима је победу однела дотадашња опозиција. После две године први демократски премијер Србије Зоран Ђинђић је убијен. Убијен је баш зато што је желео да мења Србију.

Од првих масовних демонстрација 91. године прошло је 28 година, од убиства премијера – 16. Да ли се Србија променила? Није, јер нико није имао храбрости да мења „такву“ Србију… Многи су јој се само прилагођавали, а „певаљке“ и „криминалци“ поново су постали идоли младима… Таква Србија тешко може очекивати напредак какав је бележен само у једном периоду после демократских промена.

Након убиства премијера Ђинђића, очекивања грађана су изневерена, а грађанима се нуде нове приче и нове бајке и нове пропуштене године и нове шетње по улицама.

Истовремено, док шетају улицама, грађани ћуте када су уцењени губитком посла, о чему се често гласно ћути, када су принуђени да дају мито како би добили адекватну лекарску негу (о чему се понекад говори), пристају да им се ускраћују поједина права као што је укидање повластица које су стекли и припадају им, ћуте кад их вређају, затварају очи пред лажима и манипулацијама, осећају се немоћним и обесправљеним, као да држава није њихова, већ да припада политичарима…

Извесно је да промене почиње у оном часу када се не верује у све што се чује и прочита, када се не пристаје на неправде у својој околини, када се сви боре за професију, када се победи страх, када се лекарима не однесе ни чоколада…

Борба се не води само на улицама, већ сваког дана, и у свим областима.

Инсајдер.нет