Србија је одобрила политички азил Себастијану Гици, одбеглом политичару за којим су власти у Букурешту расписале Интерполову потерницу због корупције, па је он спокојно отишао на Свети Стефан одакле су румунске медије преплавиле фотографије како се он брчка у мору.
Случај Гица је само последњи у низу примера у којима је Србија суседима и разним државама Европе гурнула прст у око. Те особе, које су тражене због корупције и превара, Србија прима и даје им азил. Након тога се српски функционери растрче и од тих истих држава траже помоћ за проблеме које сама треба да решава, а обично су везани за Косово.
Румунија није признала независност Косова, али су особе које тражи правосуђе те земље сигурне у Србији. Како ће се те државе понашати када Србији затреба помоћ око ЕУ интеграција, Косова или других националних питања, остаје да се види. Или је можда већ виђено.
Саветник пред судом
Наиме, у јануару прошле године косовски премијер Рамуш Харадинај ухапшен је у Француској по српској потерници Интерпола. Он је ипак пуштен је да се врати на Косово, а српска власт је казнила Француску тако што је увела санкције, односно забранила својим званичницима да путују у ову земљу. Све уз много грубих речи на рачун Француске и њених политичара. Пола године касније, како би можда добио неку бољу понуду око Косова, председник Александар Вучић је посетио француског председника Емануела Макрона, али на разумевање није наишао.
Веза Тони Блер
Себастијан Гица је иначе близак сарадник бившег премијера Понтеа. Против Гице је, између осталог, вођена истрага и због сумње у корупцију повезане с посетом бившег британског премијера Тонија Блера Румунији 2012. године. Иначе, Блер је саветник српског председника Вучића.
Занимљив је и случај Виктора Понте, бившег премијера Румуније који је био оптужен за утају пореза и прање новца који је добио држављанство Србије. Понта је ослобођен и тужилаштво се жалило, али се потом представљао као саветник председника Србије Александра Вучића, а новине у овој земљи повремено пишу љутите текстове и питају се чиме је Румунија заслужила такав однос Србије.
Томин донатор
Занимљив је и случај бугарског тајкуна Цветана Василева кога су медији називали пријатељем бившег председника Томислава Николића. За њим је Бугарска расписала Интерполову потерницу због великих финансијских малверзација. Уточиште је нашао у Србији, где је добио и политички азил.
Купио је Српску фабрику стакла у Параћину и медији су јавили да је инвестирао у производњу флаша за Николићеву ракију томовачу. Фабрика је сада пред банкотом, а Цветанов је у међувремену био и донатор фонда Николићеве супруге Драгице.
Милош Васић, новинар који је дуго истраживао организовани криминал, бивши полицајац и писац књиге “Атентат на Зорана Ђинђића” указује да очигледно нико од одговорних не размишља о последицама својих одлука које трпи држава.
– Они то раде како им дуне, нема ту политике ни принципа. Исто су радили и Хрвати, који су шаком и капом делили држављанства разним сумњивим типовима, руским олигарсима за којима су биле расписане Интерполове потернице. То су ситна посла нових и незрелих државица. То вероватно раде за мале паре или пријатељску молбу – објашњава Васић.
Ђетић с Тајланда
Ни Црна Гора није имуна на утицај белосветских бизнисмена и политичара који имају проблема са законом. Тамошњи медији наводе да је од 2008. до 2015. године црногорско држављанство добило више од 200 странаца. Међу њима су и особе са Интерполових потерница, попут бившег тајландског премијера Таксина Шинаватре и некадашњег палестинског министра сигурности Мохамеда Дахлана који је и српски држављанин.
Шинаватра је свргнут државним ударом 2006. године, а већ у децембру 2008. добио је црногорско држављанство. И Дахлана, у Палестини оптужен за проневеру десетина милиона долара, постао је Црногорац по скраћеној процедури.
Црногорски држављанин је и малезијски милијардер Веи Сенг Пуа, познатији као Краљ Коцке. Он је 2014. у Америци био хапшен због илегалног клађења, али га је суд ослободио уз образложење да је ФБИ незаконито прикупио доказе.
Б. Ђокић – Вести
