Ма колико код морбидно изгледао за неке читаоце наслов овог мог текста, он посједује ипак своју специфично културно идентифицирану и објективно дефинисану карактеристику.

Апсурдно је сваком рационалном човјеку осим лаика вјероватии констатној тези српске власти, да би Србија као будућа чланица ЕУ задржала и даље свој пуни суверенитет над властитим политичким и економским системима, без тоталне контроле и диригентске бриселске палице.

То дефактно значи да ће Влада Србије у случају чланства морати се искључиво придржавати свих утемељених уговора, која су у поређењу са уговорима других ЕУ чланица по Србију катастрофално неповољно конципирана, и повиновати беспрекорно увијек актуелној унутрашно-спољној политици Европске Уније.

Тиме би српска администрација постала апсолутни лојални преносни орган у извршавању свих наметнутих директива, по свим српским политичким сферама као и економским, научним, образовним и културним структурама.

Дакле Београд неће моћи гарантовано више водити своју примарну властиту националну политику и пројектовати своју изразито неопходну баланс – спону између запада и истока , – док би са друге стране на привредној бази грађани Србије изгубили свако право самосталног одлучивања као и до сада кроз вјекове, какву ће нпр. кору домаћег хљеба заложити, које сјеме посијати, какав мед и млијеко произвести, који мелем на рану ставити… итд…итд.

У тренутној украинској кризи и геополитичком конфликту ЕУ са Русијом главни европски званичници доказали су да у сваком моменту па чак и на најсуровији начин могу свргнути сваки државни режим који се успротиви њиховој политичкој моћи и економским циљевима, необазирући се притом на међјународне правне норме. Значи буди добар да неби био модар.

Западна Медијска демонизација Срба и Србије у последњих двадесетак година и перманентно млатарање по нашим прстима и клепање по ушима од стране европских моћника, уз покоју на дар међу зубе угурану шаргарепицу, тек толико да истрајемо у мукотрпном малтретирању поред немоћног и некомпетентног српског политичког врха да се томе одупре, – довела је Србију у стање “ Нот респецт Стате” ранга, или другачије народним жаргоном речено банана државе.

Са таквим пришивеним “Маде Ин“ етикетама, Србија се неби могла лако отарасити досадашњег негативног имиџа, који је продукт додуше неправедног лажног пропагандног система одређених великих сила, да би постала у неко догледно доба са својим грађанима респектована и пуноправна чланица Уније.

Пародично образложено Срби би били намагарчени носачи “ала Самуел,“ на чији самар би Брисел константно товарио све шта му у сваком моменту на памет прахне по вољи и жељи.

Логично би било да сада у наставку текста поткрепим своје тезе наводећи значајно битне последице по Србију њеним евентуалним уласком у чланство. Не желим тиме овде трошити слова, оне су безбројне и болне, па ћу из тог разлога да наведем само два врло значајна примјера.

Отприлике 80% српског домаћинства посједује традиционално куће, имања, станове итд. у свом власништву, што је скоро јединствен случај у цијелој Европи. Врло битно је у односу на ову констатацију назначити да нпр. у Њемацкој и другим великим европским државама само пар процената становништва има ту срећу да је укњижено у катастар приватне својине, док сви други а њих је преко 90% живе по разним релативно умјесним објектима али и многобројним страчарама , плаћајући притом високу ренту својим најамницима, тј. претежно Банкама, Осигурањима и многим другим Инвест групацијама.

Уласком у Европску Унију европски капиталистички марктни систем би својом суровом пословном машинеријом за кратко вријеме нашао начина да усиса велики дио тог непокретног капитала српског становништва у своју никад ситу трбушину, утопивши га тако у устаљену шему западног животног стила.

Некоме можда ово сада звучи луцидно, али ће имати сигурно прилике да се увјери у вјеродостојност ових ријечи.
Што се тиче државних некретнина, свједоци смо сулудо недавно донесеног закона о праву странаца да за пар година добију могућност легалне куповине српских ораница и извора благословене изворне питке воде.

Несхватљиво је да у данашње вријеме док свака друга озбиљна држава која брижно води рачуна и чува своје ресуре, наша Влада навелико добошује животно виталну народну имовину страним бескрупулозним тајкунима.

За неколико година када ова настала природна климатска промјена на земљи, (мада би ову ријеч природна радије ставио под наводник, јер је можда вјестачко изазвана), која већ у жестоком јеку узима маха, започне да убире свој данак и настане страшна оскудица хране и питке воде свуда по свијету, српски грађани ће нијемо и немоћно зурити скапавајући од глади и жеђи у своје распродане плодне оранице и бистре изворне воде, – строго обезбјеђене до зуба наоружаним секурити снагама њихових властодржаца.

Чему онда то безглаво срљање у чланство ЕУ под таквим будућим бизарним околностима, поред сјајног тренутног стања у којем се Србија још увијек налази,- наиме остати једноставно и даље политички и економски неутрална, – питање је од милиарду долара?

Постоје само два објашњења за такав поступак!

Прво је да српска Влада уопште није спознала у својој свијести и процјени у какву нас то заједницу слијепо гура, убјеђујуци нас упорно да ће тиме животни стандард у Србији попримити перспективнији облик.

Друго објашњење је да су итекако свјесни свих последица које би задесиле Србију евентуалним уласком у ЕУ, али да је та њихова за нас грађане још увијек енигматично форсирана процедура европске интеграције само њима из специфично одређених разлога и циљева позната.

Које од ова два описана објашњења је рационалније у становишту није тешко просудити.

Да је данашња Европска Унија остала у својој економској и политичкој идеологији коју је практиковала до лисабонског споразума, по коме је из Европске Економске Заједнице преиначена у Европску Унију, без сумње би лично био срећни поборник приступања Србије у њене оквире.

Овако она је данас каква јесте, у мојим очима једна лицемјерна хегемона империјалистичка организација, која ће у својој прождрљивости на крају сама себе пождерати.

У таквој Унији Србији као чланици није мјесто, по свим њеним традиционалним вриједностима.

Пише: Драган Ђоговић

Интер магазин